utorak, 28. travnja 2020.

Dragan Uzelac | Hermann Hesse: Siddhartha


... Šta je meditacija? Šta je napuštanje svoga tela? Šta je post? Šta je zadržavanje daha? To je beg od svoga ja, kratkotrajno izbavljenje od patnji vlastitog bića, prolazni zanos da se zaborave boli i besmislenost života. To je beg i isti kratkotrajni zaborav koji nalazi i gonič volova, kada u svratištu popije nekoliko šolja pirinčanog vina ili prevrelog kokosovog mleka. Tada on više nije svestan svoga bića, ne oseća bol života već nalazi kratkotrajni zanos. Utonuvši u san nad šoljom pirinčanog vina on nalazi ono isto što Siddhartha i Govinda, kad nakon dugih vežbi umaknu svom telu, kad borave u nebiću. Tako je to, o Govindo...

  Nakon završetka Demijana, usledio je dvoipogodišnji rad Hermana Hesea na novom romanu. Rezultat svega bilo je novo remek-delo svetske književnosti i nosilo je naziv Sidarta .Roman se pojavio 1922. godine... Privlačnost Hesseove književnosti i načina razmišljanja koji je kroz njegova dela protkan, jeste upravo u tome što uvodi čitaoca u mistični pogled sveukupne stvarnosti koja egzistenciji daje puni duhovni smisao. Ta je nepobitna činjenica posebno važna danas kada izgubljeni i priterani uza zid apsurda i ništavila ’’živimo“ u svetu kojem je oduzeta duša. Otuđenom svetu bez ljubavi, iskrene vere, samosvesti, empatije, bilo kakvog dubljeg, duhovnog smisla zatrtog gomilama nepotrebnog materijalističkog smeća i iluzija koje odvlače pažnju od esencije čovekovog ovozemaljskog bitisanja i suštinskih potreba srca, duše koja vapi za nečim mnogo dubljim i trajnijim. Savremena vizija sveta, osim što je osiromašena, je i necelovita. S pravom to uviđa Hermann Hesse. Svetu je potrebno vratiti dušu. Potrebno mu je vratiti Boga. Popularnost Hesseovih dela i nakon više od pola veka od njegove smrti, potvrda je da čovek vapi za smislom života, svog ovozemaljskog puta i moguće besmrtnosti duše. Ali možda čovek današnjice traži smisao na krivom koloseku?

... Trebalo mi je dugo vremena i još nisam konačno naučio, o Govindo,ovo: da se ništa ne može naučiti.Čini mi se da zaista ne postoji to što mi nazivamo učenjem. Postoji, prijatelju moj, samo jedno znanje, a ono je svuda,to je u meni,to je u tebi, i u svakom biću. Znanje nema goreg neprijatelja od hteti znati - od učenja…

... Siddhartha je sada slutio zašto se kao brahman, kao pokajnik uzalud borio sa svojim ja. Ometali su ga preterano znanje, isuviše svetih stihova, isuviše žrtvenih obreda, mučenja svoga tela, neobuzdanost u delima i stremljenjima! Bio je prožet ohološću, uvek je bio najmudriji, najrevnosniji, uvek korak ispred ostalih, uvek posvećen i uman, uvek sveštenik i mudrac. Njegovo ja se uvlačilo u to svetaštvo, u tu oholost i mudrost, ono se uvrežilo i raslo, dok je on verovao da će ga umrtviti postom i pokorom. Sada je uvideo, prozreo da je skriveni glas u njemu bio u pravu, da ga nikada nijedan učitelj ne bi mogao izbaviti. Zbog toga je morao ići u svet, da se oda uživanju i moći, čarima žene i novcu, zato je morao postati trgovac, kockar, pijanac i gramzivac, sve dok sveštenik i samana u njemu nisu zamrli...

   Sidarta predstavlja autentičnu indijsku poemu koja kao alternativu savremenom svetu nudi istočnjačke mudrosti, meditativnost i čudesne spoznaje o životu. Mudrost se ne može saopštiti, jedna je od suštinskih životnih istina koju nam Hese saopštava u svojoj čarobnoj sagi o smislu i cilju životnog puta. Mudrost, koju mudrac pokušava saopštiti, zvuči uvek kao ludost, govori nam kroz brojna vlastita iskustva i transformacije glavni lik romana.Tražeći smisao i cilj postojanja, prolazeći pritom kroz mnoštva mogućih i nemogućih metamorfoza, Hese vešto transformiše naizgled neizrecivo u niz rafiniranih misli koje odslikavaju bit čovekovog traganja i krajnjih spoznaja u svetu nestvarnih slika. Hesse se odrekao religije, ali svi njegovi romani vapaj su za smislom, vapaj za Neizrecivim, traganje za utočištem izvan prolaznosti ovozemaljskog sveta. Lišio se Božije objave, ali se upustio u potragu za mistikom svakidašnjice analizom snova, uzvišenošću misli, lepotom umetnosti, duhovnom opijenosti, jer ga sve drugo ostavljalo praznim, uzrokovalo da se oseća poput stepskoga vuka izgubljenog u tuđemu svetu, osamljenog i neshvaćenog...

... Svet nije nesavršen, niti se nalazi na sporom putu k savršenstvu, prijatelju Govindo, ne, on je u svakom trenutku savršen, svi gresi već nose u sebi oproštaj, sva mala deca nose u sebi starce, sva dojenčad smrt, svi umirući večni život. Ne može nijedan čovek videti koliko je onaj drugi prevalio od svog puta, u razbojniku i kockaru živi Buddha, u brahmanu živi razbojnik. U dubokim meditacijama postoji mogućnost da se poništi vreme, da se istovremeno sagleda sav postojeći i budući život, i tu je sve dobro, sve savršeno, sve je brahman. Zato mi se ono što jeste čini dobrim, smrt mi se čini kao život, greh kao svetost, mudrost kao ludost, sve mora tako biti, potrebni su samo moj pristanak, moja voljnost, moja saglasnost, za mene je tako dobro i nikada mi ne može naškoditi. Na svom telu i svojoj duši iskusio sam da mi je greh bio potreban, bili su mi neophodni pohota, težnja za zemaljskim dobrima, bila mi je nužna i seta, a trebalo je da zapadnem u sramotno očajavanje da bih naučio da se ne protivim, da naučim voleti svet i da ga ne uspoređujem sa nekakvim uobraženim svetom svojih želja, sa savršenstvom kakvo sam ja zamislio, već da ga pustim onakvog kakav jest, da ga volim i da mu rado pripadam. To su, o Govindo, neke od misli koje su mi pale na um...

... Reka je težila svom cilju... Sidarta je osluškivao... I kad bi Sidarta pažljivo slušao reku, njenu pesmu sa hiljadu glasova, kad ne bi slušao tugovanku i smeh, kad svoju dušu ne bi vezivao za neki od glasova i ulazio u nju sa svojim ja,već čuo sve, celinu, čuo jedinstvo – onda se velika pesma sa hiljadama glasova sastojala od jedne jedine reči, a ta je glasila Om: savršenstvo... U tom času Sidarta je prestao da se hvata u koštac sa sudbinom i prestao da pati. Na njegovom licu se rascvetala vedrina spoznaje kojoj se više ne suprotstavlja nikakvo htenje, koja prepoznaje savršenstvo i saglašava se s tokom zbivanja, sa strujom života, puna samilosti, saradosti, predana tokovima u pripadnosti jedinstvu…

   Heseov junak Siddhartha se odriče institucionalne religije i uči iz kosmičke objave, philosophia perennis, knjige života, po kojoj je svako Božije stvorenje  objava i objavitelj. O tome govori sledeći odlomak iz ovog veličanstvenog romana, hesseovske knjige života, svih onih puteva i stranputica koje čovek mora da prođe da bi dosegao Boga, dao pun smisao svom postojanju, napokon stigao na cilj kojim se zapravo zatvara pun ovozemaljski put iskušenja, stradanja i konačnog čovekovog prosvetljenja, samospoznaje u iskonskoj veri – MIRU U SRCU, LJUBAVI:

“Imaš li neko svoje učenje? Imaš li neku svoju veru ili neku spoznaju koju slediš, koja ti pomaže da živiš i postupaš onako kako je ispravno?”

“Siddhartha reče: Ti znaš, dragi, da sam još kao mladić, kada smo živeli u šumi kod isposnika, počeo sumnjati u učenje i učitelje i da sam im okrenuo leđa. I ostao sam pri tome. Pa ipak sam otad imao mnoge učitelje. Duže vreme moja učiteljica bila je jedna lepa kurtizana, jedan bogati trgovac bio je moj učitelj i nekoliko kockara. Jednom mi je i neki putujući sledbenik Buddhe bio učitelj; sedio je kraj mene kada sam zaspao u šumi, na pokloničkom putovanju. Od njega sam takođe učio i njemu sam zahvalan, veoma zahvalan. Ali, najviše sam naučio ovde od ove reke i od moga prethodnika, splavara Vashudeve. Bio je jednostavan čovek, taj Vashudeva, nije bio mislilac, ali znao je što je neophodno, baš kao i Gothama, on je bio savršen, bio je svetac…“.

   Pod stažnim uticajem budizma, svojih brojnih putovanja po Aziji i istraživanja indijske i kineske filozofije, udaljujući se sve više od zapadanjačkog sveta otuđenja, religijskih krutih dogmatskih učenja i svetlosti pozornice ispraznog materijalističkog, površnog i u duhu neutemeljenog sveta, Hermann Hesse na svom jedinstvenom duhovnom putu okreće se ka unutra, ka esenciji svog duhovnog bića i stvara svoje unikatno remek delo – roman Siddhartha, sliku svoje duhovne potrage, potrage za prosvetljenjem... sliku o životnom putu svakoga od nas, potrazi za samospoznajom i pokušajima da otkrijemo suštinu svog bića… Jedinstvenu i neponovljivu priču o ČOVEKU.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.