utorak, 26. svibnja 2020.

Tanja Uzelac, Dragan Uzelac | ‚‚Working class hero“ by John Lennon

    
Džon Lenon (1940.Liverpul – 1980.Njujork), gitarista, pevač i kompozitor legendarnih Bitlsa (1962.-1970.) ostaće zauvek upamćen u svetu rokenrola kao autor mnogih neprevaziđenih pesama, beskompromisni i slobodoumni umetnik i buntovnik bez razloga, duhoviti cinik nesklon konformizmu uvek spreman da iskreno o svemu kaže ono što zapravo misli, ideolog jednog od najslavnijih bendova koji je bez ispaljenog metka podigao ,, revoluciju na svim frontovima“ i osvojio lepotom i muzikom svet. Lenon je bio najbritkija i najkontroverznija ličnost liverpulskih ,, čupavaca“, autentičan i istinski originalan umetnik i čovek koji se nikada nije priklanjao kolotečini, vladajućim ukusima, pomodarstvu i opštoj komercijalizaciji svega i svakoga.

Istovremeno, rastom popularnosti Bitlsa i njihovim sve većim uticajem u svetu, zahvaćen vrtlogom društvenih promena tokom šezdesetih godina 20. veka, turbulencijom antiratnih protesta, studentskih nemira i borbe za građanska prava, Lenon vremenom postaje jedan od najbitnijih predvodnika borbe za mir u svetu, pacifista, levičar i revolucionar sa gitarom u ruci, trn u oku moćnika Velike Britanije i Amerike, pre svih...
   
Nakon što će na antologijskom, White albumu Bitlsa(1968.) dati svoje viđenje(još uvek sa zadrškom i dozom skepse) radikalne promene sveta u pesmi Revolucija, a već naredne godine svetu ispevati pacifističku himnu Dajte šansu miru, Lenon će se posle zvaničnog raspada Bitlsa(1970.) okrenuti mnogo iskrenijoj i ogoljenijoj solo karijeri i sa suprugom Joko Ono krenuti put Amerike. Krenuće kao bivši Bitls i politički aktivista u ,,obećanu“ zemlju( koja ga nikako neće prihvatati i razumeti) i beskompromisno i hrabro stati na stranu radikalnih levičarskih pokreta, vremenom postajući glavna meta praćenja i zavere od strane ozloglašenog FBI...

You say you want a revolution
Well you know
We all want to change the world
You tell me that it's evolution
Well you know
We all want to change the world
But when you talk about destruction
Don't you know you can count me out
Don't you know it's gonna be alright
Alright Alright...

... Lenonova inspiracija za serijal Revolution bili su studentski protesti u Parizu, maja 1968., a potom i antiratne demonstracije pred američkom ambasadom u Londonu ... Lenon se našao u procepu sve radikalnijih stvaralačkih zahteva za nasilnom revolucijom i anarhijom Nove levice, s jedne strane ( nazvavši Lenonovu kompromisnu verziju viđenja događaja ,, apolitičnim, plačljivim i uplašenim vapajima buržoazije“), gnušajući se njegove kritike radikalih političkih aktivista, i mogućeg - ,, peace and love“, pacifističkog, miroljubivog rešenja nastalih nemira, s druge strane ... Razljućen i gnevan prigovorima radikalne levice i desnice, po njihovom mišljenju Lenonovim neopredeljivanjem na ovu ili onu stranu u jednom od ,, presudnih istorijskih trenutaka“, Lenon je u jednom od intervjua dao svoj stav i viđenje cele stvari i mogućeg rešenja problema ...

... Reći ću vam šta ne valja u svetu – ljudi. Dakle, želite da ih uništite? Sve dok ne promenite/promenimo svoje glave, nema šanse. Navedite mi jednu uspešnu revoluciju. Ko je sjebao komunizam, hrišćanstvo, kapitalizam, budizam itd? Bolesne glave i niko drugi... Sve revolucije su počinjale kada su Fidel ili Marks ili Lenjin ili kogod, koji su bili intelektualci, uspeli da dopru do radnika. Skupili su ljude oko sebe i izgledalo je da radnici shvataju da su eksploatisani. Oni se ovde još nisu probudili, još uvek veruju da su Tv ili kola rešenje. Trebali bi ste da pokrenete studente levičare da razgovaraju sa radnicima...

Što se same Lenonove muzike tiče( nakon razlaza Bitlsa) on se okreće mnogo ličnijim i politički angažovanijim pesmama... Vrhunac svega bile su nezaboravne, potresne, revolucionarne i beskompromisne, protestne pesme koje su smelo udarile u temelje jednog rigidnog i nehumanog društva, udarile u temeljne ,, vrednosti“ sveta zasnovanog na lažima, dvostrukom moralu i bogaćenju na račun nesreće drugih ljudi... Bile su to besmrtne : ,, Working class hero“ i ,, Imagine“, kao i totalno politički obojen, pun gneva i cinizma, album ,, Some time in New York city“ , koji su zaokružili jednu životnu i društveno angažovanu priču hrabrog čoveka i umetnika, rokera u srcu i duši...
   
Prva od pomenutih, Lenonov poziv na revoluciju, pesma Heroj radničke klase( sa kultnog, prvog pravog i verovatno njegovog najboljeg solo albuma - John Lennon /Plastic Ono band 1970.) predstavljala je zajedljivu lenonovsku kritiku razlika među socijalnim klasama ili, po rečima samog autora bila je to ’’pesma koja govori o radniku koji se probija u tzv. srednju klasu“, tj. mašinu( za mlevenje ljudskog mesa i dostojanstva)...
                            ... Čim se rodiš teraju te da se osećaš beznačajnim
                                 tako što ti ni za šta ne daju vremena
                                 i dok bol ne dostigne vrhunac, ništa i ne osećaš,
                                 treba biti heroj radničke klase...
Pesma je urađena u klasičnom dilanovskom maniru, samo sa akustičnom gitarom, dubokim uverenjem, minimalizmom, osenčenom atmosferom od koje zastaje dah, nekoliko akorda i glasom punim rezignacije, gorčine i prezira...
                            ... Vređaju te kod kuće, ponižavaju u školi
                                 mrze te ako si pametan, preziru lude
                                 dok ne poludiš ne možeš da igraš
                                 po njihovim pravilima,
                                 treba biti junak radničke klase.
                                 Pošto te tako maltretiraju i plaše 20 godina
                                 očekuju da odlučiš čime ćeš da se baviš
                                 kada od silnog straha
                                 ne možeš valjano ni da funkcionišeš,
                                 treba biti lider radničke klase...
Kao pozadinski efekat kamerne atmosfere nelagode i jetke zatamnjenosti rađa se otrežnjavajuća upitnost i misao: kako se izvući iz mulja u kojem opstajemo od trenutka kada dođemo na svet, do časa kada muzika utihne i mi zauvek odlazimo? Kako se postaviti i opstati u svetu gde je gotovo sve, pre svega njegove temeljne vrednosti, uzdrmano i dovedeno u pitanje? Gde je nestala humanost, saosećajnost i ljudsko dostojanstvo u suludoj trci za profitom gde se ne biraju sredstva i gde se preko svega i svih gazi? Zašto je tako teško sačuvati mir u svetu, gde su nestale temeljne vrednosti na kojima počiva ljudski rod: ljubav i sloboda?
                             ... Drogiraju te religijom i seksom i televizijom
                                 a ti misliš da si tako uman
                                 i da ne pripadaš klasama, da si slobodan
                                 ipak, koliko mogu da vidim,
                                 ostaješ i dalje jebeni seljak,
                                 heroj radničke klase je prava stvar...
Lenon na sebi svojstven način, sa mnogo jetkog cinizma, oštroumnosti i duha ironično razobličava nametnuto stanje stvari i u intervjuu objašnjava:
... Mislim da je koncept pesme revolucionaran i nadam se da je bliži radnicima nego prostitutkama i homoseksualcima. Reč je o sopstvenom iskustvu i nadam se da je ovo tek upozorenje ljudima. To je revolucionarna pesma i ne samo po sebi, već pesma za revoluciju...
A onda, brutalno i bez pardona, istresa svu gorčinu do kraja u poslednjoj strofi ne ostavljajući mesta bilo kakvoj sumnji o trulom kompromisu i jednostavno poručuje slušaocu:,, Sledi me“...
                            ... Govore ti da na vrhu još ima mesta
                                 ali prvo moraš da naučiš da ubijaš sa osmehom
                                 ako hoćeš da budeš poput tih na vrhu
                                 treba biti heroj radničke klase
                                 ako hoćeš da budeš heroj, sledi me ...
Neka od ključnih pitanja savremene civilizacije su tu. Lenonova slika sveta nije nimalo prijatna i ne ostavlja mesta kompromisima...
... Šta su šezdesete stvarno promenile? Ništa! Nema nevinosti, nema spasa svetu nakon 5000 godina irelevantne civilizacije. Nakon šezdesetih godina ništa se nije dogodilo, osim što smo se svi obukli. Ista kopilad je na vlasti... čine tačno iste stvari, prodaju oružje, ubijaju ljude po ulicama. Ljudi žive u jebenoj bedi sa pacovima koji gamižu po njima...
Tokom poslednje decenije života, decenije provedene u Americi, Lenon je postao meta FBI praćenja, meta produžene ruke američkih vlasti i kapitalističkih jastrebova uvek željnih tuđe krvi i novca. Lenonov politički dosije narastao je (tajno) godinama do ogromnih razmera – Lenon je bio samo još jedna žrtva perfidnih političkih igara, žrtva jednog rigidnog i perfidnog sistema koji se hranio krvlju vlastitog naroda( ne štedeći ni ostatak sveta). FBI je bio veoma zabrinut zbog ogromnog uticaja koji su u to vreme rok muzičari imali na američku omladinu. Posebno kada su plasirali antiratne poruke. Na koncertu Bitlsa na Ši stadionu avgusta 1965. bilo je prisutno 55 600 gledalaca. Po nekim nalazima FBI je još tada formirao Lenonov dosije. I novinar Mark Vajt opisao je moguće političke motive Lenonovog ubistva. Po njemu, za Lenona je počeo da se interesuje i sam Edvard Huver( ozloglašeni, krvoločni šef CIA-e) kada je Lenon 1971. objavio svoj dobrotvorni koncert za Bele Pantere i njihovog vođu Džona Sinklera koji je bio optužen za posedovanje marihuane. Lenon u svojoj pesmi Džon Sinkler( sa albuma Some time in New York city,1972.) peva sledeće provokativne stihove: 
Nije fer Džon Sinkler,
sudije mu dale deset za dve...
da je bio vojnik i u Vijetnamu ubijao za CIA,
za mnogo više droge, ne bi morao da robija...

FBI je saznao da Lenon sa Džerijem Rubinom i Ebi Hofmanom (liderima radikalnih levičarskih političkih strujanja u Americi tih godina) planira da izvede nekoliko koncerata na kojima će teško okaljati Niksona, a što bi kulminiralo u vreme Republikanske Nacionalne Konvencije. U pismu Glavnom tužiocu, februara 1972. senator Strom Tarmond savetuje da se ovaj politički Vudstok spreči preventivnim hapšenjem Lenona zbog posedovanja droge u Velikoj Britaniji i da se Lenon proglasi ’’nepoželjnom osobom“ u SAD. Nikson je tako odmah zatražio da Imigracioni servis započne proces njegove deportacije. Zbog toga Lenon nekoliko godina nije hteo da napusti SAD, iako tamo nije mogao da nastupa javno niti bilo šta da radi. Mediji o njemu nisu više pisali, osim ako ga ne bi zatekli u nekom baru kako pije, navodno se tuče i pokazuje svoju nasilničku prirodu, kako su tvrdili. Kompromitovati ga bio je zadatak kontrolisanih medija.  Karterova administracija držala je četiri godine Lenona pod nadzorom. Sa dolaskon na vlast Ronalda Regana 1980. Lenonu je je određena sudbina. Naime, Reganova administracija otvorila je poglavlje novih ratova u Latinskoj Americi uz aktivnu ulogu CIA u prikrivenim operacijama. I ratna poliika SAD u vremenu Buša, zatim Klintona, pa opet Buša imala bi u Lenonu žestokog protivnika. Kako bi Lenon da je živ reagovao na agresiju na Libiju, Jugoslaviju, Avganistan, Irak..., možemo samo zamisliti. Da li bi držao antiratne koncerte, pozivao desetine miliona svojih obožavalaca širom sveta na proteste? Nema sumnje da bi. Ako se sa današnjeg aspekta analizira ono o čemu je Lenon tada pevao i kako je razmišljao vidi se da je savršeno dobro poznavao tehniku prikrivenog ratovanja tajnih službi. Lenon je nesporno bio humanista, mirotvorac i intelektualac i kritikovao upravo ono što se u zapadnom svetu ne sme dovoditi u pitanje - a to je ’’svetinja“ zvana kapitalizam.  Njegov dvostruki album iz 1972. Some time in New York city sačinjen je od angažovanih političkih pesama. I korice albuma napravljene su kao naslovna strana uticajnog, uglednog i navodno nezavisnog Njujork Tajmsa. Lenon je u svojim pesmama pevao o političkim zatvorenicima u SAD (Anđeli Dejvis) – pesma Angela, o lažnoj demokratiji – Born in a prison, o borbi Iraca za nezavisnot i brutalnoj politici koju su sprovodili Englezi – The Luck of the Irish, Sunday bloody sunday. U pesmi New York city Lenon se zalaže za slobodu korišćenja marihuane jer je i ’’Papa puši svaki dan“, a zna se da monopolski posao i dobit u tgovini narkoticima odavno ima CIA.  U pesmi Attica state on pominje uticaj Rokfelera na određena politička ubistva, gde u zatvoru završavaju samo oni koji su povukli obarač (nije li Lenon upravo tako i ubijen?). Lenon poziva na poštovanja ljudskih prava i na prava žena u pesmi Woman is the nigger of the world...  Njegove pesme ’’Revolucija“, ’’Dajte šansu miru“, ’’Rat je završen (ako vi to želite)“ i danas se smatraju antiratnim himnama. Lenon je zakupljivao prostore u tiražnim novinama i na bilbordima objavljujući svoje antiratne poruke. Danas više takvih antiratnih pokliča u Americi nema. Ne pevaju više protiv rata ni Dilan, ni Džoan Baez. Uticajni rok muzičari koji su pevali na veličanstvenim skupovima šezdesetih i sedamdesetih, poput Vudstoka, protiv rata, nasilja i pljačke siromašnih zemalja, naprasno su umirali u vreme svoje najveće slave. Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, Džim Morison ili Elvis Prisli (koji po rečima njegovog oca nije mogao da prihvati zvaničnu verziju o ubistvu Kendija). Danas se za sve njih zna da su bili pod prismotrom FBI, dok se o Prisliju čak govori negde i kao glavnom doušniku FBI među rok zvezdama. 
... Mislim, jedino kada radnici shvate u kakvoj se poziciji nalaze, kada uništimo san kojim su okruženi možemo uništiti kapitalistički eksploatatorski sistem. Radnici misle da žive u divnoj državi u kojoj postoji sloboda govora. Imaju kola i televizore i misle da se život svodi na to. Dopuštaju da im gazde naređuju, da im decu sjebavaju u školama. Oni sanjaju tuđi san, a ne svoj. Treba da shvate da su crnci i Irci pod represijom i da će oni biti sledeći. Tek kada postanu svesni toga, moći će da nešto stvarno promene. Radnici će preuzeti sve. Kao što je Marks rekao: ,, Svakom prema potrebama“. Ne treba tešiti ljude ili učiniti da se osećaju bolje, naprotiv, treba da se osećaju sve gore, da im stalno nabijaš na nos kroz kakva sve poniženja i degradacije prolaze da bi dobili svoju dnevnu nadnicu...
    Verujući i boreći se kao angažovani umetnik i pacifista za neki mnogo bolji i pravedniji svet, Lenon se našao u kandžama multinacionalnog zla koje sebe predstavlja kao vođu međunarodnog demokratskog poretka opšte sreće za sve narode sveta – poretka u kojem bogati postaju sve bogatiji(i bezobzirniji), a siromašni još siromašniji i beznadežniji. I pre nego što će se povući u samoizgnanstvo i izolaciju kao razočarani buntovnik i revolucionar( godine 1976., sve do trenutka povratka 1980. sa novim albumom  Dvostruka fantazija) i pre nego što će konstatovati da ’’životarimo u svetu bez nevinosti, svetu kome odavno već nema spasa“, postavši decembra 1980. u surovom atentatu od strane SAD još jedna od brojnih žrtava bezdušnog zlog starog sveta, Lenon će poslati još jednu snažnu( ovaj put mnogo melodičniju) poruku svetu – poruku da se ,, zamisli“ pre nego što bude suviše kasno... Razmišljajući jednom prilikom o mogućoj temeljnoj revoluciji, Džon u intervjuu objašnjava: 
... Stalno čitam ,,Morning star“ da bih video ima li kakve nade, ali ta novina kao da je u 19. veku i kao da je pisana za sredovečne liberalne društvene otpadnike. Trebalo bi da se približimo mladim radnicima, jer su to ljudi koji imaju u sebi najviše idealizma i najmanje straha. Pičili su me zbog toga što sam tražio da se vlast da narodu , tvrdeći da nijedan sloj ne bi trebalo da poseduje vlast. Sranje... Narod nije sloj. Narod, to smo svi mi. Smatram da bi svako trebalo da raspolaže svim dobrima podjednako, i da narod treba da poseduje deo fabrika, i da je njegovo pravo da odredi ko će njima upravljati i ko će šta raditi.
    Nakon Lenonove smrti objavljeno je mnogo knjiga i izveštaja iz arhiva MI5 kako bi se Lenon kompromitovao. Tako tiražni "Sandej tajms", koji je u vlasništvu Ruperta Mardoka, otkriva da je Lenon tajno sponzorisao levičare i trockiste u Britaniji krajem šezdesetih godina, o čemu je MI5 imao preciznu evidenciju. Takođe se u Lenonovom dosijeu navodi i da je tajno finansirao Irsku Republkansku Armiju i englesku Radničku Revolucionarnu Partiju, čiji je najpoznatiji član bila Vanesa Redgrejv, "terorista i trockista". U dosijeu su se nalazili i svojeručno ispisani stihovi Lenonove pesme Heroj radničke klase (Working class hero) iz 1970. u kojoj Lenon kritikuje eksploatatorski kapitalistički sistem... Posledica svega je današnji, još mnogo bezdušniji svet modernog robovlasništva, kontrolisanih medija i multinacionalnih kompanija, svet bez ikakve ideje, bunta, umetnosti ili velikih ljudi kakav je bio Džon Lenon. Čak ni radnička klasa više ne postoji, osim na papiru, kao birokratska izmišljotina. Ostali su samo robovi i vladari ... svet bez duše, umetnosti i duha. Sve ono protiv čega se Lenon hrabro borio, pevao i na kraju platio vlastitim životom...
... Ja sam oduvek imao političku svest, znaš, i bio sam protiv statusa quo. To je sasvim razumljivo ako si odgajan, kao što sam ja bio, da mrziš policiju i da je se plašiš kao svog prirodnog neprijatelja i da prezireš vojsku koja odvlači ljude da poginu negde daleko. Hoću reći, to su razmišljanja čoveka iz radničke klase, ali počinju da blede kad postaješ stariji, kada te zaokupi porodični život i kada se utopiš u sistem. Ja nikada nisam bio apolitičan, iako sam se privremeno okrenuo religiji u vreme kada sam redovno koristio LSD, tokom ’65. ili ’66. I ta religioznost je bila direktna posledica života koji sam vodio kao superstar, bežao sam u religiju da bih se osetio slobodnije... U dve knjige koje sam napisao, iako su pisane u stilu Džojsovog brbljanja, ima dosta napada na religiju, a napisao sam i scenario za predstavu o radniku i kapitalisti. Još od detinjstva sam bio satiričan prema sistemu...

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.