ponedjeljak, 17. kolovoza 2020.

Dragan Uzelac | Jirži Mencl: ’’Strogo kontrolisani vozovi“ (1966.)



... Humor je češka tradicija. Česi se ne znaju boriti ni tući, pa taj manjak nadoknađuju humorom. Ja sam humor nasledio od svojih roditelja, koji su oboje bili vrlo duhoviti, ali na vrlo različit način. Naime, majku je uzrujavalo ono čemu se otac smejao, a otac nije shvatao majčin smisao za humor. Imao sam sreće što sam imao takve roditelje...

... Dobra komedija bi uvek trebalo da priča o ozbiljnim stvarima. Ako pokušavate da pričate o takvim stvarima na ozbiljan način, ispašćete smešni. To je rasprostranjeni kontrast: ako želite da usmerite nečiju pažnju na stvari koje su crne, morate ih staviti na belu pozadinu...

Jirži Mencl je završio prestižnu filmsku akademiju – FAMU, u Pragu, 1962. godine i zajedno sa čuvenim režiserom Milošem Formanom( pre svih) postao jedan od predvodnika Novog talasa tadašnje Čehoslovačke kinematografije, talasa specifično ciničnog, crnohumornog i nadrealnog, jedinstvenog u svojoj satiričnoj provokaciji ideološki zatrovanog društva licemera i komunističke oligarhije... A onda, kada su njegovi ’’Strogo kontrolisani vozovi“ i ’’Ševe na žici“( tokom druge polovine šezdesetih) protutnjali kroz duhovni ili duhoviti svet tadašnje Čehoslovačke, obasjavši svetlošću ironičnog i vrckastog humora dotadašnji ideološki mrak, svet je napokon progledao i shvatio svu lepotu i snagu humora Jiržija Mencla – budućeg klasika češke i svetske kinematografije, shvatio snagu umetničke žaoke jednog od vanvremenskih klasika češkog humora...

    Na tragu satiričnog humora Dobrog vojnika Švejka Jaroslava Hašeka, Jirži Mencl odlučuje da ekranizuje genijalni roman briljantnog češkog pisca i boema(disidenta) Bohumila Hrabala - Strogo kontrolisani vozovi, njegov britki, ironični napad na ideološki dogmatizam jednog društva u haosu Drugog svetskog rata, napad na birokratsku glupost i okoštalost, kao i napad na moralne ,, vrednosti“ tj. licemerje jednog društva u rasulu. Mencelov humoristički pogled ostvaren je kroz jednostavnu životnu priču o mladiću Milošu Hrmi, njegovom odrastanju, sazrevanju, zaposlenju i prvim seksualnim iskustvima unutar jedne provincijske železničke stanice( strateški ’’značajne“ za strane u sukobu)... 

Prošao sam kroz pripremni kurs i biću otpravnik vozova i celo mesto zna kako ću biti otpravnik vozova radi vrlo jednostavnog razloga što ne želim raditi ništa, kao i moji preci, osim stajati na platformi sa signalnim diskom i izbegavati sav težak rad dok se ostali pate i znoje – nadahnuto izjavljuje šesnaestogodišnji Miloš Hrma (Vaclav Neckar) pre odlaska u malu lokalnu železničku stanicu radi obuke i nastavljanja generacijskog porodičnog posla. Sličnim naivnim i iskrenim narativom ispričan je ostatak Strogo kontrolisanih vozova, a ono što naizgled odskače njegov je teatralno nepredvidiv završetak koji se, uprkos početnom negodovanju publike, zapravo vrlo pregledno uklapa u bizarnu celinu ovog nezaboravnog čehoslovačkog filma, a možda je prerani svršetak glavnog lika upravo ono što ovaj film (koji se preranim svršecima prevladavajuće i bavi) čini tako nezaboravno kultnim…

... Ja sam Miloš Hrma. Pokušao sam se ubiti jer patim od prerane ejakulacije. No, to zapravo nije tako. Iako nikad ne uspem, još uvek sam pravi muškarac, ponosno objašnjava Miloš i tako sažima celi površinski konflikt inače samog po sebi usredsređenog, jezgrovitog i kratkog filma. Bliži se kraj drugog svetskog rata, neki se odrasli bave pravljenjem vozova, neki onih strogo kontrolisanih, nemačkih (nacistički saradnik Zedniček kojeg glumi Vlastimil Brodsky), neki, pak, njihovim uništavanjem, a Miloš – on se neumorno i tragično bavi pronalaskom zrelije žene s kojom će izgubiti nevinost kako bi konačno mogao istrenirano zadovoljiti mladu kondukterku i svoju pravu ljubav, Mašu – kako to svi pravi muškarci rade!

... Pored simpatičnog, naivnog i urnebesno konfuznog Hrme( koji kreće u život očevim stopama i počinje da radi na železnici), kroz film defiluje masa fantastičnih likova – parodičnih i tragikomičnih predstavnika jednog zaparloženog društva i provincijske svesti: od dispečera Hubičke do mlade i izazovne telegrafistkinje( ,, junakinje“ legendarne erotične i humoristične scene sa pečatiranjem njene zadnjice i butina službenim pečatom železnice, tokom noćne smene na idiličnoj i učmaloj stanici) i ’’alanfordovskih“ članova Otpora koji se na tragikomičan način suprotstavljaju organizovanoj nemačkoj sili ,, kluzoovskim“ diverzantskim akcijama...

... Mladić Hrma je radi svog seksualnog problema stvarno pokušao počiniti samoubistvo (u jednoj od mračnijih scena tako izgubljenih u filmu), ali savet doktora da tokom seksa misli na fudbal vratio ga je ravno na početnu putanju i najvažniji cilj zadovoljavanja svoje drage Maše. Milošev je uzor Hubička (Josef Somr), stariji otpravnik koji, iako buntovno nastrojen protiv nacističke okupacije, primarnu okupaciju pronalazi u ženama, a jedan od ključnih događaja u filmu možda je najposebnija diskretna ljubavna scena ikad – Hubička, naime, polako i zavodnički nemačkim pečatima označava prepone mlade devojke (čija ga majka kasnije odvodi pred sud i to ni manje, ni više nego pred zlokobnog Zedničeka koji ga i ovako već prezire)... Samo dan pre suđenja Hubička je uz pomoć saradnice Freie uspeo ostvariti Miloševu želju. Nakon dogovora o dostavi vrlo bitnog paketa na železničku stanicu, Hubička zamoli Freie da pođe prespavati noć s mladim Hrmom, na šta zavodna Freie bez problema pristaje…
   
U svom najpoznatijem filmu Menzel izvanrednim osećajem za meru i gradaciju humora kreira niz komičnih situacija, bez obzira na to što će kraj rata dramatično obeležiti sudbine likova. Film se odlikuje izvrsnom režijom, osećajem za ritam, izvanrednim glumačkim kreacijama, dok je povezivanje seksa s temom nacionalnog oslobođenja veoma subverzivna kvaliteta filma...
...
Za vreme suđenja Hubički, Miloš Hrma mu uzvraća uslugu – taj bitan paket odnosi na vrh stanice i baca ga na jedan od nemačkih strogo kontrolisanih vozova( zapravo vozova koji prevoze oružje na front), no neposredno pre eksplozije voza, jedan ga od vojnika upuca i usmrti. Ova će poslednja minuta filma poslužiti kao ključni vrhunac opuštenog, lakog i humorom obeleženog dela čija je nevinost usmrćena s glavnim likom, a anegdota o gubitku nevinosti dvostrukom je metaforom hladno, jasno i nenajavljeno zaključena upravo krvlju...

... Preko meseca je prešao izduženi oblak i počeo je da sipi ledeni sneg, osvrnuo sam se i u daljini ugledao zamračene svetlosti lokomotive. Mesec je izronio iz onog oblaka snega i u ledenoj noći su ravna polja počela da se presijavaju, i ponovo sam jasno čuo kako svi ti smrznuti kristali kuckaju, kao da se u svakom od njih kreće obojena sekundara. Posle sam se uzverao na stub semafora kao na merdevine. I ponovo je naišao oblak, i ponovo je počeo da pada sneg, fin kao prah. Opkoračio sam svetiljku. Lokomotiva je ulazila u stanicu i žalostivo zviždala... A onda sam lako ispustio spravicu, kao da sam u reku bacio cvet... i ta spravica je pala tačno u sredinu vagona koji kao da je naleteo na tu stvarčicu, koja je sada tamo ležala i odnosila tu kompoziciju posebnog tretmana, posebno kontrolisanu kompoziciju posebne namene ka njenom kraju... A onda sam video kako se približava poslednji vagon sa kućicom na kraju iz koje najednom zasja dugi snop svetlosti i usredsredi se na mene, izvukao sam revolver i video kako je puščana cev zasjala tačno ispod mene. Opalio sam, a istovremeno je opalio i neko iz te kućice... Osetio sam bol u ramenu i iz ruke mi je ispao revolver, padao sam pravo na glavu... Stavio sam dlan pred usta, a kada sam se nakašljao, ispljunuo sam krv. Ovaj nemački vojnik je meni prostrelio pluća, a ja njemu, prema svemu, stomak. Sada sam shvatio zašto je pan otpravnik vozova Hubička cele večeri pljuckao i frktao. On kao da je unapred znao kakav će biti moj kraj... Sve to me je sve više i više podsećalo na nešto na šta nisam hteo nikako da mislim, na to kako će mama ujutru stajati iza zavese i čekati, ali ja više nikada neću doći...

... Tragičan kraj priče, snažnog emotivnog naboja, zavejao je apsurdom krvavog rata snove i nade jednog hrabrog mladića, pretvarajući u samrtni pokrov ironiju sudbine satkanu od opraštajnih reči Miloša Hrme upućenih Nemcima: ,, Trebalo je da sedite na dupetima kod svojih kuća“. Prožeti jetkom ironijom, pronicljivim švejkovskim humorom bogate češke tradicije i prodornim, snažnim slikama ratnog besmisla, Hrabalovi i Menclovi ,, Strogo kontrolisani vozovi“ odvode nas put svetlosti lepote življenja, daleko, daleko od srca tame...
   
Na neki način bio je to uvod u legendarno Praško proleće 1968. godine, bio je to nezaustavljivi duh slobode, oslobođen kroz krik humora jednog jedinstvenog naroda, otpornog na demagogiju i pritiske nakaradnog režima, zasnovanog na lažima, sili i licemerju... 
...
Češki filmski i  pozorišni reditelj, glumac i scenarista Jirži Mencl, rođen je 23. februara 1938. u Pragu. Godine 1968. dobio je Oskara za najbolji film izvan engleskog govornog područja. Reč je upravo o filmu Strogo kontrolirani vozovi. Samo mesec dana nakon toga, ruski tenkovi su ušli u Čehoslovačku...
...
Neposredno nakon toga sam još mogao raditi. Uspeo sam snimiti jedan film(’’Ševe na žici“), a onda je stalo. Nije se to desilo preko noći. Rusi su na početku bili nemoćni. Čitav narod je bio protiv njih. Tražili su kvislinge među nama. Prvo u politici, a onda i u svim ostalim sferama. Trajalo je to skoro godinu dana, a onda je došla i nova uprava filma koja je počela likvidirati novi talas. Uglavnom, naše najneuspešnije kolege, koje su dotad bile po strani, otvoreno su izrazile saglasnost s okupacijom, počele su diktirati ko može, a ko ne može raditi. Naravno, oni koji su umeli režirati, to nisu smeli raditi. To je bilo tako, i to ne samo u filmu, nego i među piscima, umetnicima, toga je bilo svuda. Ja sam bio prvi koji nije smeo raditi
, ispričao je Mencl... Nikada nisam saznao razlog zbog čega je to tako. Samo sam znao da sam prvi dobio zabranu za projekt, ali zvanično je izgledalo tako da sam imao svoju stalnu platu. Nije postojao zakon na osnovu koga su me mogli izbaciti. Ta plata je bila otprilike u visini primanja prodavačice u robnoj kući. Meni je bila dovoljna, ali u suštini sam zamro. Imao sam tako komotan život, kao da sam bio u penziji. Iz današnje perspektive sve to mi izgleda smešno i zabavno. Moj start na filmu sjajno je počeo, imao sam veliku karijeru ispred sebe, a onda samo odjednom – to je sve propalo, ali nije mi to delovalo tragično. Nisam patio od neke velike ambicije i uglavnom sam gledao koliko je nesreće oko mene. Moja sudbina mi nije bila tako tragična...
  
Strogo kontrolisani vozovi
Jiržija Mencla nezaboravni su satirični antiratni film o okupiranim ljudima koji se pokušavaju utopiti u rutinskoj svakodnevici, a bavljenjem sitnim problemima odvući misao od onih velikih koji će neizbežno kad tad stati na put svima – i onima koji od univerzalnih nevolja odvraćaju pogled, ali i onima koji ih nekad nisu ni svesni...
...
Od ’’Strogo kontrolisanih vozova“(1966.), preko ’’Hirovitog leta“(1968.), ’’Ševa na žici“ (1969.), ’’Striženo, skraćeno“(1980.), ’’Selo moje malo“(1985.), do ništa manje genijalnih ’’Doživljaja dobrog vojnika Čonkina“(1993.) i ’’Služio sam Engleskog kralja“( 2006.), proteže se jedna briljantna, crnohumorno-satirična odiseja velikog filmskog stvaraoca Jiržija Mencla i jednog kreativnog i duhovitog – češkog filmskog talasa koji još uvek snažno zapljuskuje obale svetske kinematografije i donosi joj svežinu slobode i osmeha neuništivog duha humora i čiste radosti življenja.
 

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.