utorak, 12. svibnja 2020.

Dragan Uzelac | Dušan Kovačević: "Balkanski špijun"


Uvod u temu: par reči od piscu Dušanu Kovačeviću...

    Pisac, dramaturg, filmski scenarista, reditelj, humorista, profesionalac, svedok, antikomunista, monarhista, demonstrant devedesetih i učesnik svih značajnih građanskih protesta, hroničar našeg vremena, naših naravi, mentaliteta, gluposti, vrlina i slabosti, savest i reč srpskog naroda – Nušić druge polovine dvadesetog veka, uz Aleksandra Popovića najznačajnije ime srpske komediografije danas, umetnik čija se dela izvode širom sveta – Dušan Kovačević, rođen je 12 jula 1948. godine u Mrđenovcu kraj Šapca. Gimnaziju je završio u Novom Sadu. Diplomirao je dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film radio i televiziju u Beogradu 1973..  Krenuvši daleke 1970. godine na dug i trnovit spisateljski put svojim radio dramama – 828 kilometara od prve varoši i Bio čovek, znameniti srpski književnik stvorio je jedinstven i nadahnut dramski opus.
Autor je nestvarnog književnog opusa, čija su mnoga dela odavno već klasici srpske dramaturgije poput : Maratonci trče počasni krug, Radovan III, Sabirni centar, Profesionalac, Klaustrofobična komedija, Kontejner sa pet zvezdica ... napomenimo samo neke. Ako tome pridodamo filmske ekranizacije njegovih dela kao Šta je to u ljudskom biću, što ga tera prema piću (prema kojoj je snimljen film Poseban tretman u režiji Gorana Paskaljeviča), zatim več pomenuti Maratonci trče počasni krug( kao istoimeni filmski klasik Slobodana Šijana), Sabirni centar i Klaustrofobična komedija (u režiji Gorana Markovića), i kao kruna svega film Ko to tamo peva (proglašen najboljim filmom jugoslovenske kinematografije, sa obiljem nezaboravnih replika) za koji je Kovačević uradio scenario, a režirao ga kultni Slobodan Šijan, a potom i Bila jednom jedna zemlja (drama na osnovu koje Emir Kusturica režira film Podzemlje), kao i ekranizaciju drame o kojoj je ovde reče – Balkanski špijun, pred nama se otvara jedan monumentalni opus koji je obeležio poslednjih pola veka što jugoslovenske, što srpske kinematografije i dramaturgije. Pored napisanih navedenih komada, Kovačević će 1973. godine postati član Udruženja književnika Srbije, zatim od 1973. do 1978. godine radiće kao dramaturg za Dramski program Tv Beograd, napisaće za Tv niz drama: Povratak lopova (1974.), Dvosobna kafana (1975.) i Zvezdana prašina (1976.) i serijala: Čardak ni na nebu ni na zemlji (1976.) i Bila jednom jedna zemlja (1995.), biće docent Fakulteta dramskih umetnosti u periodu 1986.-1988., direktor Zvezdara teatra u Beogradu od 1998. i konačno, postaće redovni član SANU 2010. godine... Naslanjajući se na bogatu srpsku komediografsku tradiciju jednog Jovana Sterije Popovića, Radoja Domanovića i Branislava Nušića, naslikaće rečima sve one kvalitete i mane, radosti i tuge, zablude i istine jednog čudesnog naroda, njegovog istrajnog duha i nepopravljivog mentaliteta...

... Živimo u paralelnom svetu između smena režima. I dok je narod posvađan, političari prave koalicije i sarađuju, ljube se i mire, vi shvatate da ste most preko koga je prošla ta povorka, pucajući od zdravlja i sreće. Na kraju se osećate blatnjavi, izgaženi, prljavi, a oni kažu da sve što rade – rade za vaše dobro...

    Pored bavljenja našim naravima, mentalitetom i ludostima glavna Kovačevićeva opsesija, tema kojoj će posvetiti veći deo svog rada i života jeste komunizam - totalitaristički sistem vladanja, jednoumlja i demagogije koji je sahranio dve Jugoslavije, stvorio ideološku treću i koji do današnjih dana(uprkos iluziji večnih reformi i tzv. demokratskih promena) opstaje na našim prostorima, održavajući se na lažima svih vlasti i nevolji naroda...

    Ja ću sa komunizmom završiti tek onda kad on završi sa mnom. Dok me bude maltretirao , buniću se na sav glas. Ako to bude trajalo još deset godina, ja ću time morati da se bavim, jer, između ostalog, u mojim komadima moram da ostavim trag vremena u kojem sam živeo. Ako neko pomisli da se to neće razumeti za sto ili dvesto godina, grdno se vara. Mi danas i te kako razumemo, na primer, Rodoljupce, znamo vrlo dobro njihovu političku pozadinu koja, nažalost, izgleda kao da je juče napisana.Tako da kroz kakvu je muku političku čovek prolazio, pitanje je izma, tog repa od čudovišta. Nas je zadesio komunizam, a još ne znamo šta će zadesiti našu decu kad se rep promeni. Osim toga, šta god napisali o komunistima - nije dovoljno. Politika nam je sudbina - bila i ostala. Živimo od jednog do drugog presudnog političkog događaja, ubeđeni da glas pojedinca nešto znači. Znači, ali kao glas davljenika., objašnjavao je svoju misiju Dušan Kovačević devedesetih godina prošlog veka u jednom od mnogih intervjua.... 

    Šta jedan iskrivljen društveni sistem oličen u demagogiji, nekulturi, lažnim vrednostima i negativnoj selekciji, manipulaciji ljudima, ispiranjem mozga i duhovnom torturom može da napravi od sluđenog pojedinca, podanika, i žrtve istog, Kovačević nam je sjajno prikazao u ingenioznoj drami Balkanski špijun. Kroz glavni lik, Iliju Čvorovića, pratimo sudar stvarnosti i ideoloških utvara, prevođenje staljinizma u praksu, borbu sa imperijalističkim agentom - balkanskim špijunom...

Tema tragikomedije : Balkanski špijun razotkriva ,,zaveru“

    Balkanski špijun je dramsko delo (uz ,,Maratonci trče počasni krug“ i ,,Radovan III“ možda ponajbolji Kovačevićev komad) napisano u dva čina, a svaki čin ima po pet naslovljenih poglavlja. Kompozicija je pomalo neobična ako se na umu ima ustrojstvo drame u klasičnom smislu. Kao da je za uzor imao Brehtov epski teatar, postupak komponovanja primenjen u drami Majka Hrabrost, u kojoj je prisutno 12 poglavlja. Dušan Kovačević za osnovu svoje komike uzima jedan društveni fenomen koji se može smatrati bolešću svakog komunističkog sistema i društva, a to je: na svakom mestu i u svakom čoveku moguć je neprijatelj naroda i postojećeg sistema, pa se stoga mora uvek biti budan jer - kako kaže glavni junak ove drame - "sve je suprotno od onoga što što izgleda da jeste", a to opet znači da se često iza naizgled povučenog, jednostavnog ili pak poslovnog čoveka, pa još ako dolazi iz inostranstva, krije neki "imperijalistički špijun" i neprijatelj naše društvene stvarnosti. Po toj izopačenoj logici sve je jasno: ne treba se povoditi za utiskom koji na nas ostavlja čovek iz našeg okruženja, nego za pretpostavkom da se baš u njemu krije neprijatelj i da ga, iz tih razloga, uvek treba imati na oku.Od takve bolesti boluje i junak ove drame - Ilija Čvorović, čovek koji je jednom poneo žig neprijatelja naroda, zbog čega je kao informbirovac 1949. godine morao da robija na zloglasnom Golom otoku, gde je na stotine i hiljade ljudi prevaspitavano da se vrate ispravnom mišljenju. On, koji je bio žrtva jednog političkog mehanizma i ideološke tiranije, sada se stavlja u funkciju poniženja i mučenja. U svemu tome on izgleda dosta naivno i smešno, pa i promašeno i tragično: postaje psihički bolestan, čovek izgubljenog smisla za normalno posmatranje i ponašanje.

   Glavni junaci drame su - pored Ilije Čvorovića - još i Danica Čvorović, njegova supruga, kćerka Sonja, brat Đura i "balkanski špijun" Petar Jakovljević, krojač, povratnik iz Pariza. Drama Balkanski špijun počinje emisijom preko radija o tek završenoj sednici od velike važnosti za zemlju. Na uopštavajući način i ispraznim jezikom govori se o njenom toku i zaključcima koji nikog konkretno ne obavezuju. Uključuje se i glas seljaka: on govori o selu koje hrani grad, govori o "polaznim osnovama dugoročnog programa", o ekonomskoj stabilizaciji i potrebi da se više radi a manje priča i sastanči.Ovaj uvodni segment treba da pokaže društveni ambijent i nagovesti istorijsko vreme u kome su junaci smešteni. Političku paranoju junaka, ideologijom razorenu svest, pratimo kroz sledeći odlomak - dijalog:

ILIJA: Špijuni su među nama, samo ih treba znati - prepoznati. Sad, kad vidim čoveka, tačno znam šta je... Kad su ušli, ja sam kupio kartu pa za njima. Oni u salu, ja na balkon...
DANICA (žena Ilijina): Bio si u pozorištu?
ILIJA: Da.
DANICA: Šta si gledao?
ILIJA: Njih... Opera mi je bila u drugom planu. Čudio sam se zašto idu na operu ali kad je predstava počela sve sam shvatio. Mogli su na miru da se došaptavaju, jer se oni sa bine non stop deru. Računali su, ako ih neko prati, odustaće zbog opere, pa posle mogu mirno da odu u kafanu. Međutim, nisu računali da ima ljudi spremnih na sve.
ĐURO (Ilijin brat blizanac): Šta sve čovek mora da pretrpi zbog izdajnika.
DANICA: Ko sve to plaća...
ĐURO: Plaća onaj za koga rade. CIA, snajka, CIA.Uništili su pola sveta.

    Filmska verzija drame, snimljena 1984. godine (Kovačević se pojavljuje kao scenarista i pomoćnik reditelja) samo je pojačala snagu dela. Briljantna glumačka ekipa , na čelu sa neponovljivim Danilom Batom Stojkovićem maksimalno je oživela likove i atmosferu ove moćne tragikomedije. Kroz tragikomičnu, satiričnu priču o bivšem Informbirovcu Iliji Čvoroviću, rediteljski tandem Nikolić-Kovačević gradi lucidnu, urnebesno - tragičnu filmsku sliku naše tužne stvarnosti, naš obračun sa duhovima prošlosti i lažne predstave o tzv. životu (ima li ga, pre smrti?)... ,, Psihodeličnost vizije“ i trenutka u kojem se odvija ova urnebesna priča upotpunjena je muzičkom podlogom i neverovatnim horom koji ponavljajućom temom i ,, bajanjem“ prodire do najdubljih i naj mračnijih predela svesti...

    Nakon ,, uznemirujućeg“ poziva iz milicije i rutinske, formalne provere vezane za osnovne podatke o novom Čvorovićevom podstanaru, krojaču, zemljaku koji se vraća iz Pariza u želji da kod nas otvori radnju i oplodi kapital stečen na famoznom Zapadu, u glavi bivšeg ,,golootočkog“ robijaša (pojam označava tadašnje političke osuđenike, žrtve komunističkog poretka i idile) Ilije Čvorovića javlja se čudesna i opasna paranoja, manija gonjenja: on kreće da na svoju ruku proveri umišljeni ,, slučaj“ svog novog podstanara – uzima odsustvo sa posla, kupuje na kredit stvari potrebne za praćenje i uhođenje i zapostavlja vremenom svoje osnovne obaveze i porodicu. On uverava ženu, domaćicu Danicu (sjajna Mira Banjac), sluđenu stalnim poskupljenjima, inflacijom i poniženjima, da je podstanar špijun, strani plaćenik zapadnih imperijalističkih sila... Paranoja vremenom sve više raste, kontakt sa stvarnošću se sve više gubi u ludilu umišljenosti i borbe sa utvarama i kulminira nakon lakše saobraćajne nezgode ispred lokalne prodavnice ili fiktivnog ,, pokušaja Ilijinog ubistva od strane provokatora, organizovanih u trojke za likvidaciju“... Ilijina obuzetost neprijateljima koji "kidišu" na njegov samoupravni sistem sve više raste i počinje da prelazi u pravu paranoju (bolesno stanje psihe kada čovek postaje "progonilac progonilaca"), o čemu govori i slika s početka petog "poglavlja" koje nosi naslov "Pokušaj ubistva" i cela naredna scena: "Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste". Kasno uveče vraća se Ilija "krvavog lica i ruku, sa pocepanim odelom i bez jedne cipele na nozi". Iz njegove paranoične priče, pune psovki, saznajemo da je neko hteo da ga ubije - namerno je hteo da ga pregazi kolima dok je prelazio ulicu, što je - po njemu - deo neprijateljskog scenarija koji vodi u izvršenje likvidacija i sejanje nesigurnosti među građanima. U tako nešto on je čvrsto uveren, bez obzira na činjenicu što je prelazio ulicu na nedozvoljenom mestu, van pešačkog prelaza. U narednom poglavlju "Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste", da bi se pokazalo dokle doseže ljudska uobrazilja i kako ona postaje paranoja, inventivni Dušan Kovačević koristi slike projekcije. Naime, pošto je prikupio dovoljno "dokaza" protiv "špijunske organizacije", Ilija organizuje projekciju slajdova kojoj prisustvuju brat Đura i žena Danica. Uhvaćene situacije su sledeće: šetnja podstanara pored reke sa jednim muškarcem i ženom (Ilija ih je identifikovao: nepoznati je naučnik iz Vinče, a ona njegova ljubavnica), njih troje sede na splavu i za stolom razgovaraju, razmatraju neki plan (po Ilijinom objašnjenju to može biti samo plan našeg instituta u Vinči); onda se vidi kako ga gužvaju i bacaju u vodu (a Ilija, iako je tek mesec mart, skače u reku da se dokopa "dokaza"); slede slike iz pozorišta, iz neke kafane, slike društva u lovu u okolini Beograda. Taj lov, po Ilijinom mišljenju, i nije pravi lov nego "čista vojna vežba pod firmom lova na fazane", "uvežbavanje streljačke sposobnosti" i "održavanje kondicije", organizovanje neprijateljskog izviđanja "po sistemu trojki", kao "izučavanje terena oko Beograda". Dok radi projektor, on priča kako ga zamalo nisu ubili dok se krio u obližnjem žbunu jer su mislili da je u grmu lisica ili zec. Opsednut problemom "špijunaže" i njenog razornog dejstva na zemlju, Ilija paranoično zaključuje: "Špijuni su među nama, samo ih treba znati prepoznati". Ovakvo razmišljanje je ishod simptoma jedne bolesti od koje je bolovalo jedno društvo i celi jedan poredak, koji je svuda i na svakom mestu zagovarao neki sistem samozaštite od spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja, a u cilju očuvanja tobožnje nezavisnosti i blagostanja naroda. Bdijući nad poretkom svoje zemlje kao jedina savest, Ilija Čvorović u svoju aktivnost uključuje i brata blizanca, Đuru, a podršku počinje da dobija i od svoje supruge koja je dosad bila sasvim po strani, što će dovesti do sukoba između nje i kćerke koja u ocu vidi već bolesnog čoveka. O tom posebno govori "poglavlje" po naslovom "Rasprava o ocu". Iz razgovora majke i kćerke saznajemo da je Ilija izgubio posao, da je porodica zapala u velike dugove zbog nabavke opreme za praćenje "neprijatelja", ali i putovanja koja je on preduzimao iz "bezbednosnih razloga". Majka ne može da shvati kćerku koja ne podržava svog oca koji se bori za veliku stvar, nego ga tretira kao bolesnog i traži njegovo lečenje.Pretposlednje "poglavlje" u drami je "Sve gori od goreg". U njemu Ilija referiše svojoj ženi o dvodnevnom boravku u Nišu radi prikupljanja informacija o podstanaru (posetio je njegovog strica, strinu), iznoseći još jednom svoje ubeđenje da je on "đubre", "zlikovac", "izdajnik" u službi mračnih sila, a sve na osnovu pričanju zavidnog strica koji na sve moguće načine opanjkava svog sinovca. Pristiže i Đura koji pripoveda o tome kako je pratio nekog profesora, uhvatio ga, svezao i zatvorio u svoj podrum...

Glavni likovi drame: Čvorovići vs. ostatak sveta...

   Drama Balkanski špijun je na neki način jedna od kulminacija bogatog Kovačevićevog stvaralaštva koje traje već gotovo pola veka, kultno delo u svakom smislu, komad koji je obeležio jedan doista nestvaran lik, lik Ilije Čvorovića. Ilija Čvorović (neponovljivi Danilo Bata Stojković, kao filmska Ilijina verzija) je čovek šezdesetih godina, živi na periferiji, anoniman je i jednostavan. U njegovoj prošlosti je rat i ranjavanje a potom hapšenje i robijanje na Golom otoku.U sadašnjosti je mučna svakodnevnica, žena "davno ostarela, pre vremena", kćer Sonja, nezaposleni stomatolog, podstanar Petar Jakovljević. Iz tog mirnog porodičnog kruga i društvenog miljea izvlači Ilija poziv iz SUP-a na "informativni razgovor". To je prelomni trenutak , koji će drastično promeniti njegovu svakodnevnicu. Ilijina pojava na sceni pokazuje "čoveka u godinama, krupnog, snažnog, plećatog" , zadihanog, nervoznog i uznemirenog: nervozan je u hodu, pokretima, načinu otresanja cigarete. Besan je na ženu što je podstanaru izdala sobu i time " izdala " njega, muža. Bes je izazvala činjenica što je pozvan u miliciju, on koji je robijao na Golom otoku; bes je izazvala i sumnja na podstanara, koja je dovela u sumnju Ilijinu lojalnost. U njemu su oživele rane prošlosti, ružna sećanja, strepnje. Kada saznaje od žene Danice da su podstanara zvali iz Pariza nekoliko puta, obuzima ga panika: odmah zove inspektora. To je početak Ilijinog angažovanja na praćenju podstanara. On će pregledati stvari osumnjičenog i odpočeće da prati njegovo kretanje po gradu. Ovakva revnost motivisana je da sa sebe skine sumnju policije i opet se vrati u miran život bez zebnje i straha.Ali je već "prvi" radni dan doneo nevolje: došao je kući "prašnjav, izgužvan, ugruvan-jedva stoji" U njemu je sazrelo uverenje da je podstanar " poslat iz inostranstva da organizuje neprijateljske grupe", probudi se bes i rešenost da raskrinka neprijatelje. Ilija sve više ulazi u svoj novi posao istražitelja" uzima godišnji odmor, kupuje fotoaparat sa teleobjektivom(ruska marka, Zenit, naravno), magnetofon, projektor za slajdove-komletnu opremu za posao u koji potpuno uranja. Njegove priče o praćenju i onome što je video stvaraju psihozu straha u kući: slučajni telefonski pzivi, nepoznato lice na vratima-sve su to "znaci" da ga neprijatelji uhode. Ozledu u saobraćajnoj nesreći tumači kao pokušaj ubistva i to još više pojačava napetost, psihozu straha, nemir. Brat blizanac Đuro priključuje mu se u istraživanju delovanja "imperijalističkih špijuna". Celu noć su proveli u razgovoru i ispalnirali dalji rad. Snimaju podstanara i njegovo društvo, prisluškuju razgovore, putuju u mesta u koja odlaze podstanar i njegovi ljudi. Ilija je uveren da je stekao solidno iskustvo: "Sada, kad vidim čoveka, tačno znam šta je". Om je spreman i na takvu žrtvu kao što je gledanje operete u pozorištu ("Računali su, ako ih neko prati, odustaće zbog opere, pa posle mogu mirno da odu u kafanu. Međutim, nisu računali da ima ljudi spremnih na sve").Vrhunac ideološke paranoje i fiks ideje o narodnim neprijateljima koje trebe onemogućiti i uništiti, došao je u desetoj situaciji. Ilija i njegov brat su vezali podstanara i počeli saslušanje. U načinu postavljanja pitanja, pretnjama i postupcima, braća se ne razlikuju od svojih nekadašnjih istražnih sudija: potpuno se uživljavaju u svoj "posao" primenjujući metode verbalne i fizičke torture. Oni (naročito brat Đuro) ne prezaju ni od otvorenih pretnji likvidacijom. Ovo saslušanje osvežava davnašnje rane Ilijine: umesto da ispituje, on počinje da se ispoveda. Imamo li u vidu kome Ilija kazuje ove reči, jasno je da ih treba čitati u inverziji, odnosno u duhu njegovog svetog pravila: "Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste". U ovoj sceni dolazi do izražaja narativnost dramskog govora: replike su prave male pripovesti od nekoliko stranica. Ovaj razgovor sa "okrivljenim" ne samo da je uzbudio Iliju što ima pred sobom "uhvaćenog" neprijatelja, nego ga je uzbudilo sećanje na vreme kada je on ovako sedeo pred istražnim sudijom. I tada Ilija nije obuzet mišlju da traži pomoć, nego zove snahu.Ilijina misaono-ideološka transformacija kreće se od sumnje do paranoje. On će razgovorom kod inspektora pronaći u sebi potrebu da sve što se događa u stvarnosti tumači na svoj način pridajući ljudima, postupcima i pojavama neke moguće smislove, suprotne od onih koji se nude kao očigledni i sasvim jasni.On je već iskusio da ono što jeste ne mora to i da bude: bio je borac i komunista, ali su drugi ocenili da nije i - odležao je dve godine robije. Tada se u njegovoj svesti utvrdilo sveto pravilo: "Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste". Zato i sada, u ponašanju podstanara ne pokušava da uoči pravi smisao, nego mu daje neki drugi mogući smisao ali sa negativnim predznakom. Kako vreme prolazi, on nalazi sve više indicija da je njegov podstanar opasan čovek i "imperijalistički agent". To ga odvodi u paranoju koja ga potpuno iščašuje iz stvarnosti i života.Ilija Čvorović nije jednostavna ličnost. U njemu su borac i rodoljub na jednoj strani, i Golootočani na drugoj strani. U njemu je podozrivost prema vlasti, ali podozrivost prema "stranim elementima". On je jednom bio indoktriniran i zbog te indoktrinacije ispaštao; sada je opet indoktriniran, ali su posledice mnogo ozbiljnije. Ranije je podlegao spoljašnjoj indoktrinaciji, sada je indoktrinacija došla iz njega samog. Ilija je ostao na ideološkoj svesti svoga vremena - sve što se menjalo kao da nije dotaklo njegovu ličnost. Ponaša se anahrono: misli da će zaustaviti neminovne procese tako što će on sam loviti "imperijalističke agente"; ne samo da zapada u nevolje, nego i deluje vrlo groteskno: to je nesklad moći i delenja, mogućnosti i svrhe, sredstava i cilja. Apsurd Ilije Čvorovića je u tome što on nastoji da uništi "imperijalističke agente", a uništava sebe.Tragično je u liku Ilije Čvorovića, koji nezadrživo tone u svet svoje prošlosti, svet ideoloških utvara koje su uništile njegov život. Udaljavanje od stvarnosti deluje smešno i groteskno, ali u nekim situacijama i tragično" on sve više pokazuje znake paranoje i sve više zapada u afektivna stanja, koja prete njegovom životu. Ilija tako nesvesno postaje oličenje totalitarne vlasti i njen instrument...  

… Ilijina žena Danica (urnebesna Mira Banjac u filmskoj verziji priče) je dramski junak koji ne silazi sa scene: prisutna je kao domaćica, supruga, majka. Ona je " večito zamišljena i zabrinuta, večito rasejana, davno ostarela, pre vremena". Njeno mesto je u kuhinji (a kuhinja je i poprište dramskih zbivanja): na početku se vidi kako "sedi za kuhinjskim stolom, ljušti krompir i usput sluša radio" - ova rečenica će se ponoviti u nekoliko scena. "Krompirski posao" u ovoliko scena (a dramsko zbivanje traje četrdeset pet dana) ima jasnu socijalnu notu: krompir je pretežna hrana ove porodice. Odmah posle opisa Daničinog  "krompirskog posla" sledi govorna emisija sa radija, koja rečnikom političkog praznoslavlja govori o "zacrtanim planovima", "neprijateljima našeg društvenog sistema", itd. Dok radio-emisije govore o nekoj apstraktnoj stvarnosti, Daničin svakodnevni život nudi sumornu sliku životne stvarnosti - ona kao domaćica najbolje oseća nemaštinu i bedu. U njoj se događa zanimljiv proces: ukoliko više sluša izveštaje na radiju i govore političara, utoliko je ogorčenija na sve ono što doživljava u prodavnici i na pijaci. Zato, kad god se povede razgovor o životu, Danica ima samo reči jada i osude svega onoga što je snalazi u svakodnevnom životu. Njen muž Ilija, u razgovoru sa inspektorom , na njegovo pitanje kako izlazi na kraj " s ovim poskupljenjem", izjavljuje: "Privatili smo stabilizaciju, to nam je sad svetinja". Danica pak, u razgovoru sa podstanarom, oštro će progovotiti o situaciji u društvu. Ove reči će razgneviti Iliju koga je već načeo strah, ali Danica ume da otrpi muževljeve reči. Nju će začuditi neki muževljevi postupci, ali će biti uz njega: ne dozvoljava kćerki da vodi oca kod psihijatra jer on nije lud. Naj oštrija društvena kritika izrečena je kroz usta ove Kovačićeve junakinje. To je izdvaja iz prosečnosti koja se mogla slutiti iz prvih slika dramske igre: njena izmučenost i mirno podnošenje nekih muževljevih postupaka i ponašanja, spoljašnja je slika ove žene; u njenoj duši je snažni jad na sve ono što se događa, veliko razumevanje za muža i ono što on radi, briga za porodicu. Iako je i ušla na strani onoga što čine njen muž i dever, to je nimalo ne karikira - ona ne razume njihove postupke i ono što čine, ali im veruje, jer su njeni... 

... Podstanar (Petar Jakovljević, koga u filmu tumači nenadmašni komičar Bora Todorović) pojavljuje se samo u tri dramske situacije, ali je glavni akter, zamajac  za pokretanje priče i zaplitanje dramskih sukoba. On je čovek koji je rano otišao u inostranstvo, tamo zaradio nešto novca i vratio se u svoju zemlju da otvori krojačku radnju. Za otvaranje su potrebne gomile papira, a "olinjali službenici" maltretiraju stalnim odlaganjem i postavljanjem novih uslova. On deluje smireno i pribrano, ne reaguje burno na Ilijine optužbe, pokušava da urazumi dvojicu braće. Petar je sticajem okolnosti upao u vrtlog jedne paranoične igre i jurnjave, ali ume da sačuva prisebnost, razum i korektno ponašanje. Što su žešći napadi braće, to je snažnija figura ovoga junaka: njegova snaga je u svesti da je sve to što mu se dešava velika glupost i da se mora jednom završiti. Iako u delovanju i kretanju ovoga junaka nepoznanica i tajanstvenosti, čitalac ili gladalac ni jednog trenutka neveruju Iliji i Đuri: ne podležu iskušenju da da prihvate razmišljanje i uverenje dvojice braće. Iz tih razloga, u situacijama u kojima se pojavljuje podstanar, nema smeha na njegov račun, ali zato buran smeh prati mišljenje i čitanje dvojice braće. Čak i poslednja situacija kada podstanar izlazi napolje noseći glomaznu fotelju za koju je vezan lisicama, ne deluje smešno, nego tragi-komično...

Filmska verzija ideološke paranoje...

   Što se same radnje drame tiče (naročito njene urnebesne, filmske verzije) na kraju paranoične jurnjave za špijunom i izdajnikom  na scenu stupa brat blizanac, Đuro (genijalni Zvonko Lepetić), još tvrdokorniji i opasniji, čovek čvrste i veoma teške ruke, takođe bivši Informbirovac i robijaš, simpatizer Staljina u nezgodnom trenutku, čiju sliku verno čuva u podrumu ispod gomile uglja... Napokon, kreće konačni obračun sa ,, organizovanom bandom“, ,, neprijateljima socijalizma i idilične države“, ovaj put oličenima u liku i (ne) delu Petra Jakovljevića, pariskog krojača i Ilijinog podstanara (lucidni Bora Todorović, šmeker za sva vremena) i njegovim ,, saborcima“, koji iza leđa kuju ,, mračne planove i zaveru“... 

ILIJA: (obraća se napokon raskrinkanom i vezanom podstanaru, prilikom saslušavanja): Sećaš li se šta si tom govnaru prič’o u ,, tvojoj“ sobi pod mojim krovom? Jesi mu govorio kako je situacija kod nas strašna, kako nam je ekonomija na ivici propasti, kako se jedna garnitura ljudi zaduživala na Zapadu iz čistog luksuza, kako će nam unuci pljuvati slike, jer deca neće smeti, bićemo još živi, kako je do savršenstva doveden dvostruki moral, kako se mladi ljudi pitaju samo onda kada za nešto odgovaraju...

    Pojava čoveka iz zapadnog sveta u njihovoj ,, svesti“ oživljava stare rigidne metode, isprobane u obračunu sa ,, špijunima imperijalističkih sila“. I, u trenutku totalnog nervnog rastrojstva kada sva gorčina i rezignacija prevarom izbija iz Ilije Čvorovića, vatrenog sledbenika društvenog poretka koji ga je u mladosti hapsio( iz čisto ideoloških razloga i sujete Vođe), a potom mu razorio čitav bedni život, on se u psihičkom rasulu obraća izlivom besa podstanaru – ili avetima koje ga ceo život proganjaju i na kraju slamaju:

ILIJA: Kad ste videli da sam preživeo rat i ranjavanja, onda ste me zatvorili, strpali na robiju. Nije vam odgovaralo da svi budemo jednaki, da nema onaki’ razlika među ljudima. Nisu mi rane čestito zarasle, a ti si se vratio. Pre tebe i’ je došlo na hiljade, a za tobom će tvoj brat, pa prijatelji, sa ,, pošteno zarađenim“ kapitalom, da ponovo gradite dvorce i zamkove, da ponovo uništavate i gazite ljude, da ponovo stvarate roblje! Mene su zatvarali zbog onoga u šta su me terali da verujem, a tebe ne zatvaraju zbog onoga za šta smo se borili! Pa, majku vam jebem, šta to znači? Je l’ to znači da je Ilija bio jedna beslovesna budaletina, da ću iz invalidski’ kolica gledati kako ponovo gradite kapitalizam, kako ponovo uprežete ljude u jaram! Jesam ja zatvaran samo zato što sam vik’o: Živeo Staljin i bratska jednakost među ljudima?! Jesam zato zatvaran?! Jesam treb’o da vičem: živeo kapitalizam?! Staljin vas je ubij’o, al’ vas nije koliko je trebalo! Ja sam drž’o njegovu sliku pet godina, k’o ikonu, i držaću je opet kad-tad! Upamti: kad-tad! Nećete uspeti dok je mene, dok je mog brata, dok je nas još stotinu hiljada, vi nećete... vi... nećete...

EPILOG: sasvim neobično ludilo naših paranoja...

   Drama “Balkanski špijun” nema neke značajne obrte u svom razvoju; njena radnja ide linijom progresije,usložnjavanja paranoje glavnog junaka i to u jednom pravcu i samo na verbalnom planu. Razrešenje, ako može tako da se kaže, dato je u poslednjem "poglavlju" - "Saslušanje". Podstanar Petar stiže u dom Čvorovića, sav je u žurbi jer treba na brzinu da se pripremi - putuje u Njujork. Prije nego što će se oprostiti od Danice, traži od nje da mu kaže zašto ga prate. Kada je bio na ručku kod prijatelja, primijetio je Iliju na vrhu drveta u susednom dvorištu kako ga slika, pod krevet mu je podmetnuo mikrofon, na sobnom tavanu je probušio rupu i kroz nju stalno motri, naročito kad mu neko dođe u posetu. U međuvremenu stižu Ilija i Đura. Traže od Danice da ode do Đurine žene, a podstanara lisicama vezuju za stolicu.. Počinju da ga saslušavaju. Puštaju mu magnetofonske snimke njegovog razgovora sa profesoricom o ekonomskoj situaciji u zemlji i uzrocima slabe proizvodnje. Ilija traži od njega da mu prizna sva "nedela", da pokaže da je bio u zabludi, kao što se i njemu, Iliji, desilo neposredno poslije rata, u vreme informbiroa. I dok je Đura na putu - otišao je da dovede "uhapšenog" profesora na suočenje s Petrom, Ilija Čvorović, u trenutku velike uzrujanosti, dobija napad srca i pada. Podstanar bi da mu pomogne, traži pogledom lek, ali ga nema jer ga Ilija nije kupio ("Nema ga u apotekama"). Mada je vezan za stolicu, dovlači se do telefona, poziva hitnu pomoć, a potom - i dalje vezan za stolicu - beži iz kuće, s namerom da stigne na aerodrom pre poletanja aviona, naravno noseći i stolicu za sobom. Iako se previja od bolova, Ilija dovlači telefon, zove Đuru i traži od njega da krene na aerodrom i kako zna zaustavi sve letove. A potom, četvoronoške, boreći se za život, izlazi u dvorište...

... Novi krug paranoje i beskrajnog ludila ovakvim se završetkom drame iznova otvara i ... ništa više nikad neće izgledati kako zapravo jeste. Gorka ironija Dušana Kovačevića večno će nam se vraćati, ciklično, kao bumerang naše pomerene stvarnosti .... stvarnosti koja postoji samo u našim glavama i neosvešćenosti...

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.