četvrtak, 26. prosinca 2019.

Dragan Uzelac | Henry Miller: "Rakova obratnica"


Američki književnik, pisac i boem, kontroverzni, svojeglavi, beskompromisni i anatemisani individualista i buntovnik – Henry Miller, umetnik čiji je svet provokacije, nepristajanja, rušenja tabua i nihilizma bio smešten između Jarčeve obratnice (1939.) Njujorka (gde je rođen 26. decembra 1891. godine) i Rakove obratnice(1934.) Pariza, gde je tokom tridesetih godina 20. veka živeo boemski i napisao svoja najznačajnija književna dela (pre nego što će se u smiraj svog burnog života preseliti u Kaliforniju), jedan je od onih, velikih američkih pisaca( uz Hemingveja, naravno) koji su obeležili čitav jedan vek i čitavu jednu epohu  svojevoljnih izgnanika – Amerikanaca u Parizu... 
... Nemam novaca, nemam prihoda, nemam nade. Ja sam najsretniji čovek na svetu. Pre godinu dana, pre šest meseci, mislio sam da sam umetnik. Više to ne mislim, sad jesam. Sve što je literatura otpalo je od mene. Nema više knjiga koje treba napisati, bogu hvala. Šta je onda ovo? Ovo nije knjiga. Ovo je optužba, kleveta, lična uvreda. Ovo nije knjiga, u običnom smislu te reči. Ne, ovo je neprekidno vređanje, ispljuvak u lice Umetnosti, noga u zadnjicu Bogu, Čoveku, Sudbini, Vremenu, Ljubavi, Lepoti... čemu god hoćete. Ja ću vam pevati, možda malo neskladno, a pevaću vam. Pevaću vam dok crkavate, plesaću nad vašom prljavom lešinom.
Detinjstvo i ranu mladost provodi u Bruklinu, boreći se od samog početka( unutar haosa porodičnog nerazumevanja od strane roditelja) za svoje parče slobodnog neba. Shvativši rano da ga ne zanima akademski život, nošen čudesnom energijom budućeg pisca-boema, Miler počinje da radi kao taksista i bibliotekar, izdržavajući se na taj način. Kao veliki ženskaroš, imao je veliki broj avantura i nezgoda – zvanično, ženio se pet puta. Nezavisan, buntovan i neprilagođen, tražio je sebe i put ka slobodi radeći mnoštvo najrazličitijih poslova, stvarajući pritom neproverenu legendu i mit o sebi, jedan od putokaza mnogim modernim buntovnim umetnicima i otpadnicima – poput ništa manje legendarnog Charlesa Bukowskog, pre svih... Radeći kao kurir u telegrafskoj službi ,, Western uniona“ Miler počinje da piše i objavljuje svoju prvu knjigu - Sklopljena krila.
... Čak i u detinjstvu, kada mi ništa nije nedostajalo, želeo sam umreti: hteo sam se predati, jer mi se borba činila besmislenom. Shvatio sam da ništa ne mogu dokazati, osmisliti, dodati ili oduzeti produžavajući život koji nisam tražio. Sve egzistencije oko mene bile su promašene ili, ako nisu bile promašene, bile su smešne. Naročito egzistencije onih ljudi koji su uspeli u životu. Muka me hvata od ljudi koji su uspeli u životu... Činilo mi se da je ludo pokušati da promenim životni tok; ništa se ne bi moglo izmeniti, osim ako ne bih izmenio srce – ali ko može izmeniti ljudsko srce? Povremeno bi se neki prijatelj okrenuo veri: smučilo bi mi se od toga. Boga nisam trebao više nego što je on mene trebao, i , kad bi ga bilo, mislim da bih kako sam često pomišljao, mirno izašao pred njega i pljunuo mu u facu...
... Najviše me je jedilo da su me ljudi na prvi pogled smatrali za dobra, prijazna, plemenita, odana i verna čoveka. Možda u meni i postoje te vrline, ali tome treba tražiti razlog jedino u mojoj ravnodušnosti i mogao sam dopustiti sebi da budem dobar, prijazan, plemenit, odan i tome slično samo zato što nisam znao šta je zavist. Zavist me nije nikada mučila. Nikada nisam ni na čemu zavidio. Naprotiv, jedino sam sve i svakoga žalio... Već od prvih dana bio sam nezavisan, ali na kriv način. Niko mi nije bio potreban jer sam želeo biti slobodan, slobodan da radim i pružam drugima samo ono što mi puhne u glavu ... Ja sam bio filozof još u pelenama. U principu sam bio protiv života. U kakvom principu? Reč je o principu besmisla. Svi su se oko mene borili. Ja nisam ni prstom maknuo...
Nakon što je 1928. godine otišao na sudbinsko proputovanje Evropom i razveo se od druge žene, godine 1930. Miler se seli u Pariz, grad svetlosti i utočište mnogih američkih književnika tzv. izgubljene generacije, gde počinje da radi kao novinar, živi raskalašno-boemski i stvara većinu svojih najznačajnijih književnih dela... U Parizu nastaju Milerovi ključni, kultni romani:Rakova obratnica(1934.), Crno proleće(1936.), Jarčeva obratnica (1939.) i trilogija Ružičasto raspeće (Seksus, Pleksus i Neksus).
... Prošao sam mnoge ulice u mnogim zemljama ali se nigde nisam osećao tako omalovažen i ponižen kao u Americi. Zamišljam sve američke ulice zajedno kao neku vrstu zahodske jame, duhovne jame u koju sve upada; onde se sasuši i pretvara u večno govno... Ceo je kontinent strašna mora koja zrači nesreću za veliku većinu ljudi. Ja sam bio sam, jedno jedino biće na velikom piru dobrobiti i sreće( statističke dobrobiti i statističke sreće), ali nikad nisam naišao na čoveka koji bi bio istinski imućan ili istinski sretan. U svakom slučaju, za sebe sam znao da sam nesretan i siromašan, izvan mašine i izvan igre... Možda će jednog dana ponovo izniknuti mala crna braća s Filipina i možda će oživeti pobijeni Indijanci Severne i Južne Amerike da bi iznova pojahali livadama na kojima se danas izdižu gradovi rigajući vatru i kužni smrad. Čija će biti poslednja reč? Čovekova! Zemlja je njegova, jer on jeste zemlja, njena vatra, njena voda, njen vazduh, njena ruda i njeno povrće, njen duh koji je kosmički, koji je neuništiv, koji je duh svih planeta, koji se u njemu preobražava, u beskrajnim znamenjima i simbolima, u beskrajnim oblicima i pojavama...
Milerova književnost je apokaliptična, u smislu razotkrivanja licemernog i nafrakanog sveta, perfidno namazanog svim vidovima podmuklosti, laži i bolesne taštine. Njegova proza je naizgled amorfna i haotična, nihilistična i cinična, ali i esejistički prodorna i snažna poput sečiva koje se oštro zariva u kancerogeno tkivo laži i bezdušnosti sveta iluzija i zla. Miler razotkriva suštinu prevare haotičnog sveta koji ga okružuje, optužuje, pritiska, gazi i tera ga na marginu nepodobnih. Miler uzvraća udarac bez pardona – golom istinom i provokacijom protiv ograničenja i lažnog moralisanja, skidajući istovremeno tkaninu sa ljudske polnosti i dvoličnosti. Njegov mit je mit o prognanom piscu( bez boravišta, prijatelja i utočišta) gde boemština, siromaštvo i otpadništvo garantuju piščev integritet i slobodu izražavanja misli i osećanja – bez ikakve cenzure.

Milerov privatni svet počiva između dva povratnika (obratnice) – između Pariza i Bruklina – Rakove i Jarčeve obratnice – evropskog i američkog duha, koje povezuje jedinstvena sloboda. Milerove raspojasane Obratnice su dva verbalna delirijuma, ponekad groteskno staromodna (u stilu „ispljuvak na licu Umetnosti, šut u dupe Bogu“, krcati patosom i visokoparnim stilom) i često preterano optimistična ili repetitivna, ali napisana sa gromovitom strašću čiji zamah i energija brišu sve što joj se nađe na putu. Umesto što ih je nazvao Obratnice, Miler je trebalo da ih nazove Cunamiji! Čitati Obratnice znači prepustiti se pompeznom ludaku i megalomanu, genijalno uvrnutom ljudskom biću, zaraznom epikurejcu, radosnom i pomahnitalom pobunjeniku. Milerov stil opija kao najbolje vino. Njegovi tekstovi se ne čitaju, oni se piju naiskap! I mogu se piti neumereno. Sa srećom – tim varljivim poklonom – umesto mamurluka… 
…Govorim sve što mi padne na pamet, sve što je bilo zatvoreno unutra i što je raskalašni smeh gospođe Ren nekako oslobodio. S flašom između nogu i tim suncem koje ulazi kroz prozor, ponovo doživljavam raskoš onih ubogih dana kada sam tek stigao u Pariz, zadivljeni siromah koji se šunja ulicama kao duh na nekoj gozbi. Sva sećanja mi se vraćaju kao vodopad – klozeti koji ne rade, princ koji mi čisti cipele, bioskop Splendid u kojem sam spavao na nečijem kaputu, rešetke na prozoru, osećaj gušenja, debele bubašvabe, između pijančenja i lumpovanja koja traju bez kraja, Roz Kanak i Napulj umiru, obasjani suncem. Ples na ulici praznog stomaka, ponekad posete nepoznatim ljudima – madam Delorm, na primer. Ne znam kako sam uopšte dospeo do madam Delorm. Ali nekako sam ušao, prošao sam pored batlera i služavke s belom keceljom, ušetao pravo u palatu u somotskim pantalonama i lovačkoj jakni – bez ijednog dugmeta na šlicu. Još osećam zlatni ukus vazduha u sobi u kojoj je madam Delorm sedela na tronu u muškoj odeći, sa zlatnim ribicama u akvarijumu, mapama starog sveta, prelepo ukoričenim knjigama. Ponovo osećam njenu tešku ruku na ramenu, pomalo uplašen tom krupnom lezbejskom figurom. Prijatnije mi je bilo u ljudskoj papazjaniji koja ključa na stanici Sen Lazar, po jedna kurva na svakom dovratku, flaša mineralne vode na svakom stolu, gusta plima sperme koja kulja iz slivnika. Ništa nije bolje od guranja kroz tu gomilu od pet do sedam – slediti neki par nogu ili lepih grudi, kretati se sa plimom, dok se u mozgu sve kovitla. Čudna su bila zadovoljstva tih dana. Bez dogovora, bez poziva na večeru, bez planova, bez novca. Zlatno doba kada nisam imao nijednog prijatelja. Sumorna šetnja do Ameriken ekspresa svakog jutra i isti neizbežni odgovor službenika. Jurio sam gore-dole kao stenica, ponekad sakupljao pikavce, krišom ili ne skrivajući se; sedeo sam na klupi i pritiskao stomak da prestane da krči ili šetao kroz park Tiljerije, gde bi mi se digao od gledanja glupih skulptura. Ili bih noću lutao uz Senu, hodao i hodao i ludeo od lepote, od stabala koja se nadnose nad reku, od izlomljenih slika na vodi, od brzine struje pod krvavim svetlom mostova, žena koje spavaju na pragovima, na novinama, na kiši. Svuda memljive kolonade katedrala, prosjaci, vaške i matore veštice koje plešu ples Svetog Vida; drvena kolica naslagana kao burad za vino u sporednim uličicama, miris šumskog voća na pijaci i stara crkva, okružena povrćem i plavim električnim svetiljkama, slivnici lepljivi od prljavštine, žene u satenskim cipelama koje se teturaju preko đubreta i pacova na kraju noći. Na Trg Sen Silpis, sasvim pust i tih, svako veče oko ponoći dolazila je žena s polomljenim kišobranom i šarenim velom; svake noći je spavala na klupi ispod pocepanog kišobrana sa kog su visile žice; pozelenela haljina, koščati prsti i zadah raspadanja koji se podiže s njenog tela; ujutro bih ja sedeo na istom mestu, mirno dremao na suncu ili proklinjao golubove koji su pokupili svaku mrvu. Sen Silpis! Masivni zvonici, šareni plakati iznad ulaza i zapaljene sveće unutra. Trg koji je voleo Anatol Frans, sa osobenim žamorom oltara, žuborom fontane, gugutanjem golubova, gde mrvice netragom nestaju i ostaje samo muklo krčanje u crevima. Tu sam sedeo danima i mislio na Žermen i prljavu uličicu blizu Bastilje u kojoj je živela, a sa oltara je dopirao onaj žamor, autobusi su zviždali, sunce je udaralo u asfalt, a asfalt se upijao u mene i Žermen, asfalt i čitav Pariz sa svojim velikim masivnim zvonicima… 
Rakova obratnica i Jarčeva obratnica izazvale su skandal po objavljivanju (u Francuskoj tridesetih godina dvadesetog veka, u Americi trideset godina kasnije), jer u njima ima seksa, iako su to, pre svega, velike romantične knjige. Henri Miler se, u stvari, među prvima u svetu usudio da napiše da je seks moćniji od društva. Da ljubav može i mora sve da slomi (buržoaske običaje, ekonomske sisteme, društveni jaram). Da je zaljubljeni čovek, pre svega, opterećen seksom, a ako nije onda je lažljivac koji nema muda. A on se usudio to da kaže u autobiografiji, izlažući se time najvećem riziku! Izložio se javnosti, sam je sebe ubio, žrtvovao, a onda i vaskrsao. Miler je Isus Hrist, samo manje seksualno suspregnut! Rakova obratnica je himna slobodi tela u svetu koji je sve manje prirodan… Ona je sama sloboda izraza i duha koji će eksplodirati tri decenije kasnije, burnih šezdesetih, kao svetkovina andergraunda, kao cvet, pesnica i zverski jauk … to čudesno lirsko nadahnuće pisca Charlesa Bukowskog koji će krenuti putem svog losanđeleskog spleena na tragu Milera i njegovog sablažnjivog, nekonformističkog doživljaja Pariza i sveta tridesetih godina dvadesetog veka… Ljudi se više ne tucaju, nego drkaju, objašnjavao je Miler svu mlohavost i impotentnost modernog, hladnog, jalovog i ciničnog sveta bez ljubavi. Rakova obratnica: „Svet, naš svet, umire već stoti-nu ili više godina.“ Jarčeva obratnica: „Prošao sam mnoge ulice u mnogim zemljama, ali se nigde nisam osećao toliko omalovažen i ponižen koliko u Americi.“
... U trenutku kada se dete rodi, ono postaje deo sveta u kojem ne vlada samo životni ritam, negi i ritam smrti. Luda želja za životom, za životom po svaku cenu, nije posledica životnog ritma u nama, već posledica ritma smrti. Ne samo što nije neophodno ustrajati u životu po svaku cenu, nego je to, ako takav život nije poželjan, čak i pogrešno. Potreba da se održiš na životu samo iz slepog nagona da pobediš smrt nije u suštini ništa drugo nego sejanje smrti...
Milerovo kultno delo - Rakova obratnica proglašavali su čistom pornografijom, sudski zabranjivali i govorili o njemu sa zgražavanjem – kao o septičkoj jami prepunoj ljudskoj izmeta, delu neviđene opscenosti... U stvarnosti, boemski raspojasan, oslobođen i nezavisan, nadahnut punoćom življenja Henri Miler stvara autobiografski roman, priču o životu pukog siromaha koji želi postati pisac i napisati poslednju veliku knjigu, priču prepunu humora, vulgarnosti, ironije, filozofije i erotike – provokativnim, ogoljenim, kratkim i jasnim izrazom... Avanturista i odmetnik, duboko uronjen u bogato vlastito iskustvo, Miler na brutalan način daje sliku vlastitog klošarenja tridesetih godina 20 veka po ,, gradu svetlosti“ – Parizu. Bodlerovski spleen Pariza – sumorno gađenje prema svemu, izbija iz podzemlja na površinu svetlosti velegrada – tu su makroi i prostitutke, homoseksualci, svi (ne)mogući gubitnici, stranci i marginalci, umetnici, boemi, hotelijeri, propali trgovci i umišljene, samozvane veličine – čitav jedan anti-svet kao posledica zla i promašenosti jedne posrnule civilizacije i kulture... Tu je Milerov neulepšani, zloslutni i upozoravajući spleen i erotika koja razotkriva svet licemera i lažnog morala... Miler emigrant vidi u Parizu luku sreće i svežine (sa čim se Luj Ferdinand Selin, kultni francuski pisac koji je tih godina objavio svoje ništa manje kontraverzno delo, roman Putovanje na kraj noći, svakako ne bi složio). Srećan je u Gradu svetlosti jer smatra da su Francuzi veliki hedonisti bez kompleksa. Opisuje Pariz kao mesto uživanja i slobode gde, uprkos siromaštvu (što je bio i Hemingvejev slučaj deset godina ranije), može da diše punim plućima i oseća punoću svog postojanja prvi put u naručju kurvi s Bulevara Bomarše ili iz Ulice Sen Deni.
... O Tanja, gde je sada ona tvoja topla pi***, gde oni debeli steznici, gde meki nabubreni bokovi? U mom je kurcu pedalj duga kost. Ispeglaću svaki nabor tvoje piz***. Tanja, napuhnuću se od semena. Kad te pošaljem kući, tvom Silvesteru, abdomen će te boliti, materica će ti se izvrnuti naopako. Taj tvoj Silvester! Da, on možda zna naložiti vatru, ali ja, ja znam kako se raspaljuje pizda. Kao da je gorućim strelama gađam. Tanja, jajnici ko da su ti žeravica! Da li je sada tvoj Silvester malo ljubomoran? Oseća nešto, zar ne? Oseća ostatke mog velikog kurca. Malo sam više razmaknuo obale, izglačao sam zgužvane krpice. Nakon mene možeš primati pastuve, bikove, ovnove, zmajeve, bernardince. U rektum možeš nabijati žabe krastače, šišmiše i guštere... Jebem te tako, Tanja, da ostaneš jebena... Zagrišću tvoj klitoris i ispljunuti komade velike kao dva franka...
    Miler vlastitu i čovekovu izgubljenost prihvata kao jedini oblik slobode, dajući spleen Pariza u ogledalu mamurnog jutra amoralnosti i dekadencije... Neobuzdanom spisateljskom energijom i smelošću nadilazi jezu smrti i zagušljivost nerazumnih pravila društva, anarhično uživajući u oslobađanju od svih nametnutih puritanskih i licemernih pravila i zabrana... Ugledna književnica – Anais Nin, napisala je sledeće, veoma afirmativne redove o osporavanom Milerovom romanu ,,Rakova obratnica“:

,,Ako je ovde iskazana sposobnost da se šokira, da se beživotni ljudi prenu iz dubokog sna, čestitajmo sami sebi jer tragedija je našega sveta u tome što ga ništa više ne može probuditi iz njegove letargije... Potrebna nam je transfuzija... A ovde dobijamo krv i meso. Piće, hranu, smeh, žudnju, običnu strast, radoznalost, životnu stvarnost koja hrani korene naših najuzvišenijih i najnejasnijih kreacija... Ova knjiga seže do korena i kopa ispod njih, kopa u potrazi za podzemnim izvorima“. 
Voleo je čitati, naročito Dostojevskog, a počeo je pisati tek sa četrdeset, kada je bio potpuno slobodan. Bio je erotski Mesija, zabranjivan i žigosan, pisac i boem koji je na osoben način opisivao seksualne pustolovine ljudi... Živeći tridestih godina prošlog veka u Parizu kao boem Miler stvara svoje najbolje knjige, prepune anarhičnih likova, seksualnih fantazija i snova, crnog i ciničnog humora kojim je snažno odražavao svoj nihilistični stav prema civilizaciji...
…U mojim sećanjima na Pariz 1928. godine ističe se samo jedna noć – noć pre isplovljavanja u Ameriku. Jedna od retkih noći kada se Borovski malo napio. Ljutio se zato što sam plesao sa svakom droljom u lokalu. Ujutro odlazimo! To sam svima govorio – ujutro odlazimo! Rekao sam to i plavuši sa očima boje ahata. Dok sam govorio, uhvatila me je za ruku i stegla je između svojih nogu. Stojim pred lavaboom u veceu s ogromnom erekcijom; izgleda tako lako i teško u isto vreme, kao komad olova sa krilima. I dok tako stojim, ulaze dve žene – Amerikanke. Srdačno sam ih pozdravio, s kurcem u ruci. Namignule su i prošle pored mene. U ulazu u toalet, dok zakopčavam šlic, primećujem da jedna od njih čeka da joj prijateljica izađe iz kabine. Još se čuje muzika, Mona će možda doći po mene, ona ili Borovski sa svojim štapom sa pozlaćenom drškom, ali ja sam već u njenom zagrljaju, zgrabila me je i meni je svejedno da li će neko ući i šta će se dogoditi. Ugurali smo se nekako u kabinu, gde sam je podigao, naslonio na zid i pokušao da ga uteram, ali nije išlo, pa smo seli na šolju, da probamo tako, ali ni tako nije išlo. Koliko god da sam se trudio, nije vredelo. Ona mi steže kurac kao da joj život od toga zavisi, ali ne vredi, previše smo uspaljeni, previše željni. Muzika je još svirala i nekako smo se izmigoljili iz kabine plešući, i tu pred kabinama, dok smo plesali, svršio sam po njenoj večernjoj haljini, a ona je pobesnela. Odvukao sam se nazad za sto, gde su me čekali porumeneli Borovski i Mona prekornog pogleda…
Na svoj stoički, individualistički način buntovnog nihiliste i boema, Miler se hrabro suprotstavljao apokalipsi modernog sveta, ne nudeći laka rešenja i kolektivne, demagoške obmane:’’Umesto da udaraš glavom u zid, sedni skrštenih ruku i čekaj da se zid raspadne sam od sebe. Nemoj moliti da se to dogodi! Samo sedi i gledaj kako se to događa“. 
…Danas je dvadeset i neki oktobar. Ne vodim računa o datumima, ne više. Da li mogu da kažem – moj san od četrnaestog oktobra prošle godine? Postoje intervali, ali to je samo vreme između snova koje ne ostavlja trag. Svet oko mene se rastapa, ponegde ostaju mrlje vremena. Svet je rak koji ždere sam sebe... Razmišljam o tome kako će jednog dana, kada se svuda i na svakoga spusti velika tišina, muzika konačno trijumfovati. Kada se sve povuče natrag u utrobu vremena, obnoviće se haos, a haos je partitura na kojoj se ispisuje stvarnost…Tonem u san. Fiziologija ljubavi. Kit sa kurcem od dva metra se odmara. Slepi miš – penis libre. Neke životinje imaju kost u penisu. Zato se kaže, tvrd kao kost... „Na sreću“, izveštava Gurmon, „čovek je svoju kost izgubio.“ Na sreću? Da, na sreću. Zamislite ljude kako hodaju svetom s podignutom kosti. Kengur ima dva kurca – jedan za radne dane i jedan za praznike. Zadremao sam. Pismo od ženke koja se raspituje da li imam naslov za knjigu. Naslov? Naravno: „Ljupke lezbejke“…
Američki pesnik Karl Šapiro nazvao je Milera ’’Gandi s penisom“, dok ga je čuveni američki književnik Norman Majler smatrao ’’genijem, tek nešto manjim Dostojevskim“. Sam Henri Miler isticao je s ponosom da nikada nije pripadao nijednom klubu, loži, društvenoj ili političkoj organizaciji, tvrdeći da je ’’samo neposredno iskustvo važno, imamo samo jedan život“. Njegova beskompromisna, šokantna i brutalno iskrena literatura jedinstvena je hronika radosti življenja vlastitog života. Njegov zgusnuti, erotikom nabijen i lepljiv spleen čudesno je duhovno iskustvo svakom narednom čitaocu, dovoljno hrabrom i uvrnutom da se prepusti čarima jedne krajnje originalne i anarhične(underground) literature – jednog hrabrog putovanja na kraj noći.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.