subota, 14. studenoga 2020.

Dragan Uzelac | Jacques Prevert (1900.- 1977.)

 

     Jacques Prevert (Žak Prever), vanvremenski francuski pesnik, je rođen 1900. u mestu Neuilly-sur-Seine(parisko predgrađe na ivici Bulonjske šume), a preminuo je 1977. u Omonville-la-Petiteu. Potiče iz siromašne porodice, koja je zbog finansijskih problema bila prisiljena na česta preseljenja, što je uticalo na mladog Prevera, kao i Prvi svetski rat (bio je regrutovan krajem rata, a kasnije prebačen i na Bliski istok radi odbrane interesa Francuske). U dobi od petnaest godina napustio je školovanje i povremeno radio različite uredske i fizičke poslove. Godine 1925. Žak Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen...

PARIZ U NOĆI

Tri šibice kresnuh u noći, prvu da ti vidim lice, drugu da ti vidim oči, poslednju da ti vidim usta... Onda pomrčina - da se svega sećam, dok te u naručju svome stežem srećan...

... Nazivali su ga pesnikom Pariza, grada o kojem je napisao nekoliko najlepših stranica francuske poezije. U Parizu je živeo u zajedničkoj kući s nekoliko prijatelja, filmskih entuzijasta, s kojima je delio i zajedničku ljubav prema filmu. Pre nego se oprobao u filmskim vodama, Prever je pisao za kabaree, kafe teatre i avangardne pozorišne trupe – bile su to kraće drame, horski recitali, šansone i monolozi...  Kao autor dijaloga i filmskih scenarija sarađivao je s mnogim značajnim rediteljima, kao što su Jean Renoir i Marcel Carne. Toj saradnji francuska sedma umetnost duguje nekoliko klasičnih dela, filmove ’’Obala u magli“, ’’Posetioci noći“ i ’’Deca raja“... 

... Godine 1946. izlaze ’’Reči“ (Paroles), Preverova prva i najpoznatija knjiga pesama. Godinama je pisao pesme na komadićima papira, od kojih su mnoge sačuvali njegovi prijatelji, i ne pomišljajući da ih sabere u knjigu. Tako se dogodilo da se prvom zbirkom javio kao zreo pesnik kojeg je kritika, a naročito čitalačka publika, prihvatila s izuzetnom pažnjom i razumevanjem...

TA LJUBAV...

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteći od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni čovek u sred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Živa ko želja
Svirepa kao sećanje
Hladna kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas.

... Napuštajući film, Prever započinje dugogodišnju saradnju s najznačajnijim kompozitorima i pevačima šansona. Iz ove saradnje ispisane su najlepše i najuzbudljivije stranice novije istorije francuske šansone, proširujući krug ljubitelja Preverove poezije i pesništva uopšte. Značajan je i njegov rad u radničkoj amaterskoj teatarskoj skupini ’’Oktobar“, u kojoj je nastupao kao glumac i za koju je napisao mnogo manjih dramskih tekstova koje je jedva moguće odvojiti od njegovog poetskog dela. Poslednjih godina života živeo je u Bretagni, zemlji svojih predaka, gde je i umro...

UVELO LIŠĆE

Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

... Njegovi književni počeci vezani su uz nadrealizam(kojeg ubrzo napušta zbog razlika u pogledima na svet). Godine 1931. objavio je humorističku fantaziju ’’Večera glava u Pariz – France“, pisanu u duhu nadrealizma, tada dominantnog umetničkog pokreta. Prever je pesnik neposredne osećajnosti. U njegovom pesništvu prevladava dvojak osećaj – razumevanje za individualni život i ljudsku intimu, te revolt prema onima koji onemogućavaju ljudsku sreću. Pesništvo mu je čitko i lako, zasnovano na mešavini cinizma i sentimentalnosti, s elementima političkih aluzija i ismejavanja autoriteta. Kritika je isticala Preverovu nadarenost za verbalne invencije, jedar i sarkastičan jezik, jezične akrobacije i instinktivnu elokvenciju koja se približava lingvističkom geniju naroda... 

’’Njegova je poezija instrument odbrane jednostavna čoveka protiv nasilja i moći, to je poezija nade i socijalne utopije. Neprestano između nežnosti i pobune, ona govori onima i o onima kojima je beda i ljubav svakodnevni hleb. Pred nama je lična topografska karta Pariza i galerija likova koje prepoznajemo idući ponovno otkrivenim ulicama i trgovima. Suprotstavljena društvenim lažima, konvenciji, hipokriziji i konformizmu, na strani malih, mladih i ugroženih, ona u istu kantu za smeće baca zlokobnu i grotesknu gomilu iz karnevala u kojemu su pape, suci, generali, predsednici, profesori i akademici’“...

TAMNIČAREVA PESMA

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Sačuvaću večno
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih grudi izvajanih ljubavlju

... Jednostavnost, satira, ironija i buntovništvo glavne su odlike Preverove poezije. Kao svojevrstan moralista i kritičar društva, Prever nam svojom lirikom ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju političari, klerikalisti, militaristi, licemeri i malograđani stalno napadaju i ugrožavaju... Obično se misli da Prever pripada onoj vrsti pesnika čije delo ne zahteva posebna tumačenja, ne navodi na rasprave i ne pobuđuje na dublje i rigoroznije analize. Jednostavan u onom što želi kao pesnik-humanista i jedinstven u načinu na koji to ostvaruje, Prever, misli se, poseduje pojednostavljenu poetsku dimenziju koja je eksplicitna i koja nije u stanju stvarati zabune, unosi smutnje i izaziva oprečne sudove... 

’’Sve je tu lako, skladno, harmonično i sentimentalno, kao što je laka, skladna i sentimentalna šansona, muzički oblik koji uvek ima dobar broj poštovalaca, koji je dopadljiv, rado slušan, ali koji je ipak samo to; njen cilj je vlastita samodovoljnost, a njeni tvorci kao i da ne žele da ona bude nešto drugo. Poetska stvarnost Jacquesa Preverta, ono što se naziva temom, doista neobično podseća na tematske sadržaje šansona, ali ako to uočavamo, time ipak ne bismo mogli obezvrediti pesnika. Zapravo, ovakva usporedba u izvesnom smislu znači prednost za pesnika kojem je, kako bi se reklo, za srce prirastao i jedan način usmenog narodnog kazivanja. Zbilja, osluškujući melodiju Preverovih stihova, javlja nam se osećaj potrebe da je i saopštimo; čini nam se da taj osećaj izbija iz stvarne melodičnosti stiha, iz njegove ritamske i ritmičke strukture, iz jedne estradne naracije koja je svojstvo divnog i mnogostranog lirskog prosedea koji pleni. Tako muzika nalazi svog unutrašnjeg tumača čiji je ritam, u nekoj vrsti samoobmane, ispunjava i potvrđuje“...

SJETI SE, BARBARA

Sjeti se Barbara
Bez prestanka je kišilo nad Brestom toga dana
A ti si hodala nasmijana
Rascvjetana očarana pokapana
Pod kišom
Sjeti se Barbara
Bez prestanka je kišilo nad Brestom
A ja sam te sreo u ulici Sijama
Smiješila si se
A ja, ja sam se isto tako smiješio
Sjati se Barbara
Ti koju ja nisam poznavao
Ti koja me nisi poznavala
Sjeti se
Sjeti se ipak tog dana
Ne zaboravi
Neki se čovjek pod trijemom sklonio
I on te zvao po imenu
Barbara
I ti si potrčala k njemu pod kišom
Pokapana očarana rascvjetana
I njemu se bacila u naručaj
Sjeti se tog Barbara
I ne ljuti se na mene ako ti kažem ti
Ja kažem ti svima koje volim
Pa i onda ako sam ih vidio samo jedanput
Ja kažem ti svima koji se vole
Pa i onda ako ih ne poznajem
Sjeti se Barbara
Ne zaboravi
Onu pametnu i sretnu kišu
Na tvome sretnom licu
Nad onim sretnim gradom
Onu kišu nad morem
Nad arsenalom
Nad brodom iz Quessanta
O Barbara
Kakve li bljezgarije rat
Što je od tebe postalo sada
Pod ovom kišom od željeza
Od vatre čelika krvi
A onaj koji te u svom stiskao zagrljaju
Zaljubljeno
Da li je mrtav nestao ili jos uvijek živi
O Barbara
Bez prestanka kiši nad Brestom
Kao što je kišilo onda
Ali to više nije isto i sve je upropašteno
Ovo je kiša od strašne i neutješne žalosti
Ovo više nije ni oluja
Od željeza čelika krvi
Posve jednostavno oblaci
Koji crkavaju kao štenad
Štenad što nestaje uzvodno nad Brestom
I odlazi da trune daleko
Daleko veoma daleko od Bresta
od koga ne ostaje ništa

... Francuski pesnik Žak Prever u svojoj poeziji kazuje o životu. Njegova poezija je puna iskrene vere u ljudsku toplinu i solidarnost, katkad gotovo detinjasto puna poverenja u ljude, u ljubav. Kao anarhista, odmetnik i sanjar, Prever u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici govori o životu u njegovim različitim aspektima... Barbara je jedna od njegovih najlepših pesama koja svojom lepotom pleni i rafinirane ljubitelje poezije i ljude skromnog obrazovanja. Tema pesme Barbara je večna tema poezije - radost i tuga, ljubav i smrt. Koristeći asocijaciju snažnih pesničkih slika pesnik pravi čudesni literalni kolaž. On vešto suprostavlja slike ljudske radosti i prizore rata. Najjednostavnijim rečima slika ljudsku sreću u tako banalnom prizoru kao što je susret sa nepoznatom devojkom jednog kišnog dana u Brestu, u ulici Sijam u kojoj su se sastajali ljubavnici i stajali na kiši. Kišu su zamenile bombe. Susret sa nepoznatom devojkom, jedan njen pogled i osmeh u njemu rađaju neizmernu sreću. A ta sreća je za njega samo jedan trenutak sadašnjosti za koji ne postoji ni prošlost ni budućnost. Susret sa ustreptalom, blistavom devojkom koja srećna odlazi sa nepoznatim čovekom samo za tren ga zablesne ljubavlju koja je neobjašnjiva, nesebična i koja ispunjava celo njegovo biće...

... Pesničku sliku ljudske sreće i radosti zamenjuje surova igra strave i užasa koju donosi rat nad Brestom u ulici Sijam. Rat se pojavljuje kao metamorfoza kiše nad srećnim gradom, pljusak ognja, krvi i čelika nad ruševinama. Za pesnika u ovako apsurdnom svetu rat je najveća glupost i besmisao. On gasi zauvek ljudske živote i odnosi trenutke ljudske sreće i ljubavi. Slike rata su halucinantne, poetski snažno oblikovane. Pesma Barbara nosi u sebi dominantnu crvenu boju krvi. Ona boji kišu od gvožđa, vatre i čelika koja donosi smrt. Kroz nju kao anđeo leprša i raduje se nepoznata devojka dirljivo čedna i srećna. Ona u pesmi prerasta u univerzalni znamen - simbol lepote, sreće, ljubavi, radosti, ljudske nade. Pesma Barbara Žaka Prevera je zvučna i puna ritma, odiše snažnim emocijama. U njoj se prepliću snažna, osećanja radosti i tuge. Iz nje izbija vera u ljubav, u ljude, u ljudsku sreću. I ta vera može da pobedi rat, nesreću i besmislenost razaranja...

POLJUBI ME

To je bilo u jednoj četvrti
Svetlosti
U kojoj je uvek mrak i uvek svetlost
I zimi i leti tamo je uvek zima
Stajala je na stepeništu
On kraj nje a ona kraj njega

Osećao se sumpor
Jer tog popodneva uništavali su stenice
Govorila je ovde je mračno
I zagušljivo
I leti i zimi ovde je uvek zima
Božija zvezda ne svraća u našu ulicu
Mora da ima preča posla u bogatijim
delovima grada

Zagrli me čvrsto
Ljubi me
Ljubi me dugo
Ljubi me
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada

Ovde se umire od svega -
od toplote i zime
Ili se smrzavaš ili gušiš
Ovde vazduha nema
Ako prestaneš da me ljubiš
Čini mi se umreću ugušena
Imaš petnaest godina imam petnaest
godina
Oboje trideset

Sa trideset godina više nismo deca
To su godine kad treba da se radi
To su godine kada se ljubi
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada
Ljubi me...

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.