ponedjeljak, 13. srpnja 2020.

Tanja Uzelac, Dragan Uzelac | John Carpenter: Halloween


    John Howard Carpenter (16. januar 1948.)  kultni je američki filmski reditelj, scenarista, kompozitor, montažer i producent. U istoriji filma, Karpenter će ostati upamćen pre svega po nizu nezaboravnih horor ostvarenja, klasika koji su obeležili zlatne sedamdesete i osamdesete godine 20. veka: Tamna zvezda (1974.), Napad na policijsku stanicu br.13 (1976.), Noć veštica (1978.), Magla (1980.), Stvor (1982.) ili Kristina (1983.)...

    Džon Karpenter rođen je u Njujorku, januara 1948. godine. Završio je Univerzitet Zapadnog Kentakija, a potom studije filmske režije u Los Anđelesu, gde je diplomirao 1972. godine. Kao student snimao je kratke filmove i pisao eseje kao strastveni filmofil. Kao student, svirao je u rock bendu The Coupe de Villes, dok je kao reditelj debitovao igranim filmom ’’Tamna zvezda“ 1974. godine. Vremenom, svojim originalnim i inspirativnim rediteljskim autorskim radom i nizom nezaboravnih, već pomenutih horor klasika, uzdigao se na pijedestal besmrtnih filmskih stvaralaca, umetnika čiji rad je postao sinonim za originalan i provokativan film, pre svega u SF i horror domenu. Njegova originalna filmska muzika samo je upotpunila njegovu jedinstvenu kreativnu magiju i učvrstila mit filmskog klasika... Džon Karpenter je jedan od onih ljudi uz čije filmove sam odrastao i razvio strasnu vezu sa snolikim i inspirativnim svetom filmske umetnosti i autorske imaginacije... Džon Karpenter je, jednostavno rečeno, onaj odabrani, jedan jedini kojeg prepoznajete na prvi pogled – po duhu i rukopisu.


... Smrt je došla u vaš mali grad... psihijatar Loomis

    Halloween (1978.) je legendarni Karpenterov horor sa Donaldom Plezensom i Džejmi Li Kertis u glavnim ulogama. Noć veštica je ultimativno remek-delo horror pravca, kamen temeljac, nulta godina od kojeg se mere snaga i kreativni dometi svih ostvarenja pomenutog filmskog žanra. ’’Noć veštica“ je čista duša filma, njegov esencijalni jezik i izraz oslobođen svih nepotrebnih primesa, delo koje vas svakim narednim gledanjem sve više fascinira i ostavlja sve dublji trag u svesti i podsvesti... Ta prefinjena esencija filmske atmosfere, simfonija straha pretočena u nisku neponovljivih kadrova... Noć veštica je iskonski izraz ljudskog straha, transponovan u originalnu liriku pokretnih slika... “Noć veštica” pravi je Carpenter project( niskobudžetni projekat koji je na uloženih simboličnih 300 hiljada dolara doneo gomilu zarađenih miliona američkih dolara čistom umetničkom veštinom, idejom I maestralnom realizacijom Karpenterovog genija). On je reditelj, uz Debru Hill scenarista i, nimalo nevažno, autor neverovatno pogođene muzičke podloge koja natapa svaku scenu filma dajući joj na težini i tenziji koja je više no napeta, emotivno razarajuća na čisto psihološkom planu, bez banalizacije svega obiljem krvavih i brutalnih scena nasilja koje će kasnijim projektima njegovih sledbenika biti same sebi svrha, donoseći ispraznost klišea). Horror, scary as hell ugođaj Carpenter je stvorio korištenjem različitih uglova snimanja, iznenadnim i neočekivanim pojavljivanjima Myersa i muzikom koja, kod gledaoca, pojačava osećaj straha, nesigurnosti i pretnje. Način snimanja, rediteljske minijature deo su razloga uspešnosti ovog jedinstvenog filma. Ili kako je to veliki Hičkok jednom prilikom objasnio – nije sve u priči već načinu kako je prikazana… Tajna veza njegovog kultnog horora Psiho( kamena temeljca čitavog jednog pravca) i Karpenterovog Noć veštica time je mnogo jasnija…
... Džon Karpenter, filmski reditelj i tvorac Majkla Majersa, - glavnog lika kultnog horora i pokretačke, zle sile, hladnokrvne mašine za ubijanje, ispričao je o jednom jezivom susretu iz studentskih dana koji se desio dok je pohađao Univerzitet Zapadnog Kentakija, što mu je poslužilo kao inspiracija za lik fiktivnog serijskog ubice...
... Imali smo čas psihologije i posetili smo mentalnu ustanovu. Videli smo ozbiljno mentalno obolele pacijente. I tu je bio taj dečko, mora da je imao oko 12-13 godina i on je bukvalno imao taj pogled - rekao je Karpenter. Kakav je to pogled, najbolje je opisano rečima koje je sam Karpenter dodelio Donaldu Plezensu, koji je tumačio lik Majersovog psihijatra, doktora Sema Lumisa u filmu Noć veštica i četiri njegova nastavka - rečima kojima je Majers opisan u prvom filmu:
... To prazno, bledo lice... Lice bez emocija. Najcrnje oči. Đavolje oči. Proveo sam osam godina pokušavajući da ga pronađem i još sedam pokušavajući da ga zadržim pod ključem, jer sam shvatio da ono što se nalazi u očima tog dečaka jeste čisto zlo. Majkl Majers se nije razvio kao lik ni u kom smislu - on je esencija zla. On nema ličnost, nema interesovanja. Nikad nije imao. On je neko ko ide napred i reaguje na svet oko sebe, bez ikakvog svesnog cilja. Kako svet oko njega reaguje na njegovo ponašanje jeste ono što oživljava našu priču...
    Radnja filma smeštena je u izmišljeni gradić Hadonfild u državi Ilinois. U čudesnoj oktobarskoj noći, godine 1963., u vreme svetkovine poznate kao  Halloween šestogodišnji Majkl Majers kuhinjskim nožem ubija svoju stariju sestru... Majersa upoznajemo u maestralno režiranim uvodnim minutama filma – iz prvog lica, kroz perspektivu, kasnije saznajemo, dečaka koji ulazi u kuću, uzima kuhinjski nož, penje se uz stepenište, uzima masku, ulazi u sestrinu sobu i nemilosrdno ubija devojku( na pamet mi padaju i završni stihovi poeme Džima Morisona The end, priča o ubici koji kreće ka sobi, stavlja masku i ....)... Sav taj iznenadni užas pratimo kamerom očima deteta, iz ugla ubice-monstuma, u atmosferi što je na ivici stravičnog mraka i jeze smrti koja je svuda oko nas i radosti življenja jedne sasvim obične devojke koja uživa u radostima života sa svojim momkom, ne sluteći nakon njegovog odlaska zadah stravične smrti koja joj se tiho prikrada stepeništem... Dečak nakon masakra silazi niz stepenište i izlazi na dvorište, skida masku (Noć je veštica) – stižu potom roditelji i policija . Dečak se zove Michael Myers, šest je godina mlad i ubio je svoju stariju sestru Judith. Za razliku od većine klišeiziranih monstruma iz šablonskih i nabudženih horor filmova koji će uslediti( u čitavom jednom tzv. slasher pravcu, prepunom bledih kopija)  Majkl Majers je sasvim običan, stvaran dečak iz susedstva( nikako izmaštan lik iz nečijih noćnih mora), koji se u momentu masakra transformiše u iskonsko zlo, predatora koji ubija bez razmišljanja i bilo kakvih emocija, pokajanja, griže savesti, monstruozno hladno, bolesno… 

... Majkl je nakon stravičnog zločina odvojen od porodice, zatvoren pod nadzorom doktora Loomisa… Petnaest godina kasnije, Majers beži iz psihijatrijske bolnice( nakon niza godina posmatranja i izolacije od sveta, za koje vreme nije progovorio ni jednu jedinu reč niti pokazao bilo kakvu emociju, saosećanje prema ostalim štićenicima ustanove, grižnju savesti zbog ubistva koje je počinio kao dete), vraća se kući( staroj, ukletoj i napuštenoj kući strave i zla) i počinje da prati tinejdžerku, bebisiterku Lori Stroud(za koju će se u nastavku ovog remek dela ispostaviti da je njegova mlađa sestra, koja je usvojena i nije znala ništa o svojoj pravoj porodici – tumači je, inače, neponovljiva Džejmi Li Kertis unoseći u ulogu svu svoju božansku harizmu i talenat, dovodeći ulogu do perfekcije) i njene prijatelje. Majklov psihijatar Sem Lumis(izvrsni, magični Donald Pleasence, veoma upečatljiv u uvođenju gledaoca u temu zla i nasilne smrti, srce tame ove vanvremenske priče o iskonskom zlu u čoveku, o tankoj liniji koja nas deli od uloge nemilosrdnih nasilnika i oličenja zla) polazi u poteru za njim( svestan mračnog, osvetoljubivog ludila i ubilačkog nagona koji čuči u zverskoj prirodi mladića) kako bi sprečio nova ubistva... Bliži se stravična ’’Noć veštica“ i novi, osvetnički krvavi pir zastrašujuće zveri... Iskonsko zlo neprimetno ulazi u pore mirnog gradića Hadonfilda, pretvarajući radosnu i šaljivu svetkovinu u užas krvavog pira... Ubica je na vratima noći, tamnije od đavoljih nakana... Svetkovinu zvanu Noć veštica Carpenter je odlično iskoristio kao vreme dešavanja zločina. Dan kada je normalno plašiti ljude i izazivati strah za stanovnike Haddonfielda postaće prava noćna mora. Upozorenja doktora Samuela Loomisa koji upozorava kako je Michael čisto zlo i da u njemu nema trunke ljudskosti niko, čak ni gradska policija, ne doživljaja ozbiljno. Loomis je tokom godina dobro upoznao Myersa, ali njegova će upozorenja ostati tek krik u noćisve do trenutka kada upozorenja više neće biti važna jer Michael Myers je ponovo u gradu…

Dr. Semjuel Lumis objašnjava Majklovo zlo : 

... Upoznao sam ga pre 15 godina. Rečeno mi je da ništa nije ostalo; ni razuma, ni savesti, ni razumevanja, a čak ni najosnovnijih osećanja za razlikovanje života i smrti, dobra i zla, ispravnog i pogrešnog ... Upoznao sam to šestogodišnje dete, sa praznim, bledim, bezosećajnim licem i najcrnjim očima .... đavoljim očima. Proveo sam osam godina pokušavajući da ga razumem, a onda još sedam trudeći se da ga držim pod ključem, jer sam shvati da je jedino što se krije iza očiju tog dečaka, čisto i prosto ... ZLO ....

    Scenario( zajedno sa Debrom Hil), režiju i muziku ovog jedinstvenog horora, filmskog klasika za sva vremena, potpisuje Džon Karpenter. Nezaboravni Karpenterov horor predstavlja esenciju filmskog izraza, čisti film očišćen od svega suvišnog, asketski sveden, baš kao i glavni lik – Majkl Majers, zahuktala, bezosećajna mašina koja proganja i nemilosrdno ubija ljude. Bez ikakvih preterivanja i suvišnih dijaloga, uokviren hladnim, stravičnim i neljudskim odbljeskom maske na licu ubice i velikim kuhinjskim nožem kao simbolima brutalnog zla modernog psihopate i monstruma lišenog bilo kakve humane crte i osećanja, Karpenterovo remek-delo stravične, napete atmosfere( naglašene neponovljivom muzičkom temom, jednom od najupečatljivih i najpoznatijih u istoriji filma, koja je gotovo sama po sebi svojom unutrašnjom snagom i atmosferičnošću jedan od glavnih aktera filma) koja sve vreme filma kao stravična podloga, oslonjena na jezu nekolicine osnovnih, ponavljajućih tonova od kojih vam se ledi krv u žilama i budi iskonski, podsvesni strah održava i diže tenziju iz kadra u kadar, ugrađena maestralno u sve segmente priče – od stravičnog početka i brutalnog ubistva do trenutlka Majklovog povratka i noći u kojoj je učmali i ukleti Hadonfild iznova probao smrt)) ostavlja gledaoca čitavih 90 minuta bez daha... Zadah smrti ostavlja vas u neverici, prikovanog u mraku bioskopske dvorane iz kojeg se promalja nezaustavljivi ubica-zver bez lica – Majkl Majers i zloslutni odbljesak njegovog okrvavljenog noža... 
... Maestralno montiranim kadrovima, neizvesnošću sledećeg trenutka i odgođene smrti, koji atmosferu napetosti dovode do tačke ključanja i jeze nemira, prepunim zlokobnog iščekivanja, nelagodne tišine, neizvesnosti, zadaha nasilne smrti i senke, s jedne, i odbljeska noža koljača u kombinaciji sa muzikom od čijih vam se vibracija ledi krv u žilama, s druge strane, Karpenter nas uvodi u svoj čudesni svet edgaralanpoovske magije, strave, napetosti i svega onoga što u nama budi iskonski strah od smrti, podsvesnu reakciju oličenu u želji za bekstvom od nelagode pretvorene u beskraj noćnog košmara... Carpenterova režija ide u prilog opskurnom, ljudskom monstrumu: Michael se pojavi tu i tamo, postepeno ukaže iza grmlja, među plahtama u dvorištu, na stravično pustim i sablasnim ulicama Hadonfilda, dok u ukradenom bolničkom automobilu kruži gradom u potrazi za novim žrtvama... Nikada posle ovoga nijedan autor filma nije uspeo da stvori toliko jezivih scena u po bela dana, nikada neko nije bio toliko zastrašujući samo zato što stoji među vešom koji se suši, nikada nečija nepomična prilika nije bila zastrašujuća kao Michaelova ispred školske zgrade ili na trotoaru puste ulice i nikada nijedan automobil i iznenadno kočenje nisu delovali toliko grozno kao u ovom filmu dok Michael vozi Ford LTD Wagon. Koristeći odlična kadriranja, sumornu jesenju atmosferu i odličnu muziku (plus efektnu Michaelovu masku) Carpenter uspeva da od nekih naizgled običnih situacija stvori jedne od najjezivijih momenata u istoriji horor žanra. Antagonista većinski boravi na (desnoj) ivici ekrana, prikazan s leđa, nalazi se na krajnoj tački dubinskog kadra, u dalekom, zamućenom drugom planu, barem jednom i usred mrkla mraka koji osvjetljuje tek njegova bela, zastrašujuća maska koja se urezuje u psihu žrtve poput bljeska sečiva noža kojim vrši stravični masakr... Hororska međuigra prednjih (Laurie) i stražnjih kompozicija (Michael) unutar kadra ovde je dovedena do perfekcije, a u skladu s konstrastima dobra i zla, svetla i sene. Tek je u finalu Myers uhvaćen u čišćem krupnom planu, no opet obasjan senom. Michaela ne vidimo kako treba, a ni ne čujemo u jednom od najtiših horora ikad, posebno za današnje prilike gde je forma uglavnom sama sebi svrhom u odnosu na esenciju, sadržaj... On ne ispušta zvuk prilikom ubijanja, tih je, ali ubojit, čudovište iz neme kinematografije, prebačeno u ’’slasher“, koje ima svoju muzičku, uhu neugodnu temu, tako ubojitu u jednostavnosti i jednostavnu u ubojitosti, baš poput samog filma...
    I nakon kraja filma, godinama kasnije, lik Majkla Majersa ne ostavlja vas ravnodušnim pri svakom susretu sa tamom ili zlom koje prikriveno čuči u svakom od nas... Razgrnuvši jednom od psihološki najrazornijih tema ogoljenog zla i jednom od najprepoznatljivijih i najjezivijih muzičkih podloga ikad snimljenih za film(koja se u suštini paralelno sa oličenjem brutalnog zla – Majklom Majersom, može smatrati jednim od glavnih ,,junaka“ filma) Džon Karpenter( delom oslonjem na kamen temeljac psihološkog horor žanra – Hičkokov ‚‚ Psiho“) svojim delom uspeva trajno da se zarije u oniričke slojeve svesti i podsvesti gledaoca jedinstvenom magijom pokretnih slika ... Naglašen muzičkom temom impresivnog filmskog stvaraoca, Džona Karpentera, čiji su tonovi doprli do samog srca (ne)ljudske tame  Halloween  trajno ostaje u gledaočevoj podsvesti, postajući uznemirujućim momentom koji nikad ne bledi u vama ... Čekajući neki novi, sablasni, edgaralanpoovski trenutak tame da se oslobodi i razori vam svest svojom nihilističnom snagom uronjenom duboko u stablo čovekovog iskonskog straha od smrti ...

    Prošle su pune četiri decenije od kako me je ovo vanvremensko remek delo sedme umetnosti kao dete opčinilo svojom magijom i stravom ... I gotovo da se ništa nije promenilo bez obzira na protok ogromne količine vremena ... Istinska umetnost ne poznaje vremenska ograničenja niti vremenom može da izbledi – naprotiv, ona svojom magijom samo još dobija na snazi i razotkriva vam vremenom sve svoje tajne, naslage koje na prvi pogled ne možete da primetite i osetite ... ’’Halloween“ ostaje jednom od mojih trajnih fascinacija .... ono neizrecivo u vrhunskom umetničkom delu koje mogu da osete samo oni koji istinski traže i poniru u dubine sveta ideja i snova koji impresionira kroz vreme svojom simbolikom i neizrecivom unutrašnjom snagom.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.