utorak, 2. lipnja 2020.

Tanja Uzelac, Dragan Uzelac | Miloš Radivojević: ’’Dečko koji obećava“ (1981.)



... Ne mogu da se ulagujem, niti da se pretvaram. Meni je važna moja usamljenička sloboda... Mislim da čovek mora da smogne snage da sve dovede u pitanje radi svoje slobode. Ljubav i sloboda, to su dve stvari na kojima počiva ljudska vrsta...Veoma verujem da umetnost utiče i menja svet. Zato što ne znam nijednu ozbiljnu ličnost koja nije inficirana nečim što se zove sjajan film ili sjajan roman. To nam ne daje snagu da izdržimo život kakav jeste, ali od nas čini neku novu vrstu ljudi koja je u stanju da razume gotovo nerazumljive stvari...

    Kultni film Miše Radivojevića (u stilu Formanovog Leta iznad kukavičjeg gnezda) - Dečko koji obećava (1981.) na neki je način prirodan nastavak njegovog prethodnog filma  Kvar (1978.) - u njemu pratimo samo još jači, radikalniji i glasniji izlazak iz malograđanskih okova i društvenih okvira svih vrsta – porodičnih, ljubavnih, karijernih...

    Priča prati mladog studenta medicine, Slobodana Miloševića ( Aleksandar Berček), dečka iz fine i uspešne porodice, u kojoj je sve na svom mestu i unapred određenom hijerarhijskom, idiličnom redu. U vezi je sa devojkom iz istog miljea, bogate i uticajne porodice. Sve se kreće u savršenom, naizgled nepromenjivom svetu, do trenutka Slobodanove kratke ljubavne afere s jednom Švajcarkinjom... U napadu ljubomore i besa devojka Maša ( igra je Dara Džokić) udara junaka priče veslom po glavi( još jedna filmska metafora - udarac u glavu, poput ’’kvara“ na penisu u filmu ‚‚Kvar“)...

... Svojevremeno je Miša Radivojević izjavio: Na neki način, političar Milošević je bio dečko koji obećava, ali glumac Aleksandar Berček nije u filmu dobio prezime po političaru, nego po devojačkom prezimenu moje majke. To je priča o pevcu koji je zapevao u pogrešno vreme. Stalno sam išao daleko od mete, nikada nisam pravio film za svoje vreme. Lep je osećaj kada primetite da je neki od tih filmova našao utočište u budućem vremenu...

...  Slobodanov svet okreće se u momentu naglavačke - on naprasno odlučuje da se radikalno promeni, zauvek, i da postane slobodan. Napušta idilični roditeljski dom, okreće se svetu tada dominantne punk-rock i new wave muzičke scene, nekonvencionalnom ponašanju, avanturama s devojkama, svetu apsolutne slobode - bez ikakvih obavezujućih normi koje opterećuju... Dečko koji obećava predstavlja Radivojevićev kultni film generacije osamdesetih u kojem autor nizom referenci piše posvetu svojim filmskim uzorima od francuskog novog talasa( Godar, Trifo...) do holivudskog žanrovskog filma... Uloga scenariste Nebojše Pajkića pri tom nije ništa manje značajna. U priči o Slobodanu, studentu medicine i uzornom sinu uglednih i imućnih roditelja te vereniku devojke iz ništa manje ugledne porodice, koji nakon udarca u glavu, iskače iz ustaljenog obrasca i ulazi u sukob s ocem i društvom, iščitavamo modernog jugoslovenskog buntovnika bez razloga, ali Radivojevićev filmski rukopis još više od Nicholasa Raya priziva Godarda i poetiku njegovog Do posljednjeg daha (naročito kroz Slobodanovu ljubavnu epizodu sa Švajcarkinjom koja govori francuski)...

...Teoretičari kulture slažu se da niko nije uspeo da na jednom mestu objedini atmosferu, vrednosti i ideje ’’novog talasa“ jugoslovenske kulture kao što su to učinili Miša Radivojević i Nebojša Pajkić u filmu ’’Dečko koji obećava“. Snimljen 1981. godine u jeku nove umetnosti koja je zarazila Jugoslaviju, prepun duha borbe protiv konvencija i okoštalih društvenih normi, ovaj film je godinama množio svoje obožavaoce. Mnogi, koji ga nisu razumeli tada, a ni danas, i dalje ga smatraju kontroverznim i subverzivnim. U prilog tome najčešće pominju depresiju , sivilo i bunt protiv svega što se smatra društvenom normom, što čini osnovnu nit filma...

... Središnja tema filma, pitanje slobode pojedinca, i verbalno se artikuliše kroz ime glavnog junaka i stihove pesme’’Slobodan, slobodan, hoću biti slobodan“ koju peva’’novi i oslobođeni“ Slobodan u trenutku kada postaje zvezda punka. Pitanje slobode kompleksno je filozofsko pitanje u Radivojevićevim filmovima jer se sloboda pojedinca manifestuje u odnosu prema društvu i drugima, ali i samome sebi. Sloboda nije romantični ideal kroz koji pojedinac ostvaruje sebe već se ispoljava kao izraz teskobe društvenog subjekta u trenutku buđenja njegove samosvesti (što se u filmu simbolizuje metaforom udarca u glavu). Sloboda ne dozvoljava kompromis pa se u društvu utemeljenom na konvencijama, konformizmu, duhu podaništva, malograđanštini i kompromisu nužno ostvaruje kroz pobunu. Budući da je, kao i društvo, oblik odnosa s drugim, ljubav takođe počiva na kompromisu pa se sloboda i ljubav nalaze u svojevrsnom dijalektičkom antagonizmu. Dok je ljubav oblik sputavanja, seks je oslobađanje te u društvu koje je sapeto moralnim obrascima on prerasta u oblik pobune, naročito ako nije utemeljen na ljubavi. Seks, golotinja, muška i ženska, te seksualna transgresija stoga su provokacija i pobuna kako glavnog junaka tako i reditelja. Motiv pobune dodatno je podcrtan muzičkom podlogom koju čine hitovi tadašnje punk i rock scene Idola, Eletkričnog orgazma, Šarla Akrobate, a Dušan Kojić Koja iz Discipline kičme i sam nosi jednu od važnijih uloga...

... Što se same muzike unutar filma tiče i duha tadašnjeg vremena ( nakon smrti Velikog Brata Broza) Dečko koji obećava preslikana je stvarnost, neverovatno jasno prikazano vreme s početka osamdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji ( Beogradu, konkretno). Bilo je to vreme kada je na površinu isplivalo sve ono smeće i istina o kojima se samo šaputalo ili pak mudro ćutalo, do tada. Pored muzičkog autorskog pečata Dušana Kojića - Koje ( Šarlo akrobata, Disciplina kičme), film donosi muziku novog talasa Yu rock scene, uhvaćenu u punom naletu, sjaju i zanosu, donosi duh jednog vremena čudesne kreacije i sloboda, po mnogo čemu jedinstvenog i veoma, veoma retkog na ovim našim sjebanim prostorima... Ređaju se numere Idola, Azre, Pankrta, Pekinške patke, Parafa, Prljavog kazališta, Električnog orgazma, Šarla akrobate... dok Koja tumači muzičara(Pit) koji sarađuje sa Berčekom tj. Slobodanom u bendu Dobri dečaci, jer je Slobodan napokon odlučio da postane slobodan i da mu se piša na sve... Ipak, Slobodanova pobuna, kako to obično u životu biva, kratkog je daha - nakon saobraćajne nesreće( posle jedne od mnogih žurki i koncerata koji su masovno, između ostalog, obeležili to vreme euforije nakon popuštanja stega sistema) i osvete zle sredine koja ne prihvata ništa osim klišea, gluposti, podaništva i večne žabokrečine, on se vraća u okrilje bivšeg, savršenog života – tamo gde se sve zna eonima unapred, gde su svi i gde je sve uvek kako treba, ulazi u brak sa Mašom... i, na kraju, lupa glavom o zid od užasa spoznaje - doslovno...

... Zid užasa tupe i mrtve svakodnevnice, bolna je metafora o spoznaji da se nikad, niko i ništa neće moći trajno i valjano promeniti u zadatom svetu shema i trilema, da će ostati samo licemerna mimikrija, simulacija stvarnog života, da smo svi samo marionete i robovi u službi sistema i večnoistestarezlecivilizacije, svetu opšte zaglupljujuće malograđanštine, moralnih svetonazora, okoštalih normi i formi, svetu tzv. savršenih ljudi koji uvek znaju šta nam treba i kako da se ponašamo, deprimirajuća je spoznaja lutajućeg Slobodana, kao i svakog ko je u životu pomislio da misli svojom glavom i radi kako mu se prohte... Depresija, depresija, depresija, ta slatka reč represija... odjavna je tema u filmu, koja prati Slobodanov samoubilački lik okrvavljene glave zakucane i užasom naslikane na ogledalu spoznaje i života... Okrvavljena glava i krik užasa, spoznaja o očaju nepromenjive stvarnosti i uzaludnosti bilo kakve pobune...

    Miša Radivojević bio je i ostao dovoljno smeo umetnik i čovek da malo ko pre i posle njega jasno i glasno progovori o egzistencijalnim nemirima, licemerju, lažima, predrasudama i kvaru jednog društva koje je u međunevremenu nestalo u ropcu vlastitih gadosti, nastranosti i iluzija, sa nesagledivim posledicama po one koji tek dolaze za nama. Britko, elokventno, bez lažnog moralisanja i uvijanja Miša Radivojević je ostavio snažnu umetničku i životnu poruku budućim generacijama, transponujući jezu izopačene stvarnosti u jetku i autentičnu subverzivnu umetnost - do poslednjeg daha. Ostavio je za sobom originalna umetnička dela da svedoče i govore o istini, ljubavi, stvaralaštvu i nečemu sasvim mogućem i različitom od podmuklog licemerja kojem je još davno bacio rukavicu u lice. Ostala je moćna poruka o smelosti, istini i slobodi, kao i veri svih onih koji istrajavaju na jednom jedinom pravom putu koji nam je dat- samo za nas i jedinstveni duh slobode, saosećanja, ljubavi, istine i pravde koji nas povezuju, uprkos svemu. Lepotu slobode i stvaralaštva ništa ne može nadomestiti ni poništiti.

... Čovek je svoju šansu prokockao. Samo je pitanje koliko će moći da produži svoj mandat pokušavajući da se spase, ne samo na nivou zagađenja, mnogo je strašnije jedno unutrašnje zagađenje koje smo doživeli. Mi smo postavili potpuno pogrešne ideale, uništili smo sve te referentne tačke koje sačinjavaju bitnu osobinu čoveka kao jednog dobronamernog, toplog, istinoljubivog bića, jednu osobu koja pokušava da unapredi život pravim argumentima, pravim metodima. Mi smo se odrekli osećajnosti, više je osećajnosti u životinjskom svetu danas, nego u ljudskom! Osećajnost i empatija su svakako osobine slabih, čitav svet se odriče te mekoće, te sentimentalno-ljigave potrebe čoveka da bude istinit, da bude otvoren, da se zaplače, da se pokaje, da kaže nekome ’’izvini“, ’’ žao mi je“, ’’jesam te povredio?“. Ta vrsta ljudi, sa tim rekvizitarijem, tretira se kao invaliditetna, ti ljudi ne trebaju nikome, a to su glavni ljudi. Tih ljudi nigde nema, ti ljudi su emigrirali, mislim da su negde otišli iz života, na neki način, ako su i živi, oni su odavno mrtvi“.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.