petak, 10. siječnja 2020.

Dragan Uzelac | Charles Bukowski: "Factotum"



Kultna trilogija (2)FACTOTUM (1975.)

Roman Faktotum je nastavak romana Bludni sin. Bukovski ovde priča o periodu svog života kada je izbačen iz kuće i postao skitnica, besciljno lutajući Amerikom, od jedne daleke obale do druge. To je knjiga o belom golji (’’poor white trash“ je termin američkih crnaca za belce koji nemaju kuću). Amerika je zemlja gde stotine hiljada ljudi žive kao skitnice, spavajući na ulici, u prihvatilištima Vojske Spasa ili u jeftinim hotelima i pansionima. Bukovski je tako živeo od svoje 19. do 35. godine. On se očigledno trudio da što manje svog vremena i života pokloni gazdama i besmislenim poslovima koje je morao da obavlja ne bi li preživeo.

Kako, je** ga, može čoveku prijati da ga u pola sedam ujutru probudi budilnik, da skače iz kreveta, oblači se, na silu se najede, sere, piša, pere zube i češlja se, i onda se probija kroz saobraćaj da bi stigao do mesta gde u suštini pravi grdne pare za nekog drugog, i gde još traže da bude zahvalan što mu je pružena prilika za tako nešto?


Otuda njegova ogorčenost američkim stilom života, mada je Bukovski uvek duhovit kada piše o apsurdima svoje egzistencije i sveta koji ga okružuje, svom tom čudesnom američkom spleenu, gomili unesrećenih ljudi jednim bezdušnim sistemom za zaglupljivanje i eksploatisanje većine na račun privilegovane manjine. Ipak, glavna tema romana je njegova velika ljubav Džejn, (u romanu Džen) koju nikada nije zaboravio i posvetio joj neke od svojih najboljih pesama.

... Odbojna mi je bila svaka pomisao da postanem nešto,od toga mi je bila muka.Da se oženim,napravim decu,odlazim nekud na posao svaki božiji dan i vraćam se. Ni u ludilu... Zar je čovek samo zato stvoren: da izdrži sve to i onda umre?... Istina je da nisam bio ambiciozan, ali mora valjda postojati i neko mesto za neambiciozne ljude, mislim neko bolje mesto od onog koje im obično zapadne... 

,,Faktotum”(sluga za sve poslove, večiti pomoćnik pomoćnika) i ,,Pošta” nastavak su šljakerskog putešestvija i ludila Bukovskog, jedna od onih retkih dela koja vas trajno vežu svojom vitalnošću i neposrednošću, kojima se večno vraćate. Dela koja nikad ne ubiraju plodove književnih nagrada i pljeskanje većine, ali jednostavno ostavljaju bez daha brojne čitaoce i dovode do suza britkim humorom, dosetljivošću i prodorom u bit ljudskih svakodnevnih problema, egzistencijalnih i duboko emotivnih problema koji muče svakoga od nas, te sagledavanjem sveta iz nekog manje uobičajenog, prećutnog ugla, razotkrivajući pri tom svu laž i besmisao nametnutih vrednosti i ljudskih stremljenja, koja to u suštini i nisu. Britka energija naprosto varniči iz svake ogoljene rečenice i urnebesnih dijaloga, zapisa iz podzemlja stvarnosti i margine nepodobnih...

…Ubrzo sam izgubio taj posao, isto kao i mnoge druge. Ali to me nikad nije uzbudilo - osim jednog izuzetka. To je bio najlakši posao koji sam ikad dobio i bilo mi je krivo kad sam ostao bez njega. Za vreme rata sam radio za Crveni krst u San Francisku, vozio sam kamion pun medicinskih sestara, boca i frižidera po okolnim mestima. Skupljali smo krv za ratne potrebe. Kad bismo stigli na odredište, istovario bih stvari za medicinske sestre, i onda sam ostatak dana mogao da šetam, spavam u parku, šta god bilo. Na kraju dana, sestre bi potrpale pune boce u frižidere, a ja bih u najbližem toaletu iscedio ugruške krvi iz gumenih cevi. Obično sam bio trezan, ali zamišljao sam da su ugrušci sitne ribice ili lepe male bube, kako ne bih povratio ručak.

Dobar je bio taj posao za Crveni krst. Čak sam imao zakazan izlazak s jednom od sestara. Ali jednog jutra izabrao sam pogrešan most za izlazak iz grada, pa sam zalutao u sirotinjskom kvartu, s kamionom punim medicinskih sestara, igala i praznih boca. Tipovi iz tog kvarta jedva su čekali da nas sve redom siluju, pa su neke od sestara postale nervozne. Morali smo da se vratimo preko istog mosta i vozimo drugim putem okolo. Pobrkao sam imena tih mesta, i kad smo najzad stigli do crkve gde su nas čekali dobrovoljni davaoci krvi, kasnili smo više od dva sata i petnaest minuta. Travnjak ispred crkve bio je pun besnih davaoca, lekara i crkvenih službenika. Na drugoj strani Atlantika, Hitler je napredovao iz dana u dan. I tako sam, nažalost, izgubio taj posao.

U romanu Factotum Bukovski nakon odlaska od kuće i raskida sa prošlošću( naslanjajući se na takođe autobiografsku priču o detinjstvu i odrastanju - ,,Bludni sin“), mostova spaljenih prema svetu u kojem zapravo nije istinski ni postojao osim kao nemi posmatrač sa strane i objekat za ispunjavanje unapred određene uloge od strane roditelja i društva, besciljno luta od jedne do druge američke obale, tražeći istinskog sebe i suštinu svoje životne misije, izdržavajući se nizom najbesmislenijih, šljakerskih, sezonskih poslova na dnu društva, nigde ne nalazeći mesta za sebe. Komika i vedrina duha( osnažena jedinstvenim šeretskim duhom pisca u nastajanju i ljubavi prema ženi svog života) kojom nehajno, hamsunovski prolazi kroz sve te ponižavajuće stvari i nezamislive situacije, epizode koje bi slomile i najjače duhove, a koje Buk svojom ,,smrznutošću“ natopljenom alkoholom nestvarno prevazilazi nalazeći i u paklu razloga za urnebesni smeh i radosti, čuvajući pre svega dostojanstvo i onu bit koja ga duhom izdiže iznad sivila neosvešćene gomile( koja je u njegovim delima dekoracija na pozornici apsurda gde sve pršti od parodije, sarkazma, estetike ružnog i erotikom nabijenog) dominiraju svim njegovim delima, pa i ovom brutalnom tragikomedijom...

…Puno nadzornikovo ime bilo je Herman Barns. Herman me dočekao sledeće večeri kod kontrolnog sata, pa sam ukucao svoju karticu. „Pođite za mnom”, rekao je. Odveo me u neku veoma loše osvetljenu prostoriju i predstavio me Jakobu Kristensenu, koji je trebalo da mi bude neposredni šef. Barns je otišao.Ljudi koji su noću radili u zgradi ‘’Tajmsa” bili su uglavnom stari i satrveni. Svi su hodali pogureno, kao da im nešto nije u redu sa stopalima. Svima su nam dali radne mantile. „Dobro”, rekao je Jakob, „uzmite svoju opremu.” Moja oprema su bila metalna kolica sa dve kofe. U jednoj su bila dva portviša za pranje poda, nekoliko krpa i velika kutija deterdženta. U drugoj su bile raznorazne šarene boce, limenke, kutije i još krpa. Očigledno je trebalo da budem čistač. Dobro, jednom sam već bio noćni čistač u San Francisku. Prošvercuješ flašu vina, radiš kao sumanut i, kad svi odu, sediš i gledaš kroz prozor, piješ vino i čekaš zoru. Jedan stari čistač prišao mi je sasvim blizu i dreknuo mi na uvo: „Ovi ljudi su kreteni, kreteni! Glupi su kao kurac! Ne znaju da misle! Boje se pameti! Bolesni su! Kukavice! Ne misle svojom glavom kao ti i ja!” Njegova dreka čula se u čitavoj prostoriji. Bilo mu je oko 65 godina. Ostali su bili još stariji, većina je imala bar sedamdeset i više; žene su činile možda jednu trećinu. Izgleda da su već navikli na njegovo ponašanje. Niko nije delovao uvređeno.

„Muka mi je od njih!” urlao je. „Nemaju muda! Pogledaj ih! Gomila govana!”

„U redu je, Hju”, rekao je Jakob.’’Ponesi svoje stvari gore i baci se na posao. 

„Srediću ja tebe, bitango!” dreknuo je na šefa. „Srediću te ovde, pred svima !

„Kreni polako, Hju.”

Hju je besno pokrenuo svoja kolica, malo je falilo da sruši jednu babu.

„Takav ti je on”, rekao mi je Jakob. „Ali je najbolji čistač koga imamo.”

„Sve je u redu”, rekao sam. „Volim kad ima neke akcije.”

Dok sam gurao kolica, Jakob mi je rekao šta treba da radim. Bio sam zadužen za dva sprata. Najvažniji su bili toaleti. Toaleti su uvek na prvom mestu. „Operi lavaboe, klozetske šolje, isprazni korpe za otpatke, sredi ogledala, zameni peškire, napuni posude sa tečnim sapunom, upotrebi što više dezodoransa, i pobrini se da bude dovoljno toalet-papira i papirnih obloga za klozetske daske. I ne zaboravi uloške u ženskom toaletu! Posle toga isprazni korpe u kancelarijama i obriši prašinu sa stolova. Onda uzmi ovu mašinu i uglancaj pod u hodnicima, a kad to završiš...”„Da, gospodine”, rekao sam. Kao i obično, najgori su bili ženski toaleti. Mnoge žene samo su bacale upotrebljene uloške na pod u kabinama, i mada su mi takvi prizori bili poznati, smetali su mi, pogotovo s mamurlukom. Muški klozeti su bili nešto čistiji, ali muškarci ne koriste uloške. Bar sam radio sam. Nisam bio preterano pedantan čistač; često bi u nekom ćošku upadljivo ostala gužvica dlaka ili zgaženi opušak. Nisam ih čistio. Ipak, bio sam savestan sa toalet-papirom i papirnim oblogama za klozetske daske: to sam mogao da shvatim. Nema ništa gore nego kad se pošteno iskenjaš i onda otkriješ da nema toalet-papira. Čak i najodvratnije ljudsko biće na ovom svetu zaslužuje da obriše guzicu. Dešavalo se da ne nađem papir, a odjednom ne bude ni obloga za dasku. Ustaneš i pogledaš na dasku, a obloga ti već upala u šolju. Posle toga imaš nekoliko mogućnosti. Čini mi se da je najbolje da obrišeš dupe gaćama, baciš i njih unutra, pustiš vodu i zapušiš šolju. Sredio sam i ženski i muški toalet, ispraznio korpe za otpatke i obrisao nekoliko stolova. Onda sam se vratio u ženski toalet. U njemu su bile sofe, fotelje i jedan budilnik. Ostalo mi je još četiri sata posla. Navio sam budilnik da me probudi pola sata pre kraja radnog vremena. Izvalio sam se na kauč i zaspao. Probudila me zvonjava budilnika. Protegao sam se, pljusnuo lice hladnom vodom i sišao s mojom opremom u ostavu. Prišao mi je stari Hju. „Dobrodošao u zemlju kretena”, rekao mi je, ovog puta malo mirnije. Ćutao sam. Unutra je bilo mračno i ostalo je samo još deset minuta do kraja radnog vremena. Svukli smo mantile, a naša odeća ispod njih bila je uglavnom isto tako bedna i žalosna. Govorili smo vrlo malo, ili smo šaputali. Meni nije smetala tišina. Bilo je opušteno. Onda mi se Hju bacio na uvo:

 „Vidi ova govna!” dreknuo je. „Vidi ova idiotska govna!”

Udaljio sam se od njega i stao na drugi kraj prostorije.

„Jesi li i ti jedan od njih?” doviknuo mi je. „Jesi li i ti govno?”

„Da, vaša visosti.”

„Možda bi voleo da te šutnem u guzicu!?”

„Samo je prazan prostor između nas”, rekao sam.

Kao stari ratnik, Hju je rešio da premosti taj prostor i jurnuo je, ukočeno preskačući preko poređanih kanti. Pomerio sam se u stranu i on je prošišao pored mene. Okrenuo se, vratio i dočepao me rukama za vrat. Imao je dugačke prste, veoma snažne za takvog starca; osećao sam svaki od njih, čak i palce. Hju je smrdeo kao puna sudopera neopranih sudova. Pokušao sam da ga se oslobodim, ali samo je pojačao stisak. U glavi su mi blesnula crvena, plava i žuta svetla. Nije bilo izbora. Krenuo sam kolenom, najnežnije moguće. Prvi put sam promašio, ali sam drugi put pogodio. Prsti i palci su mu popustili. Hju je pao na pod, držeći se za jaja. Pojavio se Jakob. „Šta se to desilo?”„Rekao mi je da sam govno, a onda me napao.”„Slušajte, Kinaski, ovaj čovek je moj najbolji čistač. To je najbolji čistač koga sam imao u poslednjih petnaest godina. Lakše malo s njim.” Otišao sam do kontrolnog sata, uzeo svoju karticu i otkucao je. Žestoki stari Hju pogledao me sa poda dok sam izlazio: „Ubiću vas, gospodine!”Lepo, pomislio sam, bar je postao pristojan. Ali to me uopšte nije usrećilo…

Čitati Bukovskog u njegovim najjačim, iskristalisanim izdanjima poput trilogije o kojoj je ovde reč, čitati ga u njegovom punom zamahu kreativnosti i komike, tako pronicljive i sarkastično razarajuće, u trenucima dok mu misli i rečenice ne odlutaju i ne rasplinu se u alkoholnim isparenjima i beskrajnim vrludanjima, predstavlja vrhunsko, nadahnuto zadovoljstvo svakom onom koji svet ne doživljava kao unapred zadatu, gotovu, ultimativnu stvar, skup zakona i matematičkih formula koje nude trajna rešenja i stroga pravila ,,življenja“– jednaka za sve i ograničena dosadom konformističke farsičnosti, već naprotiv, u svemu vidi ono suštinsko, predrasudama neopterećeno stanje jednog farsičnog ustrojstva gde ništa zapravo nije onakvim kakvo se predstavlja već je tu sa pomakom koji ga ogoljava do srži pružajući uvid u suštinu prevare – esenciju na kojoj se zasniva svaka nakaradna vladavina sistema nad neosvešćenim pojedincima u cilju opšte kretenizacije vezane za lakše upravljanje mentalnim robovima i marionetama društva licemera i nafrakanih vladara... u slučaju Bukovskog u romanu – bezličnih i pohlepnih poslodavaca sa njihovim providnim maskama koje padaju pod teretom cinizma kojim ovo delo prosto varniči...

… Biro za zapošljavanje države Florida bio je zgodno mesto. Nije bila takva gužva kao u losanđeleskom birou, koji je uvek bio pun. Došao je red i na mene za malo sreće, ne mnogo ali bar malčice. Istina je da nisam bio ambiciozan, ali moralo je postojati i neko mesto za neambiciozne ljude, mislim neko bolje mesto od onog koje te obično čeka… Prozvali su moje ime. Ispred službenika je bio formular koji sam popunio kad sam došao. Razradio sam svoja radna iskustva na kreativan način. Tako rade profesionalci: izostaviš prethodne slabije plaćene poslove i detaljno opišeš samo one bolje, ne pominjući periode kad si po šest meseci samo pijančio i živeo s nekom ženskom tek puštenom iz ludnice ili lošeg braka. Naravno, pošto su svi moji poslovi bili slabo plaćeni, izostavio sam one najslabije plaćene…

Smešten među polusvetom, na margini margine Bukovski u svom legendarnom ’’smrznutom“ i raspojasano alkoholičarsko- sarkastičnom stanju  posmatra svet oko sebe skupljajući u duši razdiranoj i razapetoj unutar svega onoga čemu je bio sušta suprotnost samim svojim duhom i bićem, u stalnom raskoraku između želja i mogućnosti, sposobnosti i inteligencije s jedne i neostvarenosti, rezignacije i nihilizma, autodestruktivnosti onih koji vide i mogu dalje od drugih, ali su sputani očajem i gomilom nepremostivih prepreka koje društvo nameće samosvesnim i pobunjenim pojedincima, s druge strane, Bukovski rezignirano odbija svaku pomisao da se uklopi, prilagodi i nađe svoje mesto pod suncem, svoj mir i sreću... A onda ih ipak vremenom pronalazi u svom jedinstvenom otpadničkom ,, utočištu“ - u Los Anđelesu.  ’’L.A. je bio dobro mesto, tu je živela masa bednika. Biće lako izgubiti se među njima“. Tu je godinama živeo od danas do sutra, radeći besmislene poslove, opijajući se do besvesti, okružen polusvetom – kurvama, alkoholičarima, probisvetima i ludacima svih mogućih vrsta... 

... Kada sam se vratio u Los Angeles, našao sam jeftin hotel u Hoover streetu, legao u krevet i pio. Pio sam tako neko vreme, tri-četiri dana. Nisam se mogao prisiliti da zavirm u mali oglasnik. Nisam mogao podneti pomisao da sedim pred čovekom za pisaćim stolom i da mu tupim kako tražim posao, kako sam kvalifikovan za taj posao. Istini za volju, grozio sam se života, svega onoga što čovek mora raditi samo zato da bi mogao jesti, spavati i obući se. Stoga sam ležao u krevetu i pio. Dok sam pio, svet je i dalje postojao tamo vani, ali me trenutno nije držao za gušu.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.