ponedjeljak, 2. ožujka 2020.

Dragan Uzelac | Marc Chagall (1887. – 1985.)… poezija mistične kičice…

Mark Šagal (Vitebsk, 07. 07. 1887 – Sen Pol d Vene, 29. 03. 1985), kosmopolitski umetnik kojim se jednako diče Rusija, Belorusija i Francuska, stvorio je čudesni likovni svet sazdan od sećanja na detinjstvo i snova, motiva iz ruskog i jevrejskog folklora, mitova i legendi, ali i utisaka iz urbane svakodnevice. Bio je izuzetno plodan umetnik koji je za sobom ostavio mnoštvo monumentalnih likovnih dela, izvedenih u raznovrsnim tehnikama. Njegove slike, crteži, grafike i ilustracije nezaobilazni su u kolekcijama moderne umetnosti u svim prestižnim svetskim muzejima, a njegovi vitraži, mozaici, tapiserije i murali krase crkve, opere i druga zdanja širom sveta, od Pariza, preko Jerusalima, do Njujorka. Svoju veliku ljubav prema teatru iskazao je kao pozorišni scenograf, a bavio se i pisanjem poezije.
...’’U ovom demoralizovanom svetu sve se može promeniti osim srca, čovekove ljubavi koja teži da upozna ono božansko. Slikarstvo, kao i poezija, deo je tog božanskog; to danas ljudi osećaju koliko i pre. Kakva beda me je okruživala u mladosti, kakve je nevolje imao moj otac s nama desetoro dece. A ipak je uvek bio pun ljubavi i na svoj način pesnik. Preko njega sam prvi put osetio da na zemlji postoji poezija. Posle toga sam je osećao noću, kad sam gledao mračno nebo. Tad sam shvatio da postoji još jedan svet. To je izazvalo suze, toliko me je tronulo“...    
Slikarstvo kao poezija, božanska lirika ljubavi prema čoveku                                                          
… Tokom više od osam decenija umetničkog rada oprobao se u raznim avangardnim pravcima koji su obeležili 20. vek, istražujući mogućnosti i ograničenja svakog od njih. U Parizu, u godinama pred početak Prvog svetskog rata, otkrio je raskošni i živahni kolorit fovista i zainteresovao se za kubističke eksperimente s oblicima i perspektivom, i za futurizam. Tokom sovjetske revolucije bio je narodni komesar za umetnost u rodnom Vitebsku, u kojem je osnovao umetničku akademiju. Ipak privilegije koje mu je nudila sovjetska vlast nisu ga dugo zadržale u domovini, tako da je već početkom dvadesetih ponovo otišao u umetničku prestonicu – Pariz. Za mladog umetnika sklonog da na slikarskom platnu oživljava svoje snove i sećanja, da se poigrava s likovima iz narodnih priča i događajima opisanim u religioznim predanjima, veoma inspirativan bio je i nadrealizam. Tridesetih i četrdesetih godina rasni progoni naveli su Šagala da se posveti dramatičnim temama i odvukli su ga u ekspresionizam…
… Na njegov dugi životni vek, koji je trajao čak 98 godina, verovatno je uticalo i to što je i u poznom dobu bio veoma produktivan stvaralac. Starost ga nije sprečavala da prihvata grandiozne projekte, kao što su, recimo, vitraži na prozorima sinagoge u sklopu Hebrejskog univerzitetskog centra u Jerusalimu ili na zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku. Kao vremešni slikar oslikao je i svod Opere u Parizu, i izradio mural za Metropoliten operu u Njujorku. Nadživeo je gotovo sve svoje savremenike, avangardne slikare koji su obeležili modernu umetnost u prvim decenijama dvadesetog veka poput Henrija Matisa, Žorža Braka i takođe vrlo dugovečnog Pabla Pikasa, ali i stvaraoce koji su doprineli razvoju umetnosti u drugoj polovini prošlog stoleća, poput vodećih predstavnika apstraktnog ekspresionizma Marka Rotkoa, Berneta Njumena i Adolfa Gotliba…
… U Šagalovom živopisnom svetu pomešane su narodne legende i sećanja iz detinjstva provedenog na selu, utisci iz modernog gradskog života i jevrejske religiozne predstave i predanja. Fantastični univerzum tog slikara upotpunjuju scene iz cirkusa, lakrdijaši i akrobate, ubogi violinisti, sveznajući rabini, domaće životinje pitomog pogleda, devojke koje podsećaju na anđele i vile. Njegove slike obiluju simbolikom i mističnim prizorima. Mnoge od njih nalikuju na snove deteta, često su obasjane mesečinom koja se razliva po tamnoplavoj noći ili su, pak, vatrenocrvene, preplavljene sunčevom vrelinom. Radovi tog slikara prepoznatljivi su i po izuzetno bogatom koloritu i naglašenom kontrastu između svetlih i tamnih površina. Šagalove kompozicije prepune detalja iskrivljene su kao u sfernom ogledalu, krovovi kuća su nahereni, a junaci njegovih oslikanih bajki lete nad gradskim ili seoskim pejzažima ili plešu lebdeći u prostoru…
Pariz – grad svetlosti i šagalovskih simboličnih i mističnih snova 
    Mark Šagal (1887.–1985.) kao dečak nije bio u prilici da se susreće s umetnošću, s obzirom na to da je rođen u provinciji, u jednom seocetu nedaleko od Vitebska, na području današnje Belorusije. Odrastao je u siromašnoj jevrejskoj porodici, kao najstarije od devetoro dece Zahara Šagala, trgovca ribom. Vaspitavan je u skladu s religioznim načelima, a prvo obrazovanje stekao je u jevrejskoj školi. Za umetnost se zainteresovao kao tinejdžer, kada mu je prijatelj pokazao kako da crta na osnovu ilustracija u časopisu. Kao dvadesetogodišnjak, uprkos očevom protivljenju, upisao je slikarsku školu Judela Pena u Vitebsku, a potom je prešao u Sankt Peterburg, gde je nastavio svoje slikarsko usavršavanje. Tokom školovanja izdržavao se retuširajući fotografije u fotoateljeu i slikajući firme za radnje. Firmopisačka tehnika veoma je uticala na njegov kasniji likovni stil…
… Za mladog slikara veoma je podsticajna bila novčana stipendija koju mu je ponudio član Državne dume Maks Vinaver, oduševljen njegovim radovima predstavljenim na jednoj studentskoj izložbi. Šagal je 1912. godine prešao u Pariz i iznajmio atelje u umetničkom kvartu. Vrlo brzo ušao je u krug pariske književne i umetničke avangarde. Među njegovim bliskim prijateljima bili su Amedeo Modiljani i Gijom Apoliner, koji mu je pomogao da organizuje svoju prvu samostalnu izložbu u berlinskoj galeriji „Der Šturm”. Tokom svoje prve godine u Parizu Marc Chagall je iznajmio atelje od slikara Ehrenburga u Montparnasseu. Pohađao je razne časove u besplatnim umetničkim akademijama, slikao je noću i čitave dane provodio obilazeći izložbe, salone i galerije i upijajući umetničke veštine velikih majstora: Delacroix, Courbet, Cezanne, Gaugin, van Gogh i mnogih drugih značajnih slikara... Chagall se preselio u zgradu "La Rouche" koju je kupio Alfred Boucher nakon prodaje na Velikoj izložbi 1899. godine, koja je postala svojevrsno umetničko središte i sklonište puno siromašnih stranih slikara. Ovde je Chagall upoznao veliki broj pariskih boema - pesnika i slikara; ovladao je metodama novih trendova i tendencija - kubizam, futurizam i orfizam - menjajući ih kao i uvek na svoj način… Za vreme boravka u Parizu nastaju neke od najznačajnih Šagalovih slika kao što su „Ja i selo”, „Kalvarija”, „Guslač”, ,,Golgota”, „Autoportret sa sedam prsta”, „Pariz kroz prozor”, „Violinista”. Njegov učitelj Bakst iz Petrograda je Šagalove slike iz Pariza prokomentarisao rečima „boje na Markovim slikama konačno pevaju”. U proleće 1914. Marc Chagall izložio je u Berlinu svoje slike, nekoliko desetina platana i stotinu pedeset akvarela. Početak Prvog svetskog rata Šagala je zatekao u Vitebsku, u kojem je ostao mnogo duže nego što je prvobitno nameravao. U tom periodu upoznao je i svoju muzu, a ubrzo i suprugu, Belu Rozenfeld, kćerku poznatog vitebskog juvelira. Ona ga je inspirisala da naslika seriju ljubavnih slika…
… Za vreme boravka u Vitebsku, nastaje portret Šagalove „Majke” (1914.), a njegove slike se oslobađaju kubističkih formi. Na ovoj slici je prikazana žena pored peći, u maglovitom okruženju boje cigle, sa crvenim i plavičasatim obrisima kao simbolima topline i života. Ova slika u potpunosti pripoveda o Šagalovom sećanju na trenutak kada je majci saopštio da želi biti slikar, dok je stajala pored peći za hleb, a mi ga možemo gotovo zamisliti kako je posmatra i stoji iza njenih leđa. U ovom periodu, Šagal uglavnom slika svoju porodicu, kao i autoportrete, a neke od značajnih slika iz ovog perioda su „Promenada”, „Rođendan”, „Iznad grada”, „Rat”, „Jagode, Bela i Ida za stolom”, „Bela i Ida pored prozora”, „Dvostruki portret sa čašom vina”, „Venčanje”...Ubrzo posle svadbe Šagal je bio mobilisan i upućen u Sankt Peterburg. Uspeo je da izbegne odlazak na front i da se skrasi na poslu u kancelariji. Bavio se slikanjem i družio se s umetnicima i pesnicima koji su živeli u Sankt Peterburgu…
… Oktobarsku revoluciju dočekao je u Vitebsku. Kao i mnogi njegovi savremenici, istaknuti umetnici, Šagal je revolucionarne promene prihvatio s oduševljenjem. Uz ogroman entuzijazam uključio se u organizaciju kulturnog života u novoj državi, postavši ubrzo i komesar umetnosti Vitebske gubernije. Kao predvodnik kulturnog života u svojoj provinciji dao je sebi nekoliko zadataka, među kojima je bio i projekat prazničnog ulepšavanja ulica i trgova Vitebska povodom godišnjice revolucije. Šagal je u Vitebsku 1919. godine osnovao i umetničku školu, u kojoj je kao predavače angažovao mnoge istaknute umetnike. Jedan od njih bio je i Kazimir Maljevič. Ipak, dvojica talentovanih stvaralaca imali su različite stavove o ulozi i zadacima umetnosti, kao i o metodama predavanja. Njihove prvobitne nesuglasice ubrzo su prerasle u otvoreni sukob, zbog čega je Šagal 1920. napustio školu i otišao u Moskvu. Marc, Bella i njihova kći Ida rođena 1916. preselili su se u Moskvu gde je Chagall aktivno sudelovao u pozorišnom životu stvarajući nacrte setova za predstave. Budući da je bio nepokolebljivi protivnik suprematističke umetnosti, ali istovremeno uključen u nove kulturne tendencije, Marc Chagall značajno je revidirao vlastiti način slikanja koji je postao bliži novom "revolucionarnom" stilu. Ipak, kritika vlasti, još uvek skrivena budući da je Marc Chagall bio svetski poznati slikar, postajala je sve jača i negovana iskrenošću i beskompromisnim stavom samog slikara… Šagal je 1922. odlučio da napusti Rusiju. „Mislim da bi revolucija bila prava stvar da je zadržala poštovanje prema onome što je tuđe i drugačije“, naveo je umetnik u svojim autobiografskim zapisima…
… U proleće 1923. berlinski urednik i galerista Paul Cassirer predložio je Marcu Chagallu da objavi autobiografiju "Moj život" koju je ilustrovao sam slikar. Chagall je prihvatio ponudu i potpuno se uronio u savladavanje umetnosti graviranja. Krajem leta dobio je pismo svog starog prijatelja iz Pariza: "Vratite se, poznati ste. Ambroise Vollard čeka da dođete." Kad se Chagall vratio u Pariz, otkrio je da je većina njegovih dela (ostavljena u "La Roucheu" pre osam godina) zbog kojih je postao slavan izgubljena. Slikar se pripremio za pamćenje i rekreirao neke slike nastale tokom prvog boravka u Parizu, koristeći skice i reprodukcije: ‘’Rođendan", ‘’Ja i selo", ‘’Preko Viteškova" i druge. Šagalu i porodici očigledno je godio povratak u Pariz, grad čija ga je atmosfera činila opuštenim i slobodnim. Družio se s mnogim poznatim avangardnim pesnicima i umetnicima: Polom Elijarom, Andreom Malroom, Maksom Ernstom. U Parizu je Marc Chagall upoznao stare prijatelje i pronašao nove. Društven i veseo, pronašao je zajedničke jezike sa svima, još uvek ga to nije sprečilo da, kao i obično, stane na stranu raznih udruženja i struja. Odbio se pridružiti nadrealistima: "namjerno fantastično slikanje mi je strano". Slava mu je donela finansijsku slobodu - mogao je putovati Francuskom i Evropom sa svojom porodicom, pronalazeći mir i spokoj nakon svega što je prošao…
… Među njegovim prijateljima bio je i Ambroaz Volar, trgovac umetninama, kolekcionar i izdavač, koji mu je naručio ilustracije za Bibliju. Ta porudžbina Šagalu je bila povod za putovanje u Izrael i Egipat. Tokom putešestvija po Bliskom istoku umetnik je načinio mnoštvo skica za biblijske pejzaže. Tokom dvadesetih godina često je putovao i po Evropi priređujući samostalne izložbe, a njegovi radovi predstavljeni su i publici u Njujorku. Ipak ni ovaj internacionalni stvaralac nije ostao miran pred nacističkom najezdom. Godine 1933. u Majnhajmu je, po nalogu Gebelsa, priređeno javno spaljivanje Šagalovih radova, a u periodu između 1937. i 1939. njegove slike izlagane su kao deo zloglasne egzibicije „Degenerička umetnost”. Zajedno s delima Otoa Diksa, Oskara Kokoške, Vasilija Kandinskog, Pola Klea, Georga Grosa i drugih, po mišljenju nacista izopačenih umetnika, slike Marka Šagala predstavljene su publici u Minhenu, Berlinu, Hamburgu i drugim gradovima Nemačke. Iako je 1937. dobio francusko državljanstvo, početkom Drugog svetskog rata sa suprugom Belom i njihovom kćeri Idom otputovao je u SAD. SAD su sklonile puno iseljenika iz Evrope i ubrzo su postali zainteresovani za evropsku kulturu. Izložbe objedinjene zajedničkom temom "umetnost u egzilu" održale su se u New Yorku koji je postao luka za izbeglice. Pierre Matisse, sin poznatog slikara Henrija Matissea, pustio je Marca Chagalla da radi i izlaže slike u svojoj galeriji. U tom je razdoblju Chagall uglavnom radio na nedovršenim slikama donetim iz Starog sveta. U Njujorku, Čikagu, Los Anđelesu i drugim američkim gradovima održao je niz samostalnih i retrospektivnih izložbi. U tom periodu doživeo je i veliku ličnu tragediju. Naime, 1944. godine njegova voljena žena Bela umrla je od viroze. To je u velikoj meri uticalo i na njegov umetnički izraz, koji je u tom periodu odisao melanholijom i mračnim tonovima. Utehu mu je nekoliko godina kasnije donela Engleskinja Virdžinija Hagard, s kojom je bio do 1952.U poznijim godinama oženio se Valentinom Brodski, s kojom je ostao do kraja života…
… Iako je u SAD-u postigao zadovoljavajući umetnički uspeh, stekavši poseban ugled kao kostimograf i scenograf u Baletskom teatru Njujorka, nekoliko godina po završetku rata vratio se u Pariz, grad koji je ipak najviše odgovarao njegovom umetničkom senzibilitetu. Chagall se zahvaljujući svom uspehu u SAD-u koji ga je učinio dobrostojećom osobom definitivno preselio u Francusku koja mu je već postala toliko rodna i draga. Nažalost, njegov prijatelj i stalni klijent Vollard umro je na početku Drugog svetskog rata. Međutim, pariski izdavač Eugene Teriad otkupio je Vollardovu baštinu i objavio Chagallovo delo posljednjih godina u polju ilustracije knjiga. Zahvaljujući tome pojavljuju se "Mrtve duše" Gogolja (1948), "Fables" La Fontainea (1952) i Biblija na francuskom (1956). Biblijske scene uvek su popratile kreativni život slikara; Marc Chagall pribegao je ovoj temi na kraju svog života. Stvorio je puno slika, crteža, gravura, staklenih i keramičkih slika, tapiserija za Bibliju na francuskom jeziku. Sva ta dela tvorila su "Bibliju poruka" svetu. Posebno za ovu „Poruku“ Marc Chagall otvorio je svojevrsni muzej u Nici 1973. Francuska vlada je ovaj „hram“ prepoznala kao službeni nacionalni muzej
Od pedesetih godina radio je pretežno kao grafičar, a zainteresovao se i za keramiku, načinivši u tom periodu svoje prve skulpture. Počele su takođe da ga zanimaju i razne tehnike primenjene umetnosti, poput vitraža, mozaika, tapiserije. Šagal se krajem pedesetih i početkom šezdesetih bavio izradom vitraža za katedrale u Majncu, Remsu i Cirihu, kao i za sinagogu Medicinskog centra Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu…
… Godine 1964. Andre Malro ga je, kao tadašnji francuski ministar kulture, pozvao da oslika svod Opere u Parizu. Angažovanje Šagala izazvalo je brojne kontroverze u francuskoj javnosti. Mnogi su smatrali da je neprimereno da ruski Jevrejin oslikava francuski nacionalni spomenik, a bilo je i onih koji su se protivili ideji da avangardni umetnik ukrašava klasičnu građevinu. Ipak Šagal je istrajao u svom radu, a iste godine postavljen je i njegov vitraž u zdanju Ujedinjenih nacija u Njujorku, pod nazivom „Mir“. Šagalovo slikarstvo tokom sedamdesetih i osamdesetih godina odisalo je povratkom umetnika u prošlost, u topli ambijent ruskog sela, ispunjen ljubavlju bližnjih. Iako su rađeni u ulju, ti pozni radovi zbog svojih razmrljanih kontura podsećaju na pastel. Mark Šagal je jedan od retkih umetnika koji je doživeo da mu dela budu izložena u pariskom Luvru. To se desilo 1977. godine, povodom umetnikovog 90. rođendana…
Marc Chagall je 1977. nagrađen najvišim francuskim odlikovanjem - Krstom legije časti. Do svog poslednjeg dana Marc Chagall radio je na slikama, mozaicima, vitražima, skulpturama, keramikama i pozorišnim predstavama. Starost je proveo na francuskoj rivijeri u Sen Pol de Vansu, uz suprugu Valentinu Brodsku… 28. marta 1985. 97-godišnji slikar umro je u liftu nakon celodnevnog boravka u svom ateljeu. Umro je "leteći", kao što je to jednom prilikom predvideo jedan Ciganin i kako se često predstavljao na svojim slikama… 
Jedinstveni bajkoviti svet Šagalove slikarske poetike
… Šagalove slike prepoznatljive su po vatrometu boja koje bukvalno mame pogled, kao i po živopisnim likovima. Slike Marka Šagala su slike detinjstva. Plavi mesec na ljubičastom noćnom nebu, seoske kuće pokrivene mesečinom i snegom, starac na krovu, leteće haringe, dečačke ljubavi skrivene u šešir i melodije seoskog violiniste. Njegov umetnički izraz formirao se pod uticajem vrlo raznolikih faktora, kao što su narodna umetnost, ikonopisanje i jevrejski folklor, kao i razni avangardni pokreti evropske umetnosti 20. veka…
… Likovi poput violinista na krovu, raznobojne teladi i koza, razigranih petlova, nevesta i ljubavnika koji lete po nebu, svakako su bili plod umetnikove mašte, ali mnogi od njih bili su inspirisani bajkama i pričama na jidišu koje je Šagal slušao u detinjstvu. U mladosti su njegovim radovima dominirali prizori rodnog Vitebska, uličice i trgovi oivičeni kućama, nalik na kulise ispred kojih se odigravaju folklorne predstave. Prvi boravak u Parizu uticao je na to da Šagalove slike poprime odlike tada dominantnih umetničkih pravaca, pre svih kubizma i futurizma, a na mnogima od njih prepoznaju se motivi umetnikovog omiljenog grada. Intenzivne nijanse žute, crvene, plave, zelene i ljubičaste, suprotstavljene crnoj, postale su osnova slikarevog kolorita. Ne verujući nijednoj školi, prezirući manifeste i teorije, Šagal nije stvorio svoju mitologiju koja tako često pomaže umetnicima da izgrade nekakav odnos sa publikom. Umesto bogova i heroja, simbola i alegorija, namernih i nenamernih sugestija, Šagal se okretao ka svom ličnom poretku stvari, ljudima i predmetima koji su naseljavali njegov duhovni svet. Često je to bila lebdeća na nebu riba. Ona je prizivala sećanja na haringu, manu s neba u ruskoj provinciji.  Bio je tu i petao, kao simbol vernosti naslikan često sa ljubavnicima, zatim drvo kao jedan od simbola života ili pak prozori, kao Šagalova ljubav prema slobodi. A još češće violina, jer gde je ona, tu je i praznik(u Šagalovom rodnom selu violinista je pratio ljude tokom njihovih najvažnijih životnih prekretnica poput rođenja i smrti). Ponekad sat, ogroman i stari, s velikim bronzanim klatnom i glasnim otkucajima, nikad obavezna, ali uvek prestižna, „buržujska“ raskoš. Njegovi satovi nisu kao kod Dalija označavali simbole nepostojanosti i rastegljivosti vremena, već su to bili znaci domaće udobnosti, kao abažuri kod Bulgakova. Ženske grudi za Šagala su bile simboli plodnosti ljubavi, izraz njegovog poštovanja i ljubavi prema ženi. Sveća je u njegovim delima predstavljala simbol poveza sa Judaizmom, dok su scene Isusovog raspeća označavale užas holokausta, progona Jevreja od strane nacista… I sve je to letelo u vazduh od tihe eksplozije izazvane kistom umetnika…
… U godinama pred početak Drugog svetskog rata Šagal se kompozicijom i koloritom svojih radova približio ruskoj ikoni, nagoveštavajući predstojeću globalnu katastrofu i stradanje Jevreja, a u posleratnom periodu umetnik se posvetio religioznoj tematici. Tokom pedesetih i šezdesetih godina stvorio je 17 velikih slika u ciklusu „Biblijski likovi“. To je bio period monumentalnih radova i istraživanja izražajnih mogućnosti vitraža, mozaika, tapiserije. Prelamanje svetlosti na vitražima, svetlucanje mozaika i boje koje se utapaju u mekanu strukturu tapiserije predstavljali su dodatni umetnički podsticaj za Šagala.
‘’ Šagalov unutrašnji svet je njegov dom, njegovo detinjstvo, otac i majka, bradati deda koji je čitav dan provodio pored peći, pijani violinista na krovu pod dirigentskom palicom meseca iznad Vitebska. Uljane boje izmešane sa Šagalovom dubokom emocijom i dušom, postaju moćno oruđe nostalgije. To oruđe je u stanju da zaustavi sve satove i da nas postavi na rub plavičastog krova, pored pijanog violiniste, odakle svet izgleda mnogo jednostavnije, jer upravo na tom krovu možemo ponovo biti deca”.
                                                                                            Mary Jane, časopis AKUZATIV
… Poetični, figurativni stil Marka Šagala učinio ga je jednim od najpopularnijih savremenih umetnika, a njegov dug život i raznovrstan nastup učinili su ga međunarodno priznatim umetnikom… Dok su mnogi njegovi savremenici pratili ambiciozne eksperimente koji su često vodili ka apstrakciji u slikarstvu, Šagalova jedinstvenost leži u njegovoj postojanoj veri u snagu figurativne umetnosti, koju je održao i pored upijanja ideja iz avangardnih uticaja pravaca poput fovizma i kubizma… Veliki deo svog likovnog opusa Šagal će opisati kao pokušaj usklađivanja starih jevrejskih tradicija( govorio o sebi kao o ‘’ lutajućem Jevrejinu”)sa stilovima modernističke umetnosti. Uprkos snažnim uticajima kubizma, suprematizma i nadrealizma na njegovu umetnost, on će ih vremenom sve odbacivati, ostajući veran svojo figurativnoj i narativnoj umetnosti… Povremeno je crtao i hrišćanske teme, što je odgovaralo njegovom ukusu za narativ i alegoriju…
… Linije, uglovi, trouglovi i kvadratići odveli su me do očaravajućeg horizonta… Ruke su mi bile suviše meke. Morao sam da nađem neko posebno zanimanje, neku vrstu posla koji me neće primoravati da skrenem sa neba i zvezda, što će mi omogućiti otkrivanje smisla života …

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.