utorak, 31. ožujka 2020.

Dragan Uzelac | ALBERT CAMUS: Mit o Sizifu (1943.)


... U privrženosti čoveka svom životu postoji nešto jače od svih nevolja sveta. Sud tela vredi isto toliko koliko i sud duha, i telo uzmiče pred uništenjem. Mi se navikavamo da živimo pre nego steknemo naviku da mislimo. U toj trci koja nas svakog dana sve više nosi u smrt, telo zadržava onu nenadoknadivu prednost...

Filozofsku ideju romana ,,Stranac”(1942.) francuski pisac, egzistencijalista Alber Kami je razradio u svom znamenitom eseju Mit o Sizifu , objavljenom 1943. godine. Ova nas spekulacija o apsurdu čovekove egzistencije, njenoj uzaludnosti i problemu samoubistva kao konačnom razrešenju apsurda vraća u svet antičke Grčke i mukotrpnu kaznu koju nam je Bog dodelio: beskonačno guranje kamena na vrh planine i odsustvo bilo kakvog smisla i cilja... uporno, sizifovski. Po grčkoj mitologiji, Sizif je bio osnivač grada Korinta i njegov prvi kralj. Bogovi su osudili Sizifa da neprestalno kotrlja veliki kamen do vrha jedne planine odakle mu se taj kamen vraćao usled svoje sopstvene težine. Taj zadatak su mu dali zato što su smatrali da nema strašnije kazne od uzaludnog i beznadnog rada. Esej se između ostalog bavi razmatranjem teme banalnosti ljudske svakodnevnice, ništavila ljudskih želja i pokušaja, potom prisustva smrti i ravnodušnosti prirode, tražeći izlaz iz začaranog kruga uz ključno filozofsko pitanje: šta ostaje čoveku nakon raspada hrišćanskih i građanskih vrednosti?


... Postoji samo jedan doista ozbiljan filozofski problem – samoubistvo. Suditi o tome da li ima ili nema smisla živeti znači odgovoriti na osnovno pitanje filozofije.Otalo: da li svet ima tri dimenzije, da li duh ima devet ili dvanaest kategorija dolazi nakon toga. To su igrarije; treba pre svega odgovoriti na ovo pitanje...

Individualnoj svesti modernog čoveka spoljašnji svet ostaje stran, neuhvatljiv i nedokučiv, a društvo ga tera da nevoljno odigra komediju apsurda nametnutih konvencija. Sklad između pojedinca sa jedne strane, te sveta i društva sa druge, kao da su neostvarivi... Egzistencijalizam predstavlja filozofski pravac koji se bavi problemom ljudske egzistencije, njenim poljuljanim temeljima, budući da se javlja nakon Prvog svetskog rata. Suština egzistencijalizma jeste u okretanju ka pojedinačnom, subjektivnom, za razliku od dotadašnje filozofije koja je brinula o opštem i univerzalnom. Egzistencijalistička filozofija počiva na sadejstvu kategorija esencije i egzistencije. Esencija je suština, ono po čemu se stvari razlikuju međusobno i ono što biće čini bićem. Egzistencija je ono što uobličava esenciju i što joj prethodi: postojanje, stvarnost, način života... Esencija je bit, suština, ono što je i mogućnost postojanja, a različito od egzistencije i stvarnosti. Jedino je Bog združio esenciju i egzistenciju. Egzistencija je ostvarivanje esencije, da suština postoji. Konkretna i individualna egzistencija podrazumeva čoveka, krv, pitanje slobode i odlučivanja, istorijsko vreme, geografsku i kulturnu sredinu... Ono što je moje vreme, po egzistencijalističkoj filozofiji, jeste moja istina, odnosno moja autentična egzistencija. Sasvim je prirodno da je najjednostavnija forma za iskazivanje egzistencijalističke filozofije upravo umetnička forma. Parola je ’’Živeti svoju misao“, što znači da je filozof akter u drami, da hoda, da dela...

Za Sizifa ili čoveka uopšte apsurdnim mukama nema kraja na vidiku, niti su im kraj bogovi predvideli. Takođe, u tom mučnom konstantnom guranju kamena ne pronalazi se niti smisao, niti značenje. Upravo je to metafora koju Kami koristi za čovečanstvo. Ako na trenutak uklonimo pojmove bogova, raja i pakla, tada smo ostavljeni sami sa doživotnom borbom koju ćemo na kraju ipak sigurno izgubiti. Smrt ne dolazi kao oslobođenje od naših borbi, već kao negacija svega što smo postigli sopstvenim trudom. Bez obzira na to sve, svestan smrti i toga da je svaki čovek poražen i pre nego što započne borbu, Kami ipak pita: možemo li biti srećni? Možemo, jer kako sam poručuje na nekoliko mesta u tekstu – život nije apsurd. Apsurd je život. Ta bolna borba u kojoj smo svi primorani da učestvuju je jedino za šta znamo i zato nemamo drugog izbora. Ona je jedina "opipljiva" mogućnost koja nam se nudi, jer sve ostalo je nada ili vera. U ovom se svetu pojedinac mora suočiti sa ograničenjima sopstvenog znanja: Ne znam ima li ovaj svet smisao koji ga nadrasta. Međutim, znam da ne poznam taj smisao i da mi je, za sada, nemoguće poznati ga. Šta za mene znači smisao izvan mog života? Mogu razumeti samo ljudskim pojmovima. Ono što dodirujem, ono što mi se opire, eto šta razumem… Kakvu drugu istinu priznati mogu a da ne lažem, a da ne umešam nadu koje nemam i koja ne znači ništa u granicama mog držanja?

... Glavna odredišta Kamijeve filozofije apsurda, potke koja čini kostur na koji se naslanja tkivo njegovog kultnog egzistencijalističkog romana ’’Stranac“, a potom i eseja ’’Mit o Sizifu“ su sledeća:

1. Dve glavne konstante u njegovoj filozofiji su apsurd i revolt.
2. Naglašena usamljenost i otuđenost čoveka i konačnost ljudskog života.
3. Prisutan je osećaj čovekove izgubljenosti jer se život ne može jasno sagledati.
4. Naglašenost apsurda svešću o smrti kao konačnog kraja.
5. Svet je bezosećajan i indiferentan prema čoveku kao pojedincu i njegovoj sudbini.

Kamijeva filozofska teorija apsurda objašnjava ljudsku težnju ka jasnoći i smislu u svetu koji čoveku ne nudi ni jedno od to dvoje. Apsurdno stanje je tragično i postavlja se pitanje kako živeti ako je svet tragičan i uzaludan. Pošto ništa nema smisla i ne može se racionalno objasniti, ne postoje merila za prosuđivanje dobra i zla ... Iz te i takve teskobne i apsurdne spoznaje sveta u koji smo bačeni kao stranci, nastala su i dva Kamijeva ključna dela, temeljna dela jednog pogleda na svet i jedne filozofije – filozofije egzistencijalizma ... u samom haosu Drugog svetskog rata, da ironija bude još veća ... Nastao je roman ’’Stranac“ i esej ’’Mit o Sizifu“, esencija iz koje proizilazi sve prethodno navedeno i odjekuje skoro već čitav vek kroz paklenu svakodnevnicu ljudskog ovozemaljskog bivstvovanja...

... Čovek se ubija zato što nema smisla živeti – eto nesumnjive, pa ipak neplodne istine jer je otrcana. Međutim, da li ovaj napad na život, ovo poricanje života proističe iz toga što život uopšte nema smisla? Da li njegova apsurdnost zahteva da iz njega pobegnemo uz pomoć nade ili samoubistva – eto šta je potrebno razjasniti, ispitati i dokazati otklanjajući sve ostalo. Da li apsurd zahteva smrt?

Turobno osećanje apsurdnosti i besmisla sveta neprestano provejavaju kroz istoriju čovečanstva.Trenutak kada nestaju i poslednje iluzije o smislenom poretku sveta, kada se urušava krhka racionalna struktura i slika sveta, rađa ključno filozofsko pitanje: čemu sve?, koje u sumnju dovodi samo postojanje. Kami prethodna pitanja transformira u osnovni problem filozofije - samoubistvo, postavljajući opravdanost samoubistva kao središnji problem. Poigravajući se kroz esej smislovima termina apsurd, Kami ga definiše kao osećaj besmisla sveta i probuđenu svest o tom besmislu. Kami se potom pita: ,, Ako je svet besmislen, šta preostaje čoveku?”A odmah zatim daje i jedan od mogućih odgovora: herojski, buntovni pesimizam sizifovskog tipa; izdržati bez nade, činiti što od nas zavisi, delovati bez iluzija, ne za večnost, nego za danas. Kami, kao hroničar bolesti svoga vremena i raspada svih sistema vrednosti, propoveda herojsku budnost nepomirljiva buntovnika kao držanje jedino dostojno čoveka intelektualca.

... Postoji, dakle, metafizička sreća da podrži apsurdnost sveta. Osvajanje ili igra, beskrajna ljubav, apsurdni revolt, to su poštovanja koja čovek odaje svom dostojanstvu na jednom poprištu, gde je unapred pobeđen...Treba samo biti veran pravili borbe. Ta misao može da bude dovoljna kao hrana duhu: ona je podržavala i podržava cele civilizacije. Rat se ne negira. Potrebno je u njemu umreti ili živeti. Tako je i sa apsurdom: treba disati s njim; priznati njegove pouke i pronaći njihovu srž. U tom pogledu, prevashodna apsurdna radost, to je stvaranje. ’’ Umetnost, i samo umetnost“, kaže Niče, ’’ imamo umetnost da ne bismo umrli od istine“...

Po mišljenju filozofa Kamija čovek ima dva izbora. Prvi je da odbije život i počini samoubistvo, ali čineći to on dopušta apsurdu da ga pobedi. Druga mogućnost je da postane buntovnik konstantno odbacujući spoznaju smrti kao neizbežne. Ovde Kami smanjuje metaforiku i započinje diskusiju o samosvesnosti u svakodnevnom životu. Način života u današnjoj sredini u kojem se skoro svaki način rada na poslu ne menja iz dana u dan i stalno se ponavlja za Kamija predstavlja i tragediju i komediju odjednom. U takvom svetu nema mesta za individualizam, slobodnije izražavanje i nema višeg značenja osim preživljavanja od danas do sutra. Površno gledajući iz perspektive čoveka koji živi život apsurda vrsta egzistencije u kojoj se iz dana u dan ništa ne menja je komična, nešto poput klovna koji uvežbanu tačku izvodi u svakoj predstavi. Prihvatiti komičnost takvog načina života i postati svestan apsurda znači mogućnost izbegavanja beskonačnih tragičnih ponavljanja.

… Sizif nas uči višoj vernosti koja negira bogove i podiže kamenje. On, takođe, smatra da je sve dobro. Ovaj svet odsada bez gospodara ne izgleda mu ni jalov ni ništavan. Svako zrno ovog kamena, svaki mineralni sjaj ove planine pune noći, sam za sebe sačinjava jedan svet. Sama borba da se stigne do vrha dovoljna je da ispuni ljudsko srce. Sizifa treba da sebi predstavimo kao srećnog…

Mogućnost samoubistva i razlozi zbog kojeg smo ga kadri počiniti razlikuju se od slučaja do slučaja, od čoveka do čoveka. Na krajnji i nepopravljivi čin čoveka navede bolest ili nesreća , ponekad čast ili vrlina. Mnogi se nađu na ivici ponora, manje onih koji su spremni sunovratiti se u nj. Pred takvim iskušenjima najodlučniji se vinu s onu stranu ruba, najočajniji takođe. Kami shvata uzroke i smisao samoubistva, te koliko je ono zapravo rešenje apsurda. Zato tvrdi: umreti dobrovoljno znači da je čovek, čak i instinktivno, osetio podrugljivi značaj te navike, odsutnost svakog dubljeg razloga za život, besmislenu narav svakidašnjeg kretanja i beskorisnost patnje. Oni manje odlučni ipak ostanu još neko vreme među nama, no u njima uvek ostane samoubistvo kao crv koji možda rešava problem. Kami je napisao: Na tu zadnju prekretnicu, gde se misao dvoumi, mnogo je ljudi stiglo, čak i među onim malenim. Ti su se odricali tada onoga što im je najdraže, vlastitog života. Drugi, prinčevi duha, odricali su se takođe, no oni su, u svom najčistijem buntu, pristupali samoubistvu svoje misli.

… Kafka ne priznaje svom bogu moralnu veličinu, jasnost, dobrotu, smisaonost, ali to je samo da bi se bolje bacio u njegovo naručje. Apsurd je priznat i prihvaćen, čovek mu se prepušta i, od tog trenutka, shvatamo da to nije više apsurd. Ima li veće nade, u granicama ljudskog života, od one koja dopušta da se izbegne toj sudbini? Ja još jedanput uočavam da je egzistencijalna misao u tom pogledu nasuprot opštem mišljenju, stvorena od neizmerne nade, one iste koja je sa primitivnim hrišćanstvom I objavom Hristovog rođenja uzbunila stari svet…

Ono što je Kami napisao u svom delu Mit o Sizifu jaka je i individualna ateistička polemika. U ovom konzumerističkom društvu 21. veka zaista mi je teško zamisliti život kao strastvenu borbu protiv besmislene smrti. Kreativnost je potisnuta do krajnjih granica, a ako nije, tada se pretvara u takmičenje. Stvaranje umetnosti retki shvataju kao mogućnost besmrtnosti jer većina besmrtnost doživljava kroz fizičku percepciju beskrajnog kucanja srca i rada moždanih ćelija. No čak da to i postignu, oni ipak ne bi bili besmrtni. Iz dana u dan doživljavali bi apsurd i ispraznost ostavljajući iza sebe minimum koji treba za preživljavanje, a ništa po čemu bi dosegli viši smisao života.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.