ponedjeljak, 17. veljače 2020.

Dragan Uzelac | Neuništivi duh pariske boemije


… elegične reminiscencije jednog boema i rezigniranog buntovnika…
   
Pariz je grad jedinstvene mitologije i nasleđa, slavan po neverovatnoj lepoti svojih ulica, bulevara i vrtova, raskoši muzeja. Politička i kulturna istorija i događanja odjekuju aurom legendarnih restorana i kafića. Prošlost blista celim gradom i idealna je za priču o čoveku koji traži inspiraciju za osećanja i preispitivanje vlastitog života... Na obalama reke Seine prostire se  grad umetnika i boema, Pariz, grad svetlosti, romantike i ljubavi čija istorija, lepota i značenje za svetsku kulturu tvore jedno od onih mesta nekako neobjašnjivo ispunjenih duhom, gde možete satima šetati bez ikakvog cilja na umu i uživati u nestvarnim lepotama ulica, bulevara i vrtova osećajući besmrtni duh nekadašnje boemštine – legendarnih kafea poput Cafe De Flore ili egzistencijalističke meke Les Deux Magots, besmrtni duh umetnika boema… Osobena pariska boemija, pre svih ostalih, utonula u mit i duh jednog jedinstvenog soja ljudi(koji su svesno odbacivali isprazni konformistički svet i njegove ‘’vrednosti”, zarad vlastite slobode i blagodeti duše) predstavljala je opiranje buržoaskim vrednostima, a te vrednosti poseduju jedan šablon po kom se formiraju, iako su vremenom postale nelako uočljive jer su se odomaćile i postale prihvaćene kao ‘’jedine moguće”. Buržuj, građanin, a u današnjim kategorijama i svaki proleter, običan radnik, nezaposlena i zaposlena obrazovana populacija kao i prost seljak imaju nešto zajedničko – ostvaren ili neostvaren san o sigurnosti i izvesnosti. Nekada je on pripadao samo buržoaziji, a danas svima onima koji su se protiv nje borili i iz njenog raslojavanja nastali… San o izvesnosti podrazumeva žrtvovanje dosadnog danas sigurnom sutra, potrebu za domom, za vernim životnim partnerom, pouzdanim izvorom prihoda i stalnu opsednutost sticanjem, tako da se rad i njegov smisao sagledavaju samo kroz prizmu dobitka u materijalnom smislu. Boem, sa druge strane, predstavlja alternativu ovakvom sistemu vrednosti, a njegov prvi zadatak jeste da te vrednosti uoči i doživi kao relativne, a ne propisane i date ma koliko da su one gotovo svačiji san, uteha i strah.


U prvoj deceniji nakon Drugog svetskog rata u Parizu, i to u njegovom Latinskom kvartu na levoj obali Sene, oko bulevara Sen Mišel, a u kafeu DEUX MAGOTS stvorena je jedna potpuno nova boemija. U Francuskoj se razvija umetničko-boemska subkulturna scena inspirisana egzistencijalističkom filozofijom, nadrealizmom i psihoanalizom. Individualizam i humanizam isprepliću se s misticizmom i hedonizmom, pacifizam s anarhizmom, šansona s džezom, istok sa zapadom, a tuga se leči alkoholom i zagrljajima. Stare forme ustupaju mesto novima, drugačijima i slobodnima, okviri postaju tesni, ograde opet treba rušiti... Pariz je, doduše, i u ranijim epohama bio stecište različitih boemskih grupa. Pariz je bio tradicionalno utočište boemštine, a posebna atmosfera koju je nudio zvala se egzistencijalizam – među mladima to je bio popularan način života, koji se vrlo posrednim vezama temeljio na egzistencijalističkoj filozofiji, posebno delima Kamija i Sartra. U njegovim salonima i kafanama 18. i 19. veka rođeno je ono što su sociolozi nešto kasnije nazvali javnim mnenjem... U periodu između dva svetska rata u Pariskim kafeima začeti su i neki novi umetnički i estetski pokreti koji su snažno uticali na tokove umetnosti, poput Dadaizma i Nadrealizma. Ali, Pariska boemija iz prvih poratnih godina bila je istinski nešto novo u Evropi. Stare boemske grupe bile su malobrojne i autsajderske po svom socijalnom statusu... Nova egzistencijalistička boemija predstavljala je upravo po svojoj masovnosti novu pojavu. Pored Sartra i Simon de Bovar, kao inspiratora, pokretu boema iz prvih posleratnih godina pridružile su se i mnoge estradne zvezde... Uz ovaj umetničko-intelektualni nukleus okupili su se brojni mladi sledbenici životnog stila zasnovanog na filozofiji i umetničkim postavkama egzistencijalizma... Uz filozofiju egzistencijalizma, odakle je izvučena i celokupna filozofija svakodnevnice, melanholično obojene šansone i poeziju izrečenu u nešto tamnijoj gami, egzistencijalisti su oslikavali i posebni paramodni trend, široke karirane flanelske košulje, preširoke crne vunene džempere, nešto šire pantalone ili farmerke, naočare s crnim masivnim okvirom, đubretarce i velike šalove...
   
Individualnoj svesti modernog čoveka spoljašnji svet ostaje stran, neuhvatljiv i nedokučiv, a društvo ga tera da nevoljno odigra komediju apsurda nametnutih konvencija. Sklad između pojedinca sa jedne strane, te sveta i društva sa druge, kao da su neostvarivi... Egzistencijalizam predstavlja filozofski pravac koji se bavi problemom ljudske egzistencije, njenim poljuljanim temeljima, budući da se javlja nakon Prvog svetskog rata. Suština egzistencijalizma jeste u okretanju ka pojedinačnom, subjektivnom, za razliku od dotadašnje filozofije koja je brinula o opštem i univerzalnom. Egzistencijalistička filozofija počiva na sadejstvu kategorija esencije i egzistencije. Esencija je suština, ono po čemu se stvari razlikuju međusobno i ono što biće čini bićem. Egzistencija je ono što uobličava esenciju i što joj prethodi: postojanje, stvarnost, način života... Esencija je bit, suština, ono što je i mogućnost postojanja, a različito od egzistencije i stvarnosti. Jedino je Bog združio esenciju i egzistenciju. Egzistencija je ostvarivanje esencije, da suština postoji. Konkretna i individualna egzistencija podrazumeva čoveka, krv, pitanje slobode i odlučivanja, istorijsko vreme, geografsku i kulturnu sredinu... Ono što je moje vreme, po egzistencijalističkoj filozofiji, jeste moja istina, odnosno moja autentična egzistencija. Sasvim je prirodno da je najjednostavnija forma za iskazivanje egzistencijalističke filozofije upravo umetnička forma. Parola je ,, Živeti svoju misao“, što znači da je filozof akter u drami, da hoda, da dela. Preovladavaju strah i strepnja od drugih, kada se izađe iz sebe, od sukoba sa drugima, kako bi se došlo do slobode. Moderni egzistencijalizam započinje radovima filozofa Kjerkegora, Hajdegera i Jaspersa. Zreli egzistencijalizam pronalazimo u delima Kamija i Sartra... Kroz kultni roman Albera Kamija, francuskog pisca- egzistencijaliste  Stranac , egzistencijalistički pokret otvoreno progovara o (be)smislu čovekova postojanja i (ne)mogućnostima akcije u svetu besmisla. Kami daje sliku čoveka, stranca u svetu apsurda, koji ne uspeva da pomiri svoju izvornu iskrenost i spontanost sa normama jednog društva, normama formalnog morala. Njegov ’’junak“ Merso se nalazi u svetu koji je u potpunom neskladu sa zahtevima i suštinom njegovog bića. U trenutku ’’ kratkog spoja“, kada Merso dolazi u kontakt sa društvom koje mu sudi , njegova otuđenost dobija radikalan buntovni izraz... U otuđenom svetu čovekov postupak biva osuđen na apsurdni nesporazum jer unutar društva ne nalazi adekvatan odjek i tumačenje, ne nalazi na očekivano razumevanje i saosećanje, milosrđe i oprost. Nemogućnost komunikacije je dvostruko uslovljena: s jedne strane čovek je, ne prihvatajući društvenu igru pod maskama, osuđen na samoću, nerazumevanje, nesporazum i sudbinu odbačenog stranca, a, sa druge strane, društvo je, po pravilu, zaslepljeno konvencijama i krutim, nehumanim normama na kojima, tonući nepovratno u propast, i počiva...

,,U jednom svetu u kome odjednom nestaju iluzije i svetlosti, čovek se oseća kao stranac. To je izgnanstvo bez izlaza, s obzirom da u njemu nema uspomena na izgubljeni zavičaj, niti nade da će se najzad stići u neku obećanu zemlju“.
                                    Jean Paul Sartre, francuski filozof i pisac, egzistencijalista

Mesto okupljanja pariskih boema postali su pariski kafei, najpre oni u centru grada, u Latinskoj četvrti, a kasnije na Monmartru i Monparnasu. Iz više razloga kafei (ili kafane) bili su idealno mesto za boeme. Najpre, tu su se oko okruglih stolova mogli okupljati i razmenjivati ideje i posmatrati sa podsmehom buržuje tokom dana, a noću se prepušati telesnim zadovoljstvima, društvu žena i pića… Dok se sve što običan građanin radi moglo posmatrati iz perspektive koristi i dobiti, boemi su težili beskorisnosti… 

Između 1850. i 1880. godine na francuskoj književnoj sceni javljaju se pesnici sa novim, prefinjenijim, pesimističnijim osećanjem sveta, sa dubljim i senzibilnijim moralnim čulom. Bili su to pre svih Bodler, Rembo, Malarme i Verlen, pisci koji su poeziji poklonili apsolutnu ljubav, tako da ništa drugo za njih nije postojalo. Živeli su boemski, raskalašno, od danas do sutra, tragajući za lepotom, što je delovalo skandalozno iz ugla tadašnjeg francuskog društva. Društvo ih je osudilo tj. proklelo, odakle je usledio i opšti naziv za sve njih - prokleti pesnici. Istovremeno, i sami pesnici su sebe smatrali ’’prokletima“ jer su bili rastrgnuti između pritisaka svakodnevnice, realnosti, i želje da se dosegne zadati ideal. Bili su simbolisti koji su svoju umetnost temeljili na duhovnom( simboličkom, apstraktnom) prikazu sveta. Poezija prokletih pesnika nikoga nije ostavljala ravnodušnim, iako je u sebi nosila svojevrsnu tamu - spleen, tužno raspoloženje, sumornost, opšte gađenje prema svemu...

Ah!bankari, studenti, radnici, funkcioneri, sluge, vi picolisci korisnosti, drkadžije neophodnosti!Ja nikad neću raditi, moje su ruke čiste. Bezumnici, skrijte od mene te svoje dlanove i te intelektualne žuljeve kojima se ponosite. Ja proklinjem nauku, tu sestru bliznakinju rada. Sticati saznanja! Jeste li ikad sišli do dna tog mračnog bunara? Ja vam stoga želim samo toliko da vas tamo jedna lepa eksplozija gasa najzad vrati lenosti koja je jedina prava domovina misli... Mi ćemo raščistiti sa svime. Najpre ćemo uništiti tu civilizaciju koja vam je draga, u kojoj ste ukalupljeni kao fosili u škriljcu. Zapadni svete, osuđen si na smrt. Mi smo defetisti Evrope...

Rad od kojeg nisu bežali bio je rad na polju umetnosti, ali u očima buržoazije taj rad je bio beskoristan, a boemi su smatrani besposličarima. Prezrevši postojeće društveno stanje, sredinu koja ne razume umetnost i, skučena u sopstvena izmišljena pravila, odbacuje širinu misli i slobodu ponašanja, umetnici su u kafani i društvu jedni drugih tražili utočište – prostor gde mogu da razmene misli sa sebi sličnima, i da u vinu potraže nadahnuće i oslobode umetnički duh. Slatko vino i gorka duša čudnovato su se stapali u jedinstven ukus boemstva. Uostalom, ni sami nisu preterao bežali od toga – ideal svrsishodnosti bio im je sve samo ne privlačan, živelo se za trenutak i trenutno zadovoljstvo sa bezbrižnim pogledom u neizvesno sutra. To je bio njihov vid podrivanja buržoaskog sistema vrednosti… Iako su boemski pokret stvorili pisci, slikari, glumci, novinari vremenom je on postao privlačan i široj populaciji predstavljajući način života koji odoleva propisanim normama. Ubrzo su počeli da mu pristupaju i novi članovi, mahom studenti i usto neretko iz imućnih buržoaskih porodica. Oni bi, privučeni slobodom i autentičnošću boema, napuštali porodične poslove, programirane karijere i pristupali otpadničkim grupama buntovnika…Boemima su pripadali  gotovo svi uspešni umetnici Pariza jednog burnog vremena, slikari impresionisti, legende kao što su bili Mone, Renoar, Mane( koji je svojim monumentalnim delima sačuvao duh pariskih kafea, duh Monmartra, duh boemštine sa lica mesta, ‘’mesta zločina”), kompozitori poput Kloda Debisija, pesnici simbolizma, među njima i Pol Verlen koga je nekim drugim putem poveo Artur Rembo( vunderkind koji je uspeo da sablazni i same boeme), dadaisti, nadrealisti, mnoštvo slikara koji su činili duh boemskog, umetničkog Pariza  poput Salvadora Dalija i Pabla Pikasa, pesnici Lorka i Apoliner, nihilistični pisci poput Džojsa, Skota Ficdžeralda, Henrija Milera, Ežena Joneska, Beketa, Hemingveja, filmaš neponovljivog duha Luis Bunjuel i čitav Francuski novi talas predvođen legendarnim Godarom i Trifoom, beskompromisni Emil Sioran svojim mračnim tonovima, spleenom sveta,    a potom i novi buntovni pokret – francuski egzistencijalisti … 

Značajna epizoda, deo buntovne priče koja se svojim duhom naslanjala i nadopunjavala sa egzistencijalističkom, i uopšte pariskom boemštinom, umetničkom avangardom bila je priča vezana za teatar, tačnije novostvoreni duh pokreta antiteatra… U Parizu je tokom pedesetih godina 20. veka nastao tip drame u kojoj likovi bez ikakve motivacije i nepostojanje zapleta izražavaju konačnu uzaludnost života i apsurdnost sveta. Nekoliko radikalnih pozorišnih stvaraoca, među kojima su najznačajniji Samuel Beckett, Eugene Ionesco, Arthur Adamov i Jean Genet, čine brutalan raskid sa dotadašnjim pozorištem, menjajući njegovu samu suštinu pristupa likovima i samoj radnji. Sve postaje ogoljeno do nivoa apsurda jer ... Dok se kod Ionesca i Adamova društveno, porodično i istorijsko još nazire u dramama, već je kod Becketta, najradikalnijeg u raskidu sa dotadašnjim, sve to svedeno samo na bedne ostatke prošlosti. Mogućnosti za iluziju kod njegovih su likova minimalne. Tradicionalnog momenta dramskog razvoja i raspleta gotovo da nema već u ’’Čekajući Godoa“, njegovom ’’dramskom“ prvencu. Dva klošara, Vladimir i Estragon, u pustom pejzažu čekaju izvesnog Godoa koji bi mogao značiti spas u njihovom beznadežnom postojanju. Radnje u pravom smislu reči nema, ništa se ne događa, atmosfera dosade, tragične praznine, uznemirena je samo u dva navrata – upadom na scenu dvaju likova, sluge i gospodara. Kada oni odu, situacija ne pokazuje nikakvog opravdanja ni u činjenicama ni u karakterima. Na kraju se kao i na početku Vladimir i Estragon nalaze u istoj nepokretnosti uzaludnog čekanja i očaja. Svaka iluzija nestaje u atmosferi beznadne, apokaliptične monotonije...

Tekst koji upravo nastaje iz čiste pobune duha, nostalgije, najčistije moguće ljubavi i moje posvete prohujalim boemskim danima koji su zauvek ostali bit mog buntovnog, neprilagođenog bića,  romantike, reminescentnih sanjarenja bivšeg boema i razočaranog buntovnika sažet je prikaz i podsećanje na dva kultna pariska mesta, kafea koja su pronela duh pariske egzistencijalističke boemije, uopšte duh boemskog Pariza kao večnog grada spremnog da prihvati sva istinska bogatstva različitosti sveta i umnoži ih favorizovanjem kretivne buntovnosti svih onih jedinstvenih pojedinaca koji su svojim vizionarskim duhom i kreativnošću, nepristajanjem na učmalost i prosek obogatili i unapredili naš nimalo savršen, ali ipak jedan jedini i neponovljivi svet …. Ovo je priča o pariskim kafeima Deux Magots & Café De Flore, priča besmrtnom duhu nekih od mnogim njegovim ‘’stanovnika”: od pomenutih pesnika Verlena i Remboa, preko Simon de Bovar, Sartra i Kamija, genija poput Pikasa, Džojsa, Henrija Milera, Brehta, Hemingveja ili svih onih Dadaista i Nadrealista koji su svojim životima i delima hrabro nastupali rušeći sve malograđanske principe i konvencije nekonformistički, nihilistički i radikalno težeči da jednom zauvek svojim boemskih duhom radikalno promene svet, do modernih vremena rokenrola kada se američki pesnik Džim Morison opraštao od sveta na svom autodestruktivnom putu lagane kapitulacije ispijajući alkohol na pragu nove zore i beskrajnih noći unutar pomenutih, legendarnih kafea boemskog Pariza…

LES DEUX MAGOTS …
 
Les Deux Magots
poznati je  kafić na području Saint Germain des Pres u Parizu, Francuska. Nekad je imao reputaciju okupljališta književne i intelektualne elite grada, stecišta pariske boemije... Boemstvo nije predstavljalo ni klasu, ni organizovani pokret, već specifično stanje duha i poimanje stvari i reda u društvu - što su zagovarali svi boemi sveta, pa i najveći boemi Pariza. Boemija je zapravo mnogo više od kafane i pića, kako mnogi smatraju danas, iako dobro ide i uz jedno i uz drugo. Sama boemija je opiranje buržoaskim vrednostima i težnja ciljevima koji su u suprotnosti sa izvesnim vrednostima u životu… Boemi koji su proneli slavu i stvorili magičnu auru kafea Les Deux Magots & Café De Flore označavali su osobe koje su  živele van društvenih normi, sa težnjom da pronađe slobodu u svakom segmentu svog života. Ovi ljudi su napuštali porodične poslove i pristupali otpadničkim grupama buntovnika, kako su mnogi nazivali boeme… Kada su u pitanju boemi istorija nalaže da su prvi boemi u svetu počeli da naseljavaju ulice Pariza dolazeći iz Češke. Parižani su im dali ime Boemi ili Bohemi, što je bio naziv za ljude slobodnog duha, koji predstavljaju sve što je u suprotnosti sa buržoaskim načinom života. 

Nekadašnji Monmartr u Parizu i Zlatna ulica u Češkoj, bile su sinonim za život boema i boeme uopšte… Boemi su živeli u društvu slično orjentisanih ljudi, sa sličnim ili istim životnim ciljevima, a njihov način života je među građanima bio poznat kao boemstvo. Sam život boema i boemština se obično odražavaju kroz nomadski način života. Naime, boemi su preferirali slobodnu ljubav i nisu bili zagovornici braka i bilo kakvih stega i organičenja. Stalna zaposlenja, boemi uglavnom nisu imali i tražili su honorarne i povremene poslove. Boemi su težili beskorisnosti, a jedini rad od kojeg nisu bežali je bio rad na polju umetnosti. Sa željom za jednostavnim životom, vrlo često su se selili iz grada u grad, ali je mesto okupljanja i inspiracije uvek bila kafana. Čovek boem je živeo za trenutak i trenutno zadovljstvo sa pogledom u neizvesno sutra. Svakodnevni život boema mogao bi da se podeli u dve vrste zadovoljstva -  po danu su težili zadovoljstvima srca i intelekta, po noći zadovoljstvima tela. Kako nisu imali stalno mesto življenja, nije bilo retko da nekoliko boema deli sobu i rade u istoj prostoriji najrazličitije stvari, od slikanja, preko pisanja poezije i proze, do stvaranja muzike…

Danas je  Les Deux Magots popularno turističko odredište. Njegova istorijska reputacija proizlazi iz pokroviteljstva nadrealističkih umetnika, egzistencijalističkih intelektualaca kao što su Simone de Beauvoir i Jean Paul Sartre, te mladih pisaca, poput  Amerikanca Ernesta Hemingwaya. Ostali pokrovitelji bili su francuski egzistencijalista i pisac Albert Camus, španski slikar Pablo Picasso,  irski književni genij James Joyce, nemački pozorišni pisac i reditelj Bertolt Brecht , Facundo Fernandez Llorente, Pedro White, El Marce, Julia Child, te američki pisci James Baldwin, Alison Machin, Chester Himes, Charles Sutherland i romanopisac Richard Wright…Književna nagrada Deux Magots dodeljuje se francuskom romanu svake godine od 1933. godine…
CAFÉ DE FLORE …
  
storija ovog najpoznatijeg pariskog kafea počinje 1887. godine u tadašnjoj Trećoj francuskoj republici. Dobivši ime po statui Flori, rimskoj boginji cveća, koja još uvek stoji preko puta ulice u jednom od najelitnijih delova Pariza Sen Žermen, ovaj kafić je od svojih početaka do danas uvek privlačio veliki broj pisaca i filozofa…

Jedan od prvih koji je započeo tradiciju pisanja u Café de Flore bio je Guillaume Apollinaire. On je 1913. godine započeo žurnal po imenu Večeri u Parizu. Uprkos ratu, navike ovog italijanskog pesnika se nisu promenile, redovno je posećivao kafe i provodio sate u njemu. Nakon završetka rata, 1917. godine Apollinaire upoznaje Andrea Bretona sa „cvetnim kafićem“, i upravo tu se rađa dadaistička grupa. Iste godine, Apollinaire upoznaje svet sa reči „nadrealizam“... Spržena zamorom od svega, pre svega lakrdije i nihilizma, Dada se kao avangardni umetnički pokret  početkom dvadesetih godina dvadesetog veka pretvorila u pepeo – supstancu iz koje će jedan od bivših dadaista – Andre Breton, stvoriti novi avangardni umetnički pokret... Dok je pravi osnivač dadaizma – Tristan Cara bio oličenje jedne vrste književne anarhije i jetkog humora, Breton, tvorac nadrealizma i bivši dadaista je težio disciplini i organizaciji, držeći uzde pokreta u svojim rukama. Dok je Dada na spoljnom planu značila podrugljiv sarkazam, a na unutrašnjem apsolutnu negaciju, nadrealizam se usredsredio na istraživanje snova, uvodeći novu tehniku pod uticajem Frojdove psihoanalize - automatsko pisanje. Za razliku od anarhičnog i spontanog dadaizma, nadrealizam je vremenom postao grupa sa strogim ustrojstvom i nepromenjivim zakonima. I to je trajalo više od 40 godina, počevši zvanično od 1924.godine...

S obzirom na to da je Pariz u Drugom svetskom ratu bio pod nemačkom okupacijom, ono što je zanimljivo je da nijedan Nemac nije mogao da se nađe u njemu. Sartr dalje piše: „putevi do Flore su za mene četiri godine bili putevi slobode“. On je baš u prostorijama ovog kafea i započeo svoju egzistencijalnu filozofiju. Léon-Paul Fargue i Maurice Sachs su dolazili u kafe svaki dan. Zajedno sa njima i Simon Sinjoret koja je napisala u svojim memoarima: „Rođena sam jedne večeri 1941. godine na klupi u Kafe de Floru. “…

Ne samo za Sartra nego za svakog pisca, umetnika, filozofa ovaj kafe je bio sinonim za slobodu. Mogućnost da bez bilo kakvih smetnji uživaju u svojim radovima i da se neprestano obrazuju, ponajviše među sobom, bila je izuzetak u ratno vreme u Francuskoj, ali i u drugim delovima sveta…

Nakon rata, čuvši za ovaj inspirativni prostor, Ernest Hemingway i Truman Kapote, pisac Doručka kod Tifanija, dolaze iz daleke Amerike da vide, upoznaju svoje kolege i osete čar ovog mesta. Od tada postaju i redovni gosti. Vlasnik kafea Boubal, iz šale je oformio klub PCF (Poilly Club of France), nazvan po flaši belog vina. Hemingway i Kapote su takođe bili članovi kluba. Šezdesetih godina ovaj kafe postaje atrakcija ne samo za pisce nego i za razna svetska imena filmske scene. Jane Fonda, Brigitte Bardot… Od režisera do producenata, ovaj kafić je vrveo od umetničkog sveta. Pored njih, nezaobilazni su bili i najveći svetski dizajneri. Yves Saint Laurent, Givenchy, Pako Raban i mnogo drugi su uživali u popularnosti i ekskluzivnosti koje je ovaj kafe nosio sa sobom. Osamdesetih kafe dobija drugu dimenziju, jer su svi želeli da budu viđeni u njemu. Govorilo se: „U Floru su ljudi manje ružni nego bilo gde drugde“. S obzirom na to da je posećenost bila velika, stolovi u kafeu su prvih jutarnjih časova bili rezervisani samo za stalne goste koji su voleli da misle da ih ispijanje kafe u Floru čini pametnijima. Nakon opuštenog prepodneva, kafe je ispunjen novinarskim i političkim sastancima…

Danas je ovaj kafe dostupan turistima samo ako im se posreći da ugrabe prazno mesto. Još uvek se održava tradicija stalnog gosta i prepodnevnih rezervisanih časova. Ukoliko želite da popijete kafu u Cafe-u de Flore dok ste u poseti Parizu, verovatno ćete morati da se načekate. Ali, vredi. Vredi osetiti duh starih pisaca, njihovih razgovora, a i ko zna, možda se u nekima probudi i inspiracija…

umesto epiloga … 

‘’Sudbina boemskog pokreta bila je slična sudbini svakog drugog alternativnog kretanja. Kao po nekom dijalektičkom zakonu, takvi pokreti najpre nastaju kao izraz bunta i neprihvatanja dominantnog načina življenja i nisu prihvaćeni od strane glavnih tokova kulture. Posmatraju se sa prezirom i gađenjem, ali i sa malom dozom straha jer ipak uzurpiraju vrednosti koje se nisu dovodile u pitanje pa se ne mogu smatrati ni sasvim bezazlenim. Posle nekog vremena oni postaju šik, stvar pomodarstva i prilaze im ljudi koji sa njima nemaju suštinske, iskrene veze već samo idu za modom i zauzimaju svoju pozu. Na kraju bivaju prihvaćeni kao bitan deo kulturnog nasleđa, uklopljeni u društveni sistem i u tom prihvatanju oni nestaju u istoriji. Iako se većina istoričara kulture slaže da je istinski boemski pokret nestao sa početkom Prvog svetskog rata širom Evrope i Amerike i dalje je bilo ljudi koji su usamljeno, ali odlučno odbacivali propisane formule za život. Duboko zašavši u dvadeseti vek, pokreti poput bitnika, hipika i pankera u mnogo su čemu naličili nekadašnjim boemima i na kraju podelili njihovu sudbinu gubljenja u mejnstrim kulturi”.



Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.