ponedjeljak, 3. kolovoza 2020.

Tanja & Dragan Uzelac | Charles Baudelaire: ‚‚Cveće zla“


... Šta je to poezija?Kakva joj je svrha?“, pitao se Bodler, a potom dao odgovor. U razlikovanju Dobrog od Lepog, i Lepote u Zlu, da ritam i slik odgovore u čoveku besmrtnim potrebama za ujednačenošću, simetrijom i iznenađenjem; jer pesničko kazivanje može podražavati (i time se ona graniči sa muzičkom umetnošću i sa matematičkom naukom) vodoravnu liniju, pravu uzlaznu i pravu silaznu liniju; može stremiti ka nebu, bez zadihanosti ili okomito ponirati ka paklu sa ubrzanjem usled sve svoje težine; može ići spiralom, opisati parabolu, ili se kretati u cik-cak stvarajući niz naspramnih uglova...
... Kao pesnik, Šarl Bodler se uzdao u moderno i otkrivao odnose između zvukova, mirisa, zemaljskih slika i simbola duhovnog sveta.

Tražio je inspirativni uzlet i harmoniju, ali nije uspeo izbeći spleen... Između 1850. i 1880. godine na francuskoj književnoj sceni javljaju se pesnici sa novim, prefinjenijim, pesimističnijim osećanjem sveta, sa dubljim i senzibilnijim moralnim čulom. Bili su to pre svih Bodler, Rembo, Malarme i Verlen, pisci koji su poeziji poklonili apsolutnu ljubav, tako da ništa drugo za njih nije postojalo. Živeli su boemski, raskalašno, od danas do sutra, tragajući za lepotom, što je delovalo skandalozno iz ugla tadašnjeg francuskog društva. Društvo ih je osudilo tj. proklelo, odakle je usledio i opšti naziv za sve njih - prokleti pesnici. Istovremeno, i sami pesnici su sebe smatrali ’’prokletima“ jer su bili rastrgnuti između pritisaka svakodnevnice, realnosti, i želje da se dosegne zadati ideal. Bili su simbolisti koji su svoju umetnost temeljili na duhovnom( simboličkom, apstraktnom) prikazu sveta. Poezija prokletih pesnika nikoga nije ostavljala ravnodušnim, iako je u sebi nosila svojevrsnu tamu- spleen, tužno raspoloženje, sumornost, opšte gađenje prema svemu...
... Godine 1857. izdao je provokativnu zbirku poezije - Cveće zla, koja je izazvala skandal i prekretnicu u evropskoj poeziji. Baudelaire je hteo svojim pesmama šokirati i mučiti tadašnje čitaoce, ljubitelje poezije koji su imali naviku čitati samo lepe stihove koji su još dodatno ulepšavali njihove, za Baudelairea, licemerne živote.U temama ovih zbirki pesama, Baudelaire je birao ružne teme i mračne boje, on u svojim pesmama propagira pesnika koji ne želi ulepšavati život te neće pisati samo o lepoti i uzvišenom duhu. Cveće zla sadrži sve elemente kasnije simboličke poezije. Baudelaire se u svemu odupire dotadašnjim lirskim konvencijama, bile one tematskog ili formalnog karaktera. Umesto romantičarskog sentimentalizma i pejzažnih motiva, Baudelaire otkriva nove ljudske senzibilitete. Ostajući u svom vremenu, zatvarajući se u ugođaje urbane sredine i zatvorene vidike, on analizira vlastita osećajna stanja: svoje nemire, teskobe, doživljavanja smrti kao osnovnih opsesija. Iz tih osećajnih stanja izbija i neodređen pesnikov revolt koji se manifestuje u ciničnom odnosu prema ljudima i životu: hvali ono što je nemoralno, nezdravo, odvratno – satanizam. Baudelairova poezija prodire duboko u psihu, to je obraćanje svom dubokom "ja", punom tajnovitosti, tamnih i nejasnih slutnji. Baudelaire realnu stvarnost doživljava kao neorganizovano i porazbacano mnoštvo slika i oznaka koje svoj smisao i sklad dobivaju tek u mašti stvaraoca te se tako pretvaraju u njegovu subjektivnu realnost. Neki kritičari zovu neke od pesama „remek-dela strasti, umetnosti i poezije“. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: „Sve ono što nije skaredno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se“. Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: „Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija”. Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: „Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama i nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika”. Bodlera naročito privlači velegradski pejzaž Pariza, ali ne onog raskošnog kraljevsko-imperijalnog , nego mračnog Pariza ružnoće, starosti i poroka. Cveće zla okuplja celokupno Bodlerovo delo u stihovima, od njegove dvadesete godine do smrti...
Glupost, greh, zabluda i škrtosti mane
obuzmu nam duh i telo kinje silno;
našu ljupku grižu hranimo obilno
kao što prosjaci svoju gamad hrane.
Uporno se greši, a podlo se kaje,
za priznanje dobra nagrada se bere;
svak misli da mrlje bedna suza pere,
pa veselo opet na kaljav put staje.
 Na jastuku zla nam dugo uljuljkava
sotona Trismegist duh naš zaneseni,
pa i naše volje metal dragoceni
taj vešt alhemičar u zrak isparava.
 Vrag i drži konce što nas miču jadne!
odvratni nas predmet privlači i mami,
svakog dana korak silazimo sami
bez groze put pakla kroza tmine smradne.
 Ko siromah bludnik što cmače, mrcvari
u drevne bludnice izmučene grudi.
dočepamo uzgred slasti tajne žudi,
pa ih iscedimo kao limun stari.
 Ko milion crvi da kipti i pije,
u mozgu nam banče čopori demona,
a kad udahnemo, Smrt i pluća bo'na
ko nevidljiv val se s muklim jekom slije.
 Silovanje, otrov, nož i sva zla dela
ako krasnih slika sav još vez ne daše
na otrcan djerdjef bedne sudbe naše, -
znači, nije duša, avaj, dosta smela.
 No i od šakala, pantera pomamnih,
skorpija, majmuna, orlušina, zmija,
grdobe što puzi, pišti i zavija,
u gadnom zverinjcu poroka nam sramnih
grdjeg gada ima, gnusnijeg sto puta!
I mada ne skače, urla, nit' romori,
u pustoš bi rado zemlju da pretvori
i u jednom zevu sav svet da proguta;
to je Čama. - Njene oči plaču same,
pušeći nargile sanja gubilište.
Čitaču, ti znaš to nežno čudovište,
- licemere, ti, moj brate, nalik na me!  
... Baudelaire, prokleti pesnik, bio je kontraverzna ličnost za svoje vreme o čemu svedoče i njegove pesme. Trebalo je proći mnogo godina da bi svet shvatio vrednost njegovih stihova. Vodile su se mnoge polemike oko toga da li je ono što je bolesno u stvarnosti bolesno i u umetnosti. Baudelaire je bio zasigurno psihički nestabilna i nezadovoljna osoba koja nije bila zadovoljna svojim životom i koja je spas pronalazila u opijumu i alkoholu. No svakako je to njegovo nesređeno psihološko stanje napravilo od njega jednog od najboljih pesnika svih vremena. Charles Baudelaire je svojim pesništvom odredio značaj evropske poezije modernog doba; istorija modernog pesništva ne moze se zamisliti bez njegovog stvaralaštva. Čovek koji je u sebi sačuvao neodoljivu želju za nepoznatim, uzvišenim idealima, a u isto vreme se svim svojim bićem predao vrtlogu velikih gradova, idealista, a ogrezao u najgore poroke i razvrat, čovek koji hrli idealu i koji u isto vreme nema snage da se odvoji od opojnih draži života – takav je čovek bio Bodler. I usred najintezivnijeg života, Bodler je bio usamljena duša. Bajronovski ponos i nepomirljiva usamljenost spaja se se u njegovoj poeziji sa mukama pada, zanosima zemaljskih uživanja, ponižavajućim ropstvom slabe duše, okovane lancima za predmet koji prezire. Bodleru su se divili oni koji su umeli da naslute te plemenite težnje koje su ležale u osnovi pesnikovog pada, a mrzeli su ga oni koji su uprošćeno gledali na njega, koji su u njemu videli samo razuzdanog cinika, a u njegovoj poeziji otvorene slike razvrata. Njegovo Cveće zla naišlo je na buru negodovanja, vlast ga je progonila, a društvo se bunilo protiv pesnika, koji je otkrio "bolne tačke" savremenog čovečanstva u njihovom užasnom, neulepšanom obliku. Po kompoziciji, "Cveće zla" je jedna od najsloženijih zbirki u istoriji književnosti. Sadrži šest ciklusa pesama čiji je smisaoni raspored uslovljen zajedničkim motivima.
Mrtva je! No to sam htio.
Mogu piti dokle hoću.
Koliko je puta noću
Njezin glas me otrijeznio.
 Ko pravi kralj se osjećam!
Zrak me može ponijeti...
Zaljubili smo se ljeti.
Tko kaže da se ne sjećam?!
 Žeđanje me rastrgalo.
Toliko mi treba vina
Kolika je i dubina
Njena groba. – Nije malo.
 Lezi na dnu jedne jame
I još sam je zatrpao
Kamenjem, kako sam znao.
– Možda je i nema za me!
 U ime svih zaklinjanja
Danih dok smo se grlili,
Da bismo se pomirili,
Ispunili obećanja,
 Još sastanak muž joj nudi,
Na cesti, kad noć je pala,
I došla je! – Luda mala!
– Svi smo više-manje.
 Ostala joj je ljepota,
Al je umor već bolio.
Previše sam je volio:
"Spasi se od toga života!"
 Tko od ljudi da me shvati?
Tko od glupih pijanica
Bolesna i gnjila lica
Zna od vina pokrov tkati?
 Ološ sav u smradu, gubav,
Ko mašina od čelika
Ne zna koliko je velika
Jedna živa, prava ljubav
 Puna crnih opojnosti,
S uzbuđenjem samog pakla,
S otrovom i sjajem stakla,
S lancima i lupom kosti!
 Slobodan sam! O divota!
Noćas bit će opijanja
I bez straha i kajanja
Tu cu leći pokraj plota
 I spavati kao pseto!
Kola s teškim tovarima
I kamenje sve u njima
Moze bijesno doći, eto,
 I smrviti moju glavu
Ili me raspoloviti
Stalo će mi, bome,
biti Koliko za Božju Slavu! 
... Cveće zla prva je zbirka modernog francuskog i evropskog pesništva. ,, Moram li vam reći, vama koji to niste pogodili kao ni drugi, da sam u tu groznu knjigu stavio celo svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju, svu svoju mržnju“, objašnjavao je Bodler. Cveće zla, već u naslovu sadržava celu bit Baudelairove poetike: izvuci lepotu iz rugobe života i nesreće ljudskog postojanja, otkriti večno u prolaznoj, otrcanoj svakodnevici. Žestoka borba dobra i zla izražena je u većini njegovih pesama i on sam, razapet izmedu poroka i duhovnog uzdizanja, često popušta pred slabostima greha i to ga snažno frustrira, te on svoju žalost pretače na papir.
Anđele mimo drugih lep, mudar i uzvišen,
bože sudbinom stvaran i hvalospeva lišen,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
 O, kneže u izgnanstvu, prevaren i uvređen,
ti što se jače dižeš otkako si pobeđen,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
 Ti što sve znaš, o kralju podzemnoga prostranstva,
iscelitelju vični svih strepnji čovečanstva,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
 Ti što ljubavlju učiš parije odgurnute,
pa čak i ogubale, da ukus Raja slute,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
 Ti što sa starom, krepkom ljubavnicom u klupku,
sa Smrću, zače Nadu - ovu ludicu ljupku! -,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
 Ti što prokaženome, na tren pred pogubljenje,
daješ da gleda rulju spokojno i s prezrenjem,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
 Ti što znaš u kom kutu zemlje surevnjivice
Bog ljubomoran sakri dragulje hrpimice,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
 Ti što lagume mračne proničeš jasnim okom,
gde narodi metala u miru spe dubokom,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
Ti čija krupna šaka od mesečara krije
kolike mu kraj nogu zevaju provalije,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
 Ti kojim čudom mekšaš pijancu kosti jadne
kada u pozne sate pod konjske noge padne,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
 Ti što čoveku slabom pomože ruke hitre
pokazavši mu smešu sumpora i šalitre,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
 Ti što nemilosrdnom Krezu svoj žig ledeni
stavljaš na podlo čelo, ortače prepredeni,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
 Ti što stavljaš u oči i srce devojkama
obožavanje rane i strast za krpicama,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
 Svećo pronalazača, palico izagnanih,
ispovedniče sviju bundžija, povešanih,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
 Poočime svih koje, pun crnog gneva svog,
iz zemaljskoga raja istera Otac Bog,
Satano, sažali se na ponor bola mog!
    Pomenuta zbirka se sastoji od šest delova. Prvi, Spleen i ideal, nakon izlaganja odnosa prema umetnosti i ljubavi kanconijera, dramatizuje ljudski opstanak između dosade, teskobe i euforije. U pesmama je gorko opisano kako je materijalno stanje samo stanje prolaznosti u životu. Žena je prikazana kao izvor lepote i blaženstva s jedne strane, dok s druge strane pesnik ženu opisuje kao izvor hladnoće i pokvarenosti. Prvi ciklus završava zaključkom kako se čovek ne može ispuniti ljubavlju te se vraća u svoju psihu koja je opisana kao patnja. Pariske slike, određuju tlo pesnikovih nadahnuća. Čini ga osamnaest pesama, a sve one bave se životom u velegradu, pisac šeta gradom i to u 24 sata. On nailazi na nesreću i bedu hodajući ulicama, a sve to podseća ga na njegovu patnju.Vino teži da preokrene negativnu viziju pesnika prizivanjem ’’veštačkog raja“ alkohola i bavi se opijanjem. Naslovni deo, Cveće zla vodi još dublje u bodlerovski inferno poroka, baveći se provokacijom seksualnih zastranjivana. U njemu čovek iskušava dno stvarnosti na kojem preostaje samo metafizička Pobuna oslonjena na ponos palog anđela, Satane. Ciklus Pobuna ima samo tri teksta te se u njemu opisuje kako je junak na granici između pakla i neba. Smrt predstavlja traženi počinak, ali ne u nepovratnom svršetku, nego u feniksovskom pepelu večne avanture: ’’Otrov svoj nam nali, okrepe nam treba! Mi hoćemo – mozak žeže htenje ovo – roniti na dno bez dna, Pakla ili Neba, na dnu Nepoznatog da nađemo Novo!“. Ova zbirka pesama Bodlerovo je viđenje stvari o trenutnoj situaciji u društvu, ali i njegovi životni padovi, usponi i zanosi. On se pobunio protiv laži i prevara te je hteo naći prvi i istinski pokretač čovekovih postojanja. U isto vreme smatrao je da to nikako nisu trenutne lažne i isprazne, nametnute konvencije ponašanja. U svojim pesmama odbacuje lepotu, sentimentalnost i uvodi novu vrstu emotivnosti pišući stihove pune očaja, mržnje, ljutnje, prkosa i zanosna. One govore o praznini, bludu, zavisti i nagonu. Teme su smrt, praznina, očaj, sivilo jednog velegrada, beda i borba za opstanak…
... Putovanje predstavlja Bodlerovu poslednju pesmu u zbirci. Pesnik je shvatio kako je ovaj svet mali i ništavan; čovek celog života žurno hrli napred, željan novosti i saznanja ("da pronađe spokoj , juri poput lude"), njegova je duša kao brod koji se iznenada nasukao na obalu, kao skitnica s blatnim stopalima sanja zaneseno raj blistave sveće, omađijan vidi sjaj Jerusalima, kada spazi ćumez u svetlosti sveće... Putnici sa broda (simbol ljudske duše) pričaju šta su videli sa one strane života: "sjajne vatre zvezda", bogatstvo gradova, pejsaža... To je sjajan svet, bez težnje i nemira, ali u njemu ima robinja, tirana, pijanaca i podlaca, jer je svet večno takav. Pesnik se za trenutak razmišlja, ali onda ipak krene u taj iracionalni svet smrti, jer iako nije savršen, bar je nov i nepoznat.
 O Smrti! Brodovođo stari! Dižimo sidro.
Dodijala nam ova zemlja! Isplovimo!
Ako su nebesa, mora crni kao tinta,
Znaš da naša srca prepuna su svijetla!
 Ulij nam svoj otrov da nas osnaži!
Mi želimo, taj žar toliko žeže nam mozak,
Uronit u bezdano, Pak´o il Nebo, svejedno;
Do dna nepoznatog da pronađemo novo!  
… Bodler, njegov izdavač i štampar, su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane  (1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: „Tvoje cveće zla sija i blješti poput zvezda … ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh“. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj…
Uza me je Demon, što me stalno prati,
Ko zrak neopipljiv oko mene pliva;
Srčem ga i ćutim kako dah mi blati
Ognjem jedne žudnje, koja krivnju skriva.
Ponekad - jer znade da me Lijepost plijeni -
Poprimi lik žene, zavodnice tamne,
Pod krinkom ljepote, licemjerno, meni
Predobiva usne za napitke sramne.
Odvodi me tako do božjega oka,
Skršena, bez daha, daleko, sve dalje
U pustinju Čame, u grotla duboka,
Pa u oči moje, smućene od bdijenja,
Baca žive rane, zagađene halje,
Krvave i strašne sprave Uništenja!  




Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.