petak, 3. siječnja 2020.

Dragan Uzelac | Charles Bukowski: "Bludni sin"



Kultna trilogija (1)


… Alkohol je verovatno jedna od najvećih stvari koje su se ikada pojavile na zemlji – naravno pored mene. Pa da... To su dve najveće stvari koje su ikada obitavale na zemlji. Zbog toga se i slažemo. Alkohol je krajnje destruktivan za mnoge ljude. Ja sam samo jedan od njih. Svo moje stvaralaštvo potiče od pijanstva. Čak sam i sa ženama, znaš, uvek bio sramežljiv kad dođe do seksa, pa mi je alkohol omogućio, seksualno, da budem mnogo slobodniji.

On me oslobađa jer sam ja u suštini stidljiva, povučena osoba, a alkohol mi omogućava da budem heroj, da krupnim koracima gazim kroz vreme i prostor, da prihvatim sve izazove... I zato ga volim…



BLUDNI SIN (1982.)

Sa korica knjige koju otvaram i prelistavam, sa korica kultnog romana jednostavno nazvanog selindžerovski Ham on rye, stresajući vremenom nataloženi zaborav, smeši mi se šeretski osmeh čoveka čije lice, prošarano ožiljcima i surovim tragovima burnog života na margini, odaje pisca neverovatnog duha, pronicljivosti i neponovljivog smisla za humor. Cigareta u ruci, zadah alkohola koji se naslućuje, seda, unazad začešljana kosa i boemski neuglađena brada, lice koje odaje čudesnu smirenost i nemar za sva jebena iskušenja ovoga sveta, okvir su slike umetnika čiji pogled i šeretski osmeh govore o nekome ko je odavno otišao predaleko, izvan svih nametnutih granica uokvirenih ljudskom glupošću i zlobom... Naravno, reč je o legendarnom američkom andergraund piscu i boemu Čarlsu Bukovskom i jednom od kultnih dela njegove autobiografske trilogije(nastale između 1971. i 1982. godine, u njegovoj najkvalitetnijoj kreativnoj fazi) epskih dimenzija - romanima o odrastanju, šljakanju, alkoholisanju i lutanju diljem slobodarske Amerike i njenog sna o uspehu svakog pristojnog pojedinca...

... Po ceo dan sam spavao i odmarao se za posao. Subotom i nedeljom sam pio da zaboravim... Pa, kako se ono kaže, moraš nešto da radiš. I onda radiš bilo šta. To ti je mudrost robova... Dok traje novac, traješ i ti...

Stari dobri Buk, alias Henry Chinasky, postao je ikona druge polovine dvadesetog veka unutar sveta istinskih buntovnika, odmetnika i pisaca koji nisu pristajali ni na kakve unapred utvrđene šablone i tupa pravila i koji su svoje burne i beskompromisne živote velegradskih marginalaca američkog društva u potpunosti pretočili u jedinstvenu prozu i poeziju ’’ulica strave i agonije“... Oduvek sam voleo i istinski cenio ovog neobičnog, duhovitog, iskrenog i hrabrog čoveka, oduvek sam voleo i istinski cenio ovog darovitog poetu čudesnog senzibiliteta i izraza, uz čije sam slavne romane i ,, zabeleške starog pokvarenjaka“ nekad davno odrastao, hraneći dušu budućeg usamljenog marginalca ’’sokovima čudesnog voća“ otpadništva i nepristajanja na ultimativna pravila i priče zlog starog licemernog sveta. Prvo što je kao nepoznati losanđeleski underground pisac objavio legendarni američki poeta Charles Bukowski( 1920.-1994.), bila je nezaboravna zbirka pesama ’’Cvet, pesnica i zverski jauk“(1960.), a nakon nje, još nekoliko desetina knjiga poezije... Za većinu, ipak, on je pre svega bio i ostao ostao autor niza kultnih romana: ’’Pošta“, ’’Faktotum“, ’’Bludni sin“, ’’Žene“, ’’Holivud“ ili pak zbirki kratkih priča ’’Zabeleške starog pokvarenjaka“ i ’’Priče o običnom ludilu“...

… Seo sam na kauč. Lepo je bilo napiti se. Došao sam do zaključka da će mi uvek biti milo da se napijem. Piće je uklanjalo banalnost, a kad bi dovoljno često mogao da se ukloniš od banalnosti, možda bi izbegao da i sam postaneš banalan…

Malo je književnih dela koja su na tako neposredan, jednostavan, duhovit i pronicljiv način progovorila o životu, o svemu onome što čovek ,,mora” da prođe u iznudi koju nameće sistem prepun lažnog morala, gluposti, demagogije, izrabljivanja i mora nepotrebnih stvari nametnutih kao lažne potrebe čoveka današnjice i bezvredni ukras malograđanštine. Priče starog pokvarenjaka o sasvim običnom ludilu, od perioda ranog detinjstva, odrastanja, sazrevanja, besmislenog rada i skitanja, alkoholisanja, bluda, klađenja na konjskim trkama, službe u pošti, pa sve do prvih literarnih ostvarenja - priča za andergraund časopise, prve zbirke poezije ,,Cvet, pesnica i zverski jauk” i romana ,,Pošta”, kroz piščev alter ego - Henrija Kinaskog vode nas bespućima uzburkane Amerike 20. veka – zemlje koju zapljuskuju protesti radikalng bitničkog pokreta, kontrakulturna revolucija neviđenih razmera ujedinjena sa beskompromisnim duhom posleratne omladine koja je kroz muziku – rokenrol i umetnost tog vremena - psihodeliju, a potom i buntovni pokret poput hipika, ujedinjena sa snažnim građanskim protestima protiv rata u Vijetnamu i rasne segregacije stanovništva crne puti ustala protiv Sistema jednog licemernog i okoštalog društva nejednakosti i potrošačkog, ispraznog mentaliteta -  i na brutalno iskren način progovaraju o stvarnom životu sa neodoljivom dozom humora i cinizma, dovodeći čitaoca do suza i zapitanosti o smislu svega - istovremeno...

Ne mrzim ljude, samo se bolje osećam kada nisu oko mene.
Slobodna duša je retkost, ali prepoznaćete je - uglavnom jer se osećate dobro, veoma dobro, kada ste blizu nje ili sa njom. 
Poezija je ono što se desi kada se ništa drugo ne dešava.
Ako se desi nešto loše, piješ da zaboraviš. Ako se desi nešto dobro, piješ da proslaviš. Ako se ne desi ništa, piješ da bi se nešto desilo.
Kada piješ, to je kao da se ubiješ a onda ponovo oživiš. Ja sam tako proživeo 10-15 hiljada života.

Galerija najneverovatnijih likova sa margine i samog socijalnog dna Amerike činila je uobičajeni mizanscen Charlesovog bitisanja. Kurve, klošari, idioti i luđaci svih mogućih profila, anarhisti, prevaranti, alkoholičari, siledžije i gomila beznadežnih slučajeva bili su milje u kojem se odvijala svakodnevna drama budućeg pisca i očajnika. Jedini lek za ovakvu nimalo zavidnu i poželjnu životnu priču, pored vlastitog šeretskog duha i sjajnog smisla za humor, Bukowski pronalazi u bezgraničoj izmaglici alkoholnih isparenja. Sav njegov budući život prosto je bio natopljen ovim ,,medikamentom” i eliksirom života, dok su sva njegova buduća dela odisala alkoholnim zadahom. Kako legenda kaže, i njegova je tadašnja najveća ljubav – Džejn, okončala život od blagodati istog. Uz svemogući i večni alkohol, drugi lek, koji razobličava ljudsku glupost, bio je humor – tako neodoljivo lucidan i gorak.

                            ... Gledam ljude koji voze
                                i vidim po tome kako
                                voze svoja kola
                                da niti vole niti su voljeni –
                                niti više mare za seks –
                                sve je zaboravljeno
                                kao neki stari film...
                            ... Na sve strane vidim one koji 
                                ne žude ni za čim osim
                                za hranom, krovom i odećom,
                                usredsređeni samo na to,
                                bez snova.
                                Ne shvatam zašto ovi ljudi ne iščeznu
                                ne shvatam zašto ovi ljudi ne izdahnu...
                            ... Verovatno su već mrtvi
                                pa ipak ne mogu da se naviknem
                                na njihovo postojanje
                                jer toliko ih je mnogo.
                                Svakoga dana, svake noći,
                                sve ih je više –
                                u metrou
                                u zgradama
                                u parkovima.
                                Oni ne osećaju užas
                                što ne vole
                                ili što nisu voljeni.
                                Toliko toliko toliko
                                mojih bližnjih...

                            ... Neki ljudi su mladi i ništa više,
                                a neki ljudi su stari i ništa više,
                                a neki ljudi ni stari ni mladi
                                i samo to...
                            ... Ono nekoliko drukčijih
                                dovoljno brzo uklanja
                                policija, ili njihove majke,
                                njihova braća, ostali;
                                i oni sami.
                                Sve što ostaje ono je što vidiš.
                                Teško je ...

Kultni autobiografski roman - ,,Bludni sin” prati detinjstvo i odrastanje Bukovskog, doseljenika iz rodne Nemačke, u zadahu bede i ekonomske krize, tridesetih godina 20.og veka. Sam naslov romana – Ham on rye predstavljao je parafrazu čuvenog Selindžerovog romana The Catcher in the rye( ’’Lovac u žitu“), gde u bukvalnom prevodu označava ’’sendvič sa šunkom“( kao simbol najjednostavnije hrane u SAD), ali i reč ’’ham“ istovremeno predstavlja i glumca diletanta, koji drami i skreće pažnju na sebe dok je na sceni, a reč ’’rye“ je izraz i za viski, aludirajući na taj način na portret pijanog Bukovskog u mladosti... Groteskni otac koji ’’zaklanja sunce”, usamljenost, banalnost i sivilo svakodnevnice sačinjavali su mizanscen jedne tužne mladosti... U detinjstvu bez radosti povlači se u sebe, emotivno ubijen i nesposoban da ispolji nagomilana osećanja. Njegov otac je bio ,,tama što zaklanja sunce, pred njegovim nasiljem sve se totalno gubilo. Bio je sav uši, nos, usta, nisam bio u stanju da mu pogledam u oči”. Otuđen od sveta poput Hamsunovih skitnica i antijunaka, pun sirove snage, bunta i stanja koje je on nazivao ,,smrznutost” , Bukowski kao gubitnik kome su uskraćene mnoge mogućnosti koje bi trebale da mu pripadaju kao i svakom drugom mladom čoveku, veoma rano pokušava stvoriti vlastiti kosmos, mesto gde prestaju sve ludosti i zakoni sveta u kojem je rođen i u koji je nevoljno bačen. Nakon niza urnebesnih sukoba s primitivnom i ograničenom sredinom, zakonima rulje i duhom malograđanštine i ispraznog konformizma jednog rigidnog i dvoličnog društva, te definitivnog razlaza s roditeljima, prepun ožiljaka i rezignacije, Henk kreće na čudesnu odiseju s jednog kraja Amerike na drugi, svojim jedinstvenim putem vođen filozofijom  doslednosti u svojim postupcima i isterivanja priče do kraja, bez kompromisa( kao što i njegovi stihovi govore: ako ćeš da počinješ teraj do kraja, u suprotnom, nemoj ni da počinješ) koju će pretočiti u svoj naredni roman – Factotum, drugi deo svoje čudesne životne trilogije... romana koji su obuhvatili celokupan njegov život od rođenja do trenutka kad napokon napušta Matrix, dakle rad u pošti, državnoj službi i posvećue se u potpunosti pisanju, svojoj jedinoj, uz alkohol i Džejn, ljubavi ...

... Bio sam smešten u ništavilu. Nisam ni postojao u neku ruku i to sam prihvatao. Posmatrao sam ljude sa distance, kao u pozorištu. Samo, oni su bili na bini, a ja  jedini u publici... Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno, kao i dan u koji sam se rodio. Osim što sam mogao da pijem s vremena na vreme, mada nikad dovoljno. Piće je bila jedina stvar koja je činila da se čovek ne oseća večito zblanut i uzaludan. Sve ostalo je samo kljucalo i kljucalo, rijući sve dublje. I ništa nije budilo interesovanje, ništa...

Prisećam se prvih dodira sa delima Bukovskog, osećaja radosti i smeha, prepoznavanja i ponovnog susreta sa nekim koga osećate veoma bliskim sebi, a da nikad niste imali priliku da ga sretnete, popričate s njim, popijete i zalijete sve ono što vas tišti, raduje i veže. Stari, dobri, ,,pokvarenjak” Buk i njegove zabeleške... neko tako nepopravljivo iskren, lucidan, kreativan, satiričan... putnik-lutalica koji se nigde ne zaustavlja dugo i ne veže, kotrljajući kamen unutar moderne džungle izobilja za povlaštene, lakmus-papir koji bez pardona razotkriva pritvorne laži, glupe ideale, mrtvilo konformizma, uzaludnost izmišljenih vrednosti licemernog društva... Usamljenik, saputnik kurvi i klošara, kockar, alkos, otpadnik od sistema, buntovnik s razlogom, pisac koji razobličava...

... Ljudi su bili ograničeni i oprezni, svi isti. A ja sam morao da živim sa tim govnarima ceo život, mislio sam. Jebo ih bog, svi su imali svoje čmarove i polne organe i usta i pazuha. Kenjali su i ćaskali i bili tupi kao sopstvena noga. Devojke su dobro izgledale sa distance, sunce je blistalo kroz njihove haljine, njihovu kosu. Ali priđeš li im bliže i čuješ njihovu svest dok im izlazi na usta, dođe ti da iskopaš rupu pod bregom i sakriješ se unutra s mašinkom u ruci...

Bukovski je svojim brutalnim, sirovim, ciničnim i na momemte vulgarnim stilom, oslobođenim bilo kakve liričnosti i metafore, sa zanosnom dozom humora i jetke ironije satkao jednu jedinstvenu, autobiografsku trilogiju o vlastitom odrastanju, sazrevanju, često trnovitom i nekonvencionalnom životnom putu koji ga je na kraju doveo do književnih voda u poznijim godinama, stvorivši svojevrsni kult oko nega kao andergraund pisca – pod snažnim uticajem jednog Henrija Milera, Alena Ginsberga i uopšte bitničke generacije oslobođene okova tradicionalnog, konformističkog i svega konvencionalnog u svom razbarušenom, buntovnom stilu usmerenom protiv establišmenta i tradicije...  I mada ga većina svrstava u taj kniževni krug američkog andergraunda i bitničke skupine revolucionarnih tendencija, dok se u dubokoj suštini njegovih provokativnih dela mnogo više oseti onaj čudesni individualistički i nehajni duh jednog velikog Hamsuna ili pak Selindžera i njihovih antijunaka – Abela iz romana ,,Krug se zatvara“ ili pak selindžerovskog antijunaka Holdena Kolfilda iz kultnog ,,Lovca u žitu“ (The Catcher in the rye“), sam Bukovski kao svoje uzore navodi jednog Dostojevskog, Fantea, Hemingveja i posebno Luja Ferdinanda Selina čiju je mračnu ispovest o propasti moderne civilizacije - ,, Putovanje na kraj noći“ smatrao najboljom napisanom literaturom( uz omiljenog Džona Fantea)... Kako god da bilo, jedno je sigurno – Bukovski staje na stranu običnog, malog čoveka prikazujući ga na ,,ulicama strave i agonije“ kao simpatičnog gubitnika, nekoga siromašnog u materijalnom, ali izuzetno bogatog u duhovnom smislu ... na margini ostavljenoj za sve one misleće i neprilagođene pojedince koji su na vreme shvatili čudesna pravila igre gde se svaki rad isplati – ali samo za privilegovane pojedince u čije se džepove i bankovne račune preliva sva zarada i profit, dok svima ostalima preostaje uglavnom ništa ... Duhovna beda i stanje mrtvila, bezličnosti mase dati su u delima Bukovskog neodoljivo natopljeni alkoholnim isparenjima i sasvim običnim ludilom, tako lucidno profilisani i ironično obrađeni da se prosto prelivaju poput slapova unutar moderne pozornice apsurda gde na sve strane izbijaju nezadovoljstvo, nasilnost, perverznost i glupost modernog društva zasnovanog na lažima, sili, gramzivosti i perfidnim igrama vladajućih, privilegovanih pojedinaca. Estetika ružnog na neki način je stil kojim bi se mogla imenovati njegova čudesna poetika ... britkog, nadasve humorističnog i lucidnog stila pripovedanja – stvarnost ogoljena do tačke bolne neizdrživosti, sve ono nepravedno prećutkivano u delima savremenih pisaca koja uglavnom govore mnogo a ne kažu ništa ... barem kad je suština stvarnosti, ma koliko ona ružna i licemerna bila izgleda.

Nastavlja se...

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.