Dragan Uzelac | Blues history: Fleetwood mac (1967.-1970.)

... Bili su predvodnici britanskog blues booma druge polovine šezdesetih godina dvadesetog veka, bili su, i ostali, najbolji beli blues bend, suva esencija jednostavnog muzičkog izraza i lirske prefinjenosti...

... Kada je legendarni američki blues gitarista, pevač i kompozitor BB King čuo kako zvuči gitara lidera benda Fleetwood mac, Petera Greena, u pesmi Need your love so bad, oduševljen, u svom lirskom maniru i nadahnuću izjavio je da nešto tako prijatno nikad ranije nije čuo...

... Kada je daleke 1966. godine britanski gitaristički (blues) heroj Eric Clapton snimio kultni blues album Bluesbreakers - John Mayall(with EC) sa jednim od očeva britanskog bluesa – Johnom Mayallom, a potom hirovito napustio njegov sastav( radi osnivanja supergrupe Cream), kao njegova zamena pojavio se impresivni blues gitarista Peter Green. Uz malu pomoć bas gitariste Johna McViea i bubnjara Ansley Dunbara stvoreno je kratkotrajno moćno blues jezgro jedne od mnogih Mayallovih suštinskih postava druge polovine šezdesetih, kroz koje će proći mnogi vrhunski muzičari i talenti... 

... Zanimljiva je priča vezana za Kleptonov odlazak iz Mejlovog benda, kao i pojava do tada nepoznatog mladog gitariste, Pitera Grina... Vratimo se na trenutak sećanjima u sredinu šezdesetih godina 20. veka ...

... Bio je oktobar 1966. i Bog(Erik Klepton, kako je pisalo na jednom od londonskih grafita tih godina : Clapton is God) je nestao... Pretražujući Decca Studios u severnom Londonu dok su se Bluesbreakeri Johna Mayalla pripremali za snimanje  kultnog albuma A Hard Road, producent Mike Vernon osetio je  porast panike...

’’Rekao sam Johnu Mayallu:" Gde je Eric Clapton? " Mayall je odgovorio hladnokrvno: "Više nije s nama, ali ne brinite, imamo nekog boljeg." Rekao sam: "Imaš nekoga boljeg - od Erica Claptona?" John je rekao: "Možda trenutno nije bolji, ali za nekoliko godina biće najbolji." Potom me upoznao s Peterom Greenom.“

Peter Green : Naletio sam na Johna Mayalla na cesti i on je rekao: ’’Eric Clapton će stvoriti grupu Cream , s Gingerom Bakerom i Jackom Bruceom. Želite li poći sa mnom i steći neko novo, dragoceno iskustvo? I ponovno biti blues bend umesto da pokušavate biti Booker T & MG-ovi?“. 

John Mayall: Isprva je malo oklevao jer mu je ponuđen posao s Ericom Burdonom što je podrazumevalo odlazak u Ameriku, što je Peter oduvek želeo raditi, ali muzika koju je Burdon svirao nije bila Peteru toliko privlačna kao sviranje bluesa, pa se odlučio vratiti sa mnom...

... Istorija britanskog bluesa bila je na još jednom sudbinskom raskršću i mogla je da se nastavi u punom sjaju – nakon sudbinskog susreta i poznanstva, 24. jula 1966. Bluesbreakersi Johna Mayalla sviraju svoju prvu pravu svirku s Peterom Greenom u bendu, u Britannia Rowing Clubu, Nottingham... 11. oktobra 1966. Bluesbreakersi Johna Mayalla (Mayall, Green, McVie i bubnjar Aynsley Dunbar koji je zamenio Hughie Flinta) nalaze se u studijima Decca s producentom Mikeom Vernonom, snimajući album A Hard Road. Snimanja bivaju raspoređena u narednih mesec dana... 17. februara 1967. John Mayall i The Bluesbreakers izdaju album A Hard Road... Bio je to sjajan uvod u priču o bendu Fleetwood Mac – početak legende koja ni danas ne bledi, prevazišavši svojom magijom jednog od njenih posrednih inicijatora, prevazišavši samog Džona Mejla i njegovu pionirsku ulogu unutar priče zvane british blues...

In the beginning...

… Peter Green rođen je 29. oktobra 1946. u londonskom East Endu u siromašnoj židovskoj porodici. U gitarističkoj epohi sredinom 50-ih  Peter Green okrenuo se mogućnostima gitare u dobi od 11 godina. Njegov brat Len nabavio je jeftinu špansku gitaru i pokazao mladom Piteru nekoliko akorda... U početku je bio solo gitarista u sastavu Petera Bardena – Peter Bardens Looners,1966., da bi ubrzo iskoristio prvu pravu priliku i postao deo pomenute priče – gitarista Džona Mejla namesto Kleptona...

...Grinovi rani muzički uticaji uključivali su stare bluz i rane rokenrol legende poput umetnika Huberta Sumlina, Howlin’ Wolfa, Cliffa Gallupa, Hanka Marvina iz senke i, možda najjasnije, BB Kinga, maestra blues feelinga čiji je lirični stil sviranja gitare pretočio vremenom u vlastiti poetski izraz, setne zvuke koji miluju svaku iole senzibilnu dušu. ’’Hank Marvin je bio moj prvi gitarski junak“, Green je objasnio u časopisu Mojo sagovorniku Cliffu Jonesu 1996. ’’Slušao sam njegovo sviranje jer je bilo vrlo lirično, fraze su bile melodične i uvek sam voleo njegovu lepu melodiju“.

Last night
I lost the best friend I ever had
Last night
I lost the best friend I ever had
You know she gone, she gone and left me
That made me feel, feel so bad

Now it's early in the morning
And my love is comin' down for you
Early in the morning
And my love is comin' down for you
I want you to tell me, tell me, tell me baby, now
What in the world are we gonna do

If she don't come back
I don't know what I'm gonna just do
If she don't never come back
I don't know what in the world I'm gonna do
'Cause she's gone and left me
Left me to see the whole night through

    Britanski blues boom(pokret) hvatao je tih godina puni zamah( naslanjajući se na rad već pomenutih veličina, prethodnika – Claptona i Mayalla, pre svih, potom bendova poput the Yardbirds i the Animals i još jednog (pra)oca - Alexisa Kornera i njegov ključni, pionirski britanski blues bend - Blues incorporated, takođe rasadnik mnogih talenata, pre svih budućih the Rolling Stones...), doživevši kreativnu eksploziju u naredne tri-četiri godine i pritom odajući poštu nikad dovoljno priznatim američkim crnim veteranima bluesa poput Roberta Johnsona, Son Housea, Nehemiah Skip Jamesa, Mississippi John Hurta, Elmorea Jamesa i... mnogih, mnogih drugih velikana koji su svojim životima gradili priču zvanu blues, staru već tada skoro čitav vek... Pomenuta postava John Mayallovih Bluesbreakersa snimila je 1967. godine album A hard road, remek-delo britanske blues epopeje( prepun blues klasika poput A hard road, Dust my blues, the Same way, the Super-natural, Top of the hill, Someday after a while...)koji mnogi i dan-danas smatraju jednim od najboljih ostvarenja te čudesne epohe... Doprinos Petera Greena, jedne od najneobičnijih i najoriginalnijih pojava u istoriji rock and rolla bio je ogroman – kako svojim jedinstvenim gitarskim zvukom( na granici lirike), tako i pevačkim i kompozitorskim magičnim dodirom...

Rađanje legende – shake your moneymaker

    Nedugo zatim, na Greenovo mesto u Mayallovim bluesbreakersima dolazi mladi( tada devetnaestogodišnji), fantastični blues gitarista Mick Taylor( budući gitarista slavnih the Rolling Stones, već 1969.), a Green i basista John McVie odlaze( 15. juna 1967.), u želji da osnuju vlastiti blues bend. U tome su im pomogli, pridružujući se novoosnovanoj grupi Fleetwod mac, sićušni pevač i slide gitarista Jeremy Spencer ( snažno inspirisan blues legendom i kraljem slide gitare Elmoreom Jamesom) i jedan od bivših bubnjara Johna Mayalla - Mick Fleetwood. Ostatak priče o FM preliva se i prepliće unutar burne i magične britanske blues Odiseje šezdesetih...  

... Bubnjar Mick Fleetwood u svojoj potonjoj biografskoj knjizi priseća se veličine genijalnog vođe i glavnog kreativca, gitariste i osnivača benda Fleetwood mac - Pitera Grina i samih početaka, nastanka benda iz jezgra ekipe koja je činila jednu od legendarnih postava oca britanskog bluesa, pomenutog Johna Mayalla...

‘’Peter je mogao biti stereotipni gitaristički superstar i kontrolisati sve sam“, piše Mick Fleetwood. ’’Ali to nije bio njegov stil. Bend je nazvao po basisti i bubnjaru, zaboga(Mick FLEETWOOD & John MCVie). Takođe je uvek bio voljan dati što više prostora i kreativne slobode drugim članovima, poput gitariste Jeremyja Spencera i tekstopisca Dannyja Kirwana , na štetu vlastite kreativnosti.”

    Rani Fleetwood mac, oformljen kao bend u Londonu, debituje avgusta 1967. godine, u početku sa Bob Brunningom na bas gitari – njihov prvi singl bio je cover verzija pesma Elmorea Jamesa ,, I believe my time ain’t long“... 14. avgusta 1967., Fleetwood Mac svira svoju debitantsku svirku, trećeg dana Nacionalnog festivala jazza i bluesa, Windsor. Cream, Donovan, Jeff Beck, Alan Bown, Bluesbreakers Johna Mayalla, Chicken Shack i Blossom Toes među ostalim bili su deo tog fantastičnog, prestižnog skupa...

John McVie se priseća tih dana : Nisam bio basista s Fleetwood Macom te noći. Svirao sam s Johnom Mayallom koji je bio headliner festivala. Peter Green me uznemiravao da se pridružim bendu, a ja sam rekao: ’’Ne, dobro mi je s Johnom Mayallom“.

Stan Webb (gitarista, Chicken Shack), još jedna britanska blues legenda, maestralni gitarista i vođa benda Chicken shack pamti sledeće : Peter i ja razgovarali smo o ceni piva. Peter je nosio belu majicu i plave farmerice, a Eric Clapton je prišao k nama s prekrivačem, prstenima na svakom prstu, njegova zamršena kosa stršila je šest centimetara( u stilu Džimija Hendrixa) i rekao Peteru: "Nikad nećeš biti zvezda ako se tako odevaš. " Peter se na to samo nasmešio...

Jeremy Spencer : Peter je bio direktan, intuitivan i dubok mislilac. Mislim da sam bendu doneo neku vrstu sreće, pretpostavljam, ali povezali smo se s muzičkim, pa čak i onim što bi se moglo nazvati 'mističnim' talasnim dužinama...

... Dana 28. avgusta 1967. Bluesbreakersi Johna Mayalla sviraju u kultnom klubu Marquee u Londonu. Biće to poslednja svirka Johna McVieja s bendom . Dana 9. septembra 1967. godine, u tajnoj sesiji u studijima Decca u New Bond Streetu u Londonu, Fleetwood Mac snima svoje prve tri pesme...

... U novembru 1967. godine bas gitarista benda postaje pomenuti John McVie, zamenivši Brunninga...

...Jeremy Spencer, budući gitarista benda, priseća se samih početaka formiranja benda i upoznavanja sa Piterom Grinom : ’’ U rano proleće 1967. godine svirao sam gitaru u Levi Set-u, u Lichfield-u, Staffordshire. Moj prijatelj Phil ukazao mi je na oglas u Melody Makeru u kojem je pisalo da je Mike Vernon obilazio Britaniju zbog blues talenata. Mike nas je došao videti i napravili smo tridesetminutni set, a on je bio impresioniran i oduševljen... Kasnije je za kompaniju Decca dogovorio sesiju za snimanje oko četiri pesme. Dok je bio tamo, Mike mi je rekao da je Peter Green napuštao Bluesbreakers Johna Mayalla da bi stvorio vlastiti bend i želeo je pronaći drugog gitaristu. Mike nam je tada dogovorio da sviramo pola sata između setova nadolazeće svirke Johna Mayalla u klubu Le Metro u Birminghamu, tako da je Peter mogao videti i čuti me kako sviram… Prišao sam Peteru da se predstavim. Rekao je: "Jeremy? Jeremy Spencer? " pre nego što sam išta rekao. Rekao sam da jesam i pitao sam je li slušao Elmorea Jamesa. Rekao je: "Da, stalno. Slušate li BB Kinga? " Rekao sam da jesam i razgovarali smo dok nije došlo vreme za njihov set. Pre nekoliko meseci video sam Bluesbreakerse Johna Mayalla s Peterom Greenom i uživao u tome. U svakom slučaju, Levi set trajao je oko pola sata između Mayalovih setova. Bio sam sretan što je bilo dobro vreme, ali poprilično sam odbacio bilo kakvu ideju da me Peter želi u svom novom bendu. Na moje iznenađenje, međutim, Peter je pitao želim li piće, a dok smo stajali pored šanka razgovarao je kao da sam već u njemu! Govorio je stvari poput: ’’Pa, možeš uraditi nekoliko stvari Elmore Jamesa, a ja onda napravim nekoliko stvari BB Kinga i tako dalje ...“ Napokon sam rekao: ’’Ozbiljno misliš? Sviđa ti se kako sviram?“ Rekao je da sam prvi gitarista koji ga je oduševio još od Hendrixa!“...

... Kao strastveni ljubitelji bluesa( Green je posebno cenio BB Kinga, dok je Spencer bio fasciniran Elmoreom Jamesom) FM kreću u proboj na britanskoj blues sceni u nastajanju i ekspanziji... Bend je ubrzo privukao veliko britansko sledbeništvo kao predvodnik rastućeg blues pokreta( uz recimo bendove Chicken shack i Savoy Brown)...

... 11. decembra 1967. Fleetwood Mac  nalazi se u studijima CBS-a i snimaju My Heart Beat Like A Hammer, Shake Your Money Maker i Leaving Town Blues. Prve dve od tih pesama pojaviće se na debi albumu Fleetwood Mac...

Mike Ross priseća se, fasciniran Greenom i ekipom, tih čudesnih dana početaka benda : Impresionirao me kvalitetom njihovih pesama, ali i brzinom kojom su delovali. Većina pesama imala bi samo dva snimanja, ili čak jedno u nekim slučajevima. Sve su shvatili prilično ozbiljno, ne posvađajući se kad su jednom krenuli na posao. Mike Vernon bio je prilično strog producent. Mislim da su jako dobro  znali šta su zapravo hteli... Jedini koji je bio pomalo šaljivog karaktera bio je Jeremy Spencer. Samo je želeo biti Elvis Presley. U srcu je bio rock'n'roller, više nego blues man, ali njegov stil gitare Elmore James bio je neverovatan...

Jeremy Spencer : Peter me je pitao na početku benda jesam li ikad napisao vlastiti materijal, a rekao sam mu da nisam. Problem je bio što nisam bio nadahnut stvaranjem bilo čega novog. Nije ni čudo što je na kraju pozdravio kreativni dodatak bendu Dannyja Kirwana...

Mike Vernon : Peter je u svojoj svirci mogao doista sastaviti dobre melodije... Dok je Eric Clapton imao energiju u svojoj svirci, Peter je imao spretnost, dirljivost i melodičniji stil, a zapravo je u to vreme verovatno imao dublji blues od Erica... 

Shake your moneymaker
Shake your moneymaker
You got to shake your moneymaker, yeah
Shake your moneymaker
You got to shake your moneymaker
And then...

I got a gal that lives up on a hill
I got a gal that lives up on a hill
Says she'll let me roll her
But I don't believe she will

She won't shake her moneymaker
Won't shake her moneymaker
I want to roll her I keep beggin'
She won't shake her moneymaker
Won't shake her money maker
She won't...

I got a girl, but she just won't be true
I got a girl, but she just won't be true
Won't let me do the one good thing I tell her to

She won't shake her moneymaker
Won't shake her moneymaker
Won't shake her moneymaker
She won't shake her moneymaker
Won't shake her moneymaker
She won't...

    Prvi album benda, istoimeni, Fleetwood mac, objavljen 16. februara 1968. godine donosi, pored ostalih pesama, cover verziju Jamesove Got to move i furiozni, zapaljivi Elmore Jamesov blues standard Shake your moneymaker. Album je predstavljao zapaljivu, jedinstvenu kolekciju izvrsnih cover verzija blues standarda i originalnih numera sjajnog gitarskog autorskog tandema Green-Spencer. Pratnja albumu bio je izvanredni Greenov singl Black magic woman, jedan iz njegove kolekcije besmrtnih, melodičnih numera koje su svojom posebnom lepotom i originalnošću na neki način činile pomak u odnosu na progresivne, bluz korene i osnovno usmerenje benda,  a sa druge strane dodatno pojačavale sjaj i autorsku prepoznatljivost samog autora – Petera Greena, uvodeći bend i na top listama u hol besmrtnih . Sirovi blues jeste bio osnovna supstanca benda, ali nije nedostajalo ni stilske raznovrsnosti i melodijske lepote kojima su pre svega doprinosili čudesni Greenovi hit singlovi, neobično lepe i zrele numere, gotovo savršene, bitlsovske melodije koje nikog nisu ostavljale ravnodušnim i izvan okvira nadirućeg blues pokreta tadašnje uzavrele, kreativne i šarenolike britanske scene... Što se samog debi albuma tiče , ubrzo je dosegao vrhove muzičkih lestvica nizom blues numera, od kojih su neke već odavno čisti klasici bluesa...

... Recenzija eminentnog časopisa Melody Maker bila je više nego rečita u oceni debitanstskog FM albuma : ’’Najbolji engleski blues LP ikad objavljen.“

... Od dinamičnog, spencerovski impresivnog My heart beat like a hammer( pesmu potpisuje Jeremy Spencer, naravno, u dobro poznatom maniru jednog od njegovih omiljenih bluzera – Elmore Jamesa), esencije britanskog blues uzleta( 1967.-1970.), preko kristalne, rezantne, bolno iskrene i pročišćene Merry go round( briljantnog Greenovog autorskog komada) koja podrhtava od unutrašnje siline i ponire u dubinama duše svakog iskrenog bluzera, glasom, gitarom( legendarni Greenov Gibson Les Paul) i setom neponovljivog Greena, lepršave, usnom harmonikom potcrtane Long grey mare(takođe Greenov autorski rad, jedina na kojoj se Bob Brunning pojavljuje potpisan kao basista), nepretencioznošću oslobođene blues igrarije, zatim spiritualom i duhom prošlosti obojene, poniruće Hellround on my trail( obrade remek dela legendarne ikone bluesa Delte – Roberta Johnsona, originalno snimljenog 1937.), u najboljem duhu crnačke duhovne tradicije i korena Afrike propuštenih kroz ,, tlo nove domovine“- Amerike (Britanije), eksplozivnog standarda( već pomenute pesme Elmore Jamesa - originalno snimljene 1961., bluzera koji je svojim duhom, uz recimo BB Kinga, obojio rad blues verzije benda Fleetwood Mac, predvođene Greenom) Shake your moneymaker koji ritmom i dinamičnim ,, revolucionarnim“ usklikom mrvi sve pred sobom, podižući tenziju do nivoa usijanja, južnoameričkim ritmom lepote, slobode, sete i lepršavosti prožete, čarobne i magične latino melodije Looking for somebody( by Peter Green, jedna od njegovih najlepših melodija, božanstveno setna, zavodljiva), esencijalnog blues standarda by FM koji silazi do najskrivenijih i najdubljih ponora duše, jeca, podrhtava i osmehuje se jezi zle sudbe i smrti, vibrirajuće No place to go( by Chester Burnett alias Howlin’ Wolf), ritmički ponavljajuće i beskompromisne slike blues bola legendarnog bluzera Howlin’ Wolfa, njenog nastavka koji se pretapa lepršavim slajdom u melem na ranu u vidu Jeremy Spencerove My baby’s good to me , idilične FM vožnje nepreglednim setnim prostranstvima što veličaju tugu kao radost odbačenih, impresivne ,, južnjačke utehe“, melanholijom obojene I loved another woman( jednog od najvećih autorskih bisera Petera Greena, nešto za sva vremena), pesme koja odražava neizrecivi eho onih koji istinski vole, pate i raduju se životu, još jedne reskim slideom podvučene Cold black night( by Jeremy Spencer, mada zvuči kao stari, setni blues standard natopljen jezom odbačenih) koji sporim ritmom vozi, reže i prodire do srži lepote i tame, setne esencije radosti davanja the World keep on turning( još jednog autorskog bisera Petera Greena), minimalističke blue naracije i ritma koji rastače na sastavne delove sve što ste uzalud pokušali da sakupite i sastavite u konačnu celinu, sve do klizajući razarajuće Elmore Jamesove Got to move, prostire se nepregledno polje neočekivane fleetwoodovske debi blues odiseje, prepune duše, radosti življenja i ,, gubitništva“ koje vas kao ništa pre toga obogaćuje, čini mnogo boljim čovekom nego što zapravo i zaslužujete... Sve je dodatno obojeno zvukom usne harmonike Petera Greena i piano zvukom Jeremy Spencera, upotpunivši jedinstvenost početne blues magije FM prvenca ... i celokupne britanske scene posvećene bluesu... Uronjen u čistokrvni duh crnačke mississippijevske Delta & Chicago blues tradicije, prvi album FM nikog ne ostavlja ravnodušnim... Pojavivši se naizgled niotkud, iz srca i duše onih koji istinski vole, pate, veruju, poklanjaju i nesebično druge čine sretnim, ne tražeći ništa zauzvrat, ovaj briljantni album ulazi u red  nezaobilaznih, krucijalnih dela jedne nestvarne epohe...

Nastavlja se...