četvrtak, 12. prosinca 2019.

Dragan Uzelac | Albert Camus: "L'etranger" - Stranac


’’U jednom svetu u kome odjednom nestaju iluzije i svetlosti, čovek se oseća kao stranac. To je izgnanstvo bez izlaza, s obzirom da u njemu nema uspomena na izgubljeni zavičaj, niti nade da će se najzad stići u neku obećanu zemlju“.
                                    Jean Paul Sartre, francuski filozof i pisac, egzistencijalista
Individualnoj svesti modernog čoveka spoljašnji svet ostaje stran, neuhvatljiv i nedokučiv, a društvo ga tera da nevoljno odigra komediju apsurda nametnutih konvencija. Sklad između pojedinca sa jedne strane, te sveta i društva sa druge, kao da su neostvarivi. Egzistencijalizam predstavlja filozofski pravac koji se bavi problemom ljudske egzistencije, njenim poljuljanim temeljima, budući da se javlja nakon Prvog svetskog rata.

Suština egzistencijalizma jeste u okretanju ka pojedinačnom, subjektivnom, za razliku od dotadašnje filozofije koja je brinula o opštem i univerzalnom. Egzistencijalistička filozofija počiva na sadejstvu kategorija esencije i egzistencije. Esencija je suština, ono po čemu se stvari razlikuju međusobno i ono što biće čini bićem. Egzistencija je ono što uobličava esenciju i što joj prethodi: postojanje, stvarnost, način života... Esencija je bit, suština, ono što je i mogućnost postojanja, a različito od egzistencije i stvarnosti. Jedino je Bog združio esenciju i egzistenciju. Egzistencija je ostvarivanje esencije, da suština postoji. Konkretna i individualna egzistencija podrazumeva čoveka, krv, pitanje slobode i odlučivanja, istorijsko vreme, geografsku i kulturnu sredinu... Ono što je moje vreme, po egzistencijalističkoj filozofiji, jeste moja istina, odnosno moja autentična egzistencija. Sasvim je prirodno da je najjednostavnija forma za iskazivanje egzistencijalističke filozofije upravo umetnička forma. Parola je ’’Živeti svoju misao“, što znači da je filozof akter u drami, da hoda, da dela. Preovladavaju strah i strepnja od drugih, kada se izađe iz sebe, od sukoba sa drugima, kako bi se došlo do slobode. Moderni egzistencijalizam započinje radovima filozofa Kjerkegora, Hajdegera i Jaspersa. Zreli egzistencijalizam pronalazimo u delima Kamija i Sartra.
Kroz kultni roman Albera Kamija, francuskog pisca, egzistencijaliste – Stranac (1942.) , egzistencijalistički pokret otvoreno progovara o (be)smislu čovekova postojanja i (ne)mogućnostima akcije u svetu besmisla. Kami daje sliku čoveka, stranca u svetu apsurda, koji ne uspeva da pomiri svoju izvornu iskrenost i spontanost sa normama jednog društva, normama formalnog morala. Njegov ’’junak“ Merso se nalazi u svetu koji je u potpunom neskladu sa zahtevima i suštinom njegovog bića. U trenutku ,, kratkog spoja“, kada Merso dolazi u kontakt sa društvom koje mu sudi , njegova otuđenost dobija radikalan buntovni izraz... U otuđenom svetu čovekov postupak biva osuđen na apsurdni nesporazum jer unutar društva ne nalazi adekvatan odjek i tumačenje, ne nalazi na očekivano razumevanje i saosećanje, milosrđe i oprost. Nemogućnost komunikacije je dvostruko uslovljena: s jedne strane čovek je, ne prihvatajući društvenu igru pod maskama, osuđen na samoću, nerazumevanje, nesporazum i sudbinu odbačenog stranca, a, sa druge strane, društvo je, po pravilu, zaslepljeno konvencijama i krutim, nehumanim normama na kojima, tonući nepovratno u propast, i počiva... Na kraju, pobunjenom čoveku, strancu u svetu apsurda i hladne zlobe, ostaje samo da neprihvatanjem smelo i svesno odbaci pravila društvene igre koja su mu nametnuta i odbije kompromisnu nagodbu zarad opstanka istine – gole, egistencijalne, nasušne i suštinske potrebe svog bića... Ili, kako to uglavnom, nažalost, i biva da konačnim padom u beskrajno ništavilo nestane poput ’’Stranca“ u ponoru vlastite istine!
Alber Kami, tvorac neponovljivog egzistencijalističkog romana ,’’Stranac“ i filozofskog eseja ’’Mit o Sizifu“, ’’pobunjeni je čovek“ koji prikazuje život kao niz apsurda, pred kojim je čovek kao društveno biće nemoćan, ali kao pojedinac može da ostvari svoju slobodu ako takvo stanje prihvati svesno i odbaci tradicionalne društvene i moralne vrednosti. Na taj način slavni francuski pisac gradi vlastitu filozofiju apsurda i daje prikaz modernog života i čoveka unutar njega. Apsurd, revolt, pobuna, očajanje, otuđenje, usamljenost, nezadovoljstvo sobom, svetom i sobom u svetu, ravnodušnost, atrofija, apatija i odustajanje od komunikacije sa svetom razarajući su segmenti apsurdnog čoveka u apsurdnom svetu. Čovek je sapet između početka i kraja, života i smrti, ali ako on prihvati, razume tu poziciju, prihvati i razume smrt kao sopstveno rešenje, otvorena je mogućnost da se pobedi besmislenost trajanja. Jedina smislena stvar u sveopštoj besmislici jeste smrt budući da je i kraj i početak, jer sve je apsurdno u dodiru iracionalnosti sa nostalgijom za smislom i skladom... Kamijev ’’antijunak“ odbacuje sve lažne norme građanskog sveta, ogoljava istinu - pristaje i da umre za nju. Ne kao heroj, već kao običan čovek simbolizujući ljudsku poziciju. Čovek strada u svakom slučaju – bilo da hoda lagano, pa dobije sunčanicu, bilo da hoda brzo, oznoji se i na kraju nazebe u crkvi...
Glavna odredišta Kamijeve filozofije apsurda, potke koja čini kostur na koji se naslanja tkivo njegovog kultnog egzistencijalističkog romana ’’Stranac“ su sledeća:
  1. Dve glavne konstante u njegovoj filozofiji su apsurd i revolt.
  2. Naglašena usamljenost i otuđenost čoveka i konačnost ljudskog života.
  3. Prisutan je osećaj čovekove izgubljenosti jer se život ne može jasno sagledati.
  4. Naglašenost apsurda svešću o smrti kao konačnog kraja.
  5. Svet je bezosećajan i indiferentan prema čoveku kao pojedincu i njegovoj sudbini.
Kamijeva filozofska teorija apsurda objašnjava ljudsku težnju ka jasnoći i smislu u svetu koji čoveku ne nudi ni jedno od to dvoje. Apsurdno stanje je tragično i postavlja se pitanje kako živeti ako je svet tragičan i uzaludan. Pošto ništa nema smisla i ne može se racionalno objasniti, ne postoje merila za prosuđivanje dobra i zla ... Iz te i takve teskobne i apsurdne spoznaje sveta u koji smo bačeni kao stranci, nastalo je i Kamijevo ključno, temeljno delo jednog pogleda na svet i jedne filozofije – filozofije egzistencijalizma ... u samom haosu Drugog svetskog rata, da ironija bude još veća ... Nastao je roman ’’Stranac“, esencija iz koje proizilazi sve prethodno navedeno i odjekuje skoro već čitav vek kroz paklenu svakodnevnicu ljudskog ovozemaljskog bivstvovanja...
Književnost je za Kamija predstavljala napor da se izrazi besmislenost života i sveta. Po njemu, ona je čovekovo povlašteno iskustvo, pokušaj oblikovanja stvari i dosezanja jedinstvene umetničke lepote. Kamijevo delo ostaje dosledna i kompleksna slika vremena, njegovih naravi i duha. Na putu napornog traganja za osmišljenošću sveta Kami duboko proživljava tragiku čovekove bespomoćnosti u naporu da svet racionalizuje, da spreči njegovu propast u kalu apsurda. U potrazi za ljudskom srećom, iz čitavog kontrapunkta pobune i borbe, on hita ka radosti kao jedinoj pokretačkoj snazi. Roman "Stranac" je roman o ljudskoj egzistenciji, u njemu se govori o čovekovoj usamljenosti, otuđenosti, besmislu i apsurdu života. Roman se zato i zove stranac što je Merso stranac društvu, a društvo njemu. U romanu se javljaju misli koje kazuju koliko je apsurdan položaj čoveka u svetu jer ma šta radio rezultat je isti: kao ona misao gde kaže da ako čovek ide lagano po suncu dobiće sunčanicu-umreće, ako ide suviše brzo oznoji se i umire. Znači izlaza iz pojedinih zemaljskih situacija nema. Merso oseća da u svetu gde živi ne može da utiče na svet i da ga menja. On samo može da napravi izbor od onoga šta mu se u životu nudi, odnosno izbor po svome ponašanju ne menjajući ni sebe ni svet. Postavlja se pitanje nehotičnog ubistva Arapina, da li čovek ima pravo da drugom čoveku oduzme život, i da li sud ima pravo i društvo da Mersou oduzmu žvot. U ime koje pravde se nekome život oduzima? Kakva je to pravda ako isto tako postupaš zločinački, kao i sam zločinac? Mersou se sudi ustvari za bezosećajnost i indiferentnost u njegovom ponašanju na sudu. Postavlja se pitanje da li je on zaista bezosećajan čovek ili je čovek koji oseća ali ne ispoljava osećanja? Da nije počinio ubistvo za koje mu se sudi, društvo ga ne bi žigosalo, niti bi mu sudilo za njegove moralne osobine, kao što mu inače sude za bezosećajnost…
... Danas je majka umrla. Ili možda juče, ne znam. Primio sam telegram iz staračkog doma: Majka preminula. Sahrana sutra. Iskreno saučešće. To ništa ne znači.To je možda bilo juče…
Kratka, škrta rečenica, hladna, formalizovana, bolno objektivna slika jednog tragičnog događaja, uvodni je ,,kadar” romana Stranac, uvod u redove koji ogoljavaju primarnu sliku čoveka, glavnog junaka – Mersoa i naznaku njegove izvorne iskrenosti suprotstavljene formalizmu društva u kojem egzistira ili barem to nastoji. Zloslutni kontrast između sveta podvrgnutog krutim beživotnim normama i jednog sasvim običnog, spontanog i iskrenog čoveka, uvodi nas u tragiku sudbe savremenog čovečanstva. Kamijev roman u vreme svoje pojave delovao je kao jedinstven šok. Kroz čudesnu i bolnu pripovest Kami razlaže kako se subjektivna istina i pravda razlikuju od objektivne slike koju nameće prećutnost sistema. Merso, glavni lik romana, običan je činovnik. Njegov svakodnevni život predstavlja istovetan niz dana koji se automatski ponavljaju. On oseća da njegov život gubi smisao i da je on sam nošen zbivanjima, protivno svojoj volji. Ta misao budi u njemu nesvesni revolt. On sahranjuje majku, stupa u vezu sa daktilografkinjom Marijom i na sam dan majčine sahrane odlazi s njom u bioskop da bi pogledali izvesnu komediju, što sveukupno skandalizuje javno mnenje. Oni pronalaze još niz beznačajnih optužujućih detalja protiv bezočne Mersoove ,,bezobzirnosti i nemorala”, ne želeći da shvate njegovu iskrenost i spontanost.Vrhunac drame nastupa u neslućenom, naizgled banalnom trenutku životne nepredvidivosti u kojem Merso, razdražen suncem mediteranske plaže, ubija izvesnog Arapina. Mersoa potom osuđuju na smrt...
Spoljašna struktura romana jednostavne fabule precizno je produbljena kroz prikaz buđenja i kulminacije revolta protiv apsurda življenja. Kroz Kamijev egzistencijalistički okular pratimo Mersoa koji bitiše u potpunom neskladu sa zahtevima i suštinom njegovog bića.Vidimo ga bespomoćno suočenog sa konvencijama građanskog društva i nedokučivom ravnodušnošću sveta. U trenutku kada Merso dolazi u kontakt sa društvom koje mu sudi njegova otuđenost dobija radikalan karakter. Neprihvatajući nametnuta pravila društvene igre Merso ostaje usamljen, neshvaćen i potpuno izopšten. Društveni mehanizam, perfidno zlo koje je opsednuto rutinsko-bezdušnom logikom koja nikad ne zadire u suštinu problema, lišena svake emocije ili empatije, ostaje slep za svaki oblik životne realnosti i potrebu tzv. običnog čoveka. Glavni tužilac u famoznom procesu protiv Mersoa koristi retoriku klišeiziranih birokratskih fraza sračunatih na efekat, braneći ,,moral” koji predstavlja sistem konvencionalnih ispraznih simbola lišenih svakog smisla: u ponoru takve sračunatosti i ravnodušnosti nestaje lik nesretnog antijunaka Mersoa. ’’Praznina koju nalazimo kod ovog čoveka postaje ponor u kome može iščeznuti čitavo društvo”, zloslutne su i ironične reči tužioca koje najbolje slikaju atmosferu apsurda, zla i odsustva bilo kakvog milosrđa i nade...
U romanu Stranac Kami neguje novinarski stil, sabijenu misao i rečenicu a roman kao takav nudi više različitih poruka: Merso poseduje unutrašnje bogatstvo i do toga samoga dolazi na kraju romana u razgovoru sa sveštenikom (prvi put je sam sebe ispoljio, pokazavši emocije).U tom razgovoru pada u afekat jer mu smeta sveštenikova briga za njegovu dušu i on doživljava pravi moralni preobražaj, pravu katarzu, kad odbacuje sveštenika i celokupno licemerje građanskog sveta i religije kojima taj Bog pripada. On pokazuje da veoma misli i da je vezan za zemlju i zemaljski život primedbom da ne vodi brigu o Bogu i duši. Odbacujući laž građanskog sveta i religije u tom afektnom ponašanju, dolazi do osećaja slobode baš zato što se oslobodio pripadnosti društva koje je odbacio kao što je ono odbacilo njega. Merso voli svoju majku jer je prva rečenica: "Danas je majka umrla" , ali ujedno beži od nje. Postavlja se pitanje ako je on od detinjstva sve neosetljiviji i hladniji, nije li to i krivica njegove majke, koja je ćutala, nije sa njim govorila, pratila ga pogledom te nije umela da mu da neophodnu toplinu. Nesumnjivo da njegova majka koja je rano izgubila Mersovog oca, svojim nespretnim stavom prema sinu doprinosi razdvajanju njegove ličnosti te se on priklonio liniji manjeg otpora, pobegavši u neku ravnodušnost i skučenost. Ako je Merso kriv, onda nije kriv za ono zašto mu sudi društvo nego je kriv pred samim sobom, za svoje povlačenje pred životom. Dugi zatvorski dani odvajaju Mersoa od životne svakodnevnice i okreću ga ka unutrašnjem životu, a da bi on u svojevrsnoj pobuni (sukobu sa sveštenikom) otkrio ono što je u njemu godinama bilo zakopano. Nesumnjivo je da je taj sukob najbolniji događaj u njegovom životu, dramatičniji od ubistva Arapina, jer ovde Merso dostiže najviši i najveći mogući stepen svog emocionalnog ispoljavanja. Do toga dolazi jer je razdražen i izazvan upornošću da će se moliti Bogu za njega što izaziva eksploziju besa Mersoa koji je okrenut životu a ne nebu. Svoj gnev je izlio na sveštenika, a to se odnosi na društvo, svet dvoličnog morala koji ga je prvo sudio, pa žalio i molio za njega.U tim trenucima u ćeliji misli na majku i tada shvata zašto je ona na kraju života našla verenika i upustila se u igru počinjanja života.On se u zatvoru nalazi i u istoj situaciji kao majka u domu.Oko nje su se gasili životi, osetila je blizinu smrti i oslobađanje i spremnost da sve ponovo iznova preživi. Sukob sa sveštenikom je i njegov prvi znak identifikacije sa majkom: i ona se u tome domu koji liči na zatvor borila protiv smrti i usamljenosti. Sada je Merso mogao da razume zašto se majka igrala vereništva i da je ona to doživela u odnosu na društvo kao i on sada kao oslobađanje od društva i pobunu protiv njega. Zato je Merso smatrao da niko nema prava da plače za njom jer je u domu doživela oslobođenje kao i on u zatvoru. U tri dramatična trenutka kada se Merso nalazi u presudnoj situaciji u sećanju mu se pojavljuje slika majke, sećanje na nju poklapa se svaki put sa bezizlaznošću situacije u kojoj se nalazi. Prvi trenutak je sahrana, drugi je pre zločina na plaži, a treći je nakon petomesečnog boravka u zatvoru kada mu se u sećanju javlja lik majke. Nerazmršen odnos Mersoa i majke ogleda se i u situaciji kada je čuo komšiju Salamana da plače za psom, a on nije za majkom. On je mislio na majku po asocijaciji sličnosti situacija odnosno gubitka nekog dragog. Na jednom mestu Merso kaže: "Svakako majku sam mnogo voleo, ali to ništa ne znači. Sva zdrava ljudska bića priželjkuju manje-više smrt onih koje vole". Tu se oseća njegov apsurdan odnos prema majci. Ako se posmatraju odnosi koje Merso uspostavlja sa okolinom, vidi se da ih karakterišu ravnodušnost, skučenost, on ne preduzima inicijativu već odgovara na tuđu inicijativu. Jedna zona ličnosti, oblast Mersovih osećanja stalno je potisnuta. Mersoov društveni razvoj je nekada bio prekinut, napustio je studije bez razloga i on je čovek koji je izgubio osnovni životni impuls sa isticanjem, prirodnom željom za uvažavanjem. Nesvesno pruža otpor snagom izraženih emocija, miran, ćutljiv je u dobrim odnosima sa drugim ličnostima. On je u društvu miran, ali neizbegava ljude koji ga cene. Merso samo nije inicijator i neće sam prvi preduzeti, ali prihvata kada drugi preduzmu…
Kamijevo literarno i filozofsko delo je u svojim počecima bilo snažno obeleženo kategorijom apsurda, samim tim i udaljeno od preokupacije moralnim vrhuncima. Lik Mersoa je ilustrativan u pomenutom smislu. On, ne samo da ne teži nekoj izuzetnoj moralnosti, već ozbiljno narušava etičke propise. Način na koji prima vest o smrti svoje majke, ravnodušnost prema ubistvu koje je počinio, pokazuju ga kao nekoga kome su moralne norme strane. Ipak u sukobu sa sveštenikom, Merso nam stavlja do znanja, da etičke propise krši ne zato što mu je naročito stalo da bude nemoralan, već zbog toga što smatra da je podjednako svejedno činiti dobro ili činiti zlo. Sa tačke gledišta smrti, koja čeka sve ljude to je potpuno irelevantno - podjednako vrede i jedni i drugi. Istu vrednost imaju i žena starca Salamana i starčev pas. Filozofija apsurda samo potvrđuje rezonovanje Kamijevog junaka. Osnovna teza ove filozofije glasi - ništa nema smisla, samim tim ne postoje merila za prosuđivanje dobra i zla. Ta linija se nastavlja i u Kamijevom delu Pobunjeni čovek, gde se definitivno ocrtavaju svi moralni vidovi ovog problema. Nedvosmisleno je izraženo da je svejedno da li ćemo činiti zločine ili ne. Merso nam se ukazuje kao suštinsko ovaploćenje ove filozofije, non plus ultra apsurdizma. Međutim u ovom periodu Kamijevog stvaranja postoje i likovi čije ponašanje na prvi pogled odudara od Mersoovog. Kaligula, glavni junak istoimene drame, inspiriše se smrću da bi došao do apsurda. Ali dok Merso reaguje na to otkriće -uviđanje apsurda, tako što postaje apsolutno indiferentan prema moralnim normama, Kaligula sistematski gazi moralne norme. Ima više razloga kojima Kaligula objašnjava svoj stav. Pre svega, jasno je da Kaligulino ponašanje potiče iz jednog velikog bola. U pitanju je smrt Druzile, koja mu je bila i sestra i žena u isti mah, a njenom smrću otkriva da je svet nepodnošljiv. Precizno, da sam taj svet ne odgovara visoko postavljenim moralnim zakonima. Bol, izazvan svešću o disproporciji glavni je uzročnik imperatorovih zločina. Iza filozofskih pozicija na kojima stoji Kaligula nalazi se patnja zbog nemogućnosti da se realizuje jedan visoko postavljeni moralni ideal. Osnovno pitanje je -da li lik Kaligule predstavlja izuzetak u okviru duhovnih strujanja koja su našla svoj teorijski prikaz u Sizifovom mitu?Međutim postoji ipak jedno dublje srodstvo koje povezuje činovnika i imperatora. To je ono nedorečeno kod Mersoa. U kratkom, žučnom razgovoru sa sveštenikom, shvatamo da ima u Mersoovim postupcima nečeg što nije nimalo u skladu sa objašnjenjima koja on daje. Ako je s tačke gledišta filozofije apsurda svejedno hoće li činiti dobro ili zlo , onda nije jasno zašto Merso čini samo zlo? Tu treba uključiti još jedan momenat iz Sizifovog mita. Među posledicama filozofije apsurda Kami u prvi plan stavlja kvantitet, a ne kvalitet događaja, odnosno doživljavanja. Njega interesuje pre svega gomilanje što većeg broja događaja. Stoga obrazac apsudrnog ponašanja predstavlja lik Don Žuana, a ne lik sveca. Ovaj prvi sabira svoja osvajačka iskustva rukovodeći se prvenstveno njihovim brojem. Drugi pak sabira doživljaje spram njihovog kvaliteta.Umesto kvantitativne, u Mersoovom ponašanju ipak zapažamo sklonost ka aktivnosti koja je kvalitativno određena. U tom smislu on je antipod Don Žuanu iz Sizifovog mita. To naravno ne znači da je junak apsurda svetac, ali ako pažljivije razmotrimo njegovu polemiku sa sveštenikom uočićemo i neke svetačke preokupacije. Na prvom mestu izrazito visok emocionalni ton ove polemike svedoči da se Merso prema  apsurdnom neskladu između čoveka i sveta ne odnosi sa hladnom trezvenošću analitičara-filozofa, već kao neko koga to uzbuđuje i boli. Njegova reakcija na činjenicu da su ljudi smrtni pre svega je emocionalna reakcija. U izlivu gneva na sveštenika koji je došao da ga ispovedi Merso demantuje svoju filozofsku indiferentnost. Tu shvatamo da tradicionalno tumačenje ponašanja Kamijevog junaka zahteva ozbiljnu reviziju. Ispostavlja se da Merso čini zlo, jer suviše intenzivno oseća nemoć dobra. Njegov imoralizam je protest protiv neostvarivosti moralnih vrednosti. U izvesnom smislu Merso je ipak, svetac. Indiferentnost takođe ostaje njegova dominantna karakteristika, ali kao što vrlo često deluje kao neko kome je štošta svejedno, isto tako deluje i kao neko kome je do izvesnih stvari jako stalo. Ima više primera za to. Potreba da zaplače u toku suđenja, kada shvati koliko ga ljudi mrze, zatim je zaželeo da grli čoveka koji je svedočio u njegovu korist. Ako je iz teorijskih razloga ravnodušan prema Mariji, on bi to morao da bude i prema dobročinstvu ljudi, kao i rečima sveštenika. Zbog smene stanja izuzetne ravnodušnosti sa stanjima neuobičajene osetljivosti, Mersoovu ravnodušnost moramo tumačiti psihološkim, ne filozofskim razlozima. Ravnodušnost je samo oscilacija u sklopu njegovog ponašanja. Zaključak je da filozofija apsurda, čim se pretvori u krv i meso umetnički uobličenih likova, ipak predstavlja težnju etičkim vrhuncima…
Kamijevo vanvremensko delo na savršen način nam prikazuje kako je čovekov postupak u otuđenom svetu osuđen na apsurdni nesporazum, jer u svojoj okolini ne nalazi adekvatan odjek, tumačenje i razumevanje. Nemogućnost istinske komunikacije, taj suštinski problem svih sukoba, nesporazuma i opšteg zla, dvostruko je uslovljena: s jedne strane, ne prihvatajući perfidnu igru pod maskama, čovek je osuđen na samoću i sudbinu stranca, dok je sa druge strane društvo po pravilu zaslepljeno vlastitim konvencijama i normama...
Filozofsku ideju romana Stranac Kami je razradio u svom znamenitom eseju ,,Mit o Sizifu”, objavljenom 1943. godine. Ova nas spekulacija o apsurdu i problemu samoubistva vraća na sam početak teksta i mukotrpnu kaznu koju nam je Bog dodelio: beskonačno guranje kamena na vrh planine i odsustvo bilo kakvog smisla i cilja...uporno, sizifovski. Esej se između ostalog bavi razmatranjem teme banalnosti ljudske svakodnevnice, ništavila ljudskih želja i pokušaja, potom prisustva smrti i ravnodušnosti prirode, tražeći izlaz iz začaranog kruga uz ključno filozofsko pitanje: šta ostaje čoveku nakon raspada hrišćanskih i građanskih vrednosti? Turobno osećanje apsurdnosti i besmisla sveta neprestano provejavaju kroz istoriju čovečanstva. Trenutak kada nestaju i poslednje iluzije o smislenom poretku sveta, kada se urušava krhka racionalna struktura i slika sveta, rađa ključno filozofsko pitanje: čemu sve?, koje u sumnju dovodi samo postojanje. Kami prethodna pitanja transformiše u osnovni problem filozofije -samoubistvo, postavljajući opravdanost samoubistva kao središnji problem. Poigravajući se kroz esej smislovima termina apsurd, Kami ga definiše kao osećaj besmisla sveta i probuđenu svest o tom besmislu. Kami se potom pita: ’’Ako je svet besmislen, šta preostaje čoveku?”. A odmah zatim daje i jedan od mogućih odgovora : herojski, buntovni pesimizam sizifovskog tipa; izdržati bez nade, činiti što od nas zavisi, delovati bez iluzija, ne za večnost, nego za danas. Kami, kao hroničar bolesti svoga vremena i raspada svih sistema vrednosti, propoveda herojsku budnost nepomirljiva buntovnika kao držanje jedino dostojno čoveka intelektualca...
Društvo uporno pokušava da konstruiše racionalne motive za Mersoovo iracionalno ponašanje. Ideja da se stvari nekad dešavaju bez razloga i da događaji ponekad nemaju značenje je uznemirujuća za zajednicu. Suđenje Mersou je primer za to, tužilac pokušava da nađe racionalni poredak, pa povezuje ubistvo Arapina sa Mersoovim ponašanjem na sahrani majke, kako bi doneo zaključak o njegovoj čudovišnosti. I tužilac, i Mersoov advokat pokušavaju da objasne počinjeno ubistvo kao događaj koji logično sledi prethodne po principu uzročno-posledične veze. Takva objašnjenja su izmišljotine koje imaju svrhu da prikriju zastrašujuću ideju da je univerzum iracionalan. Prema tome, i samo suđenje je primer apsurdnosti, primer kako čovečanstvo pokušava da pripiše racionalnost svetu. Čini se da Mersoa uopšte ne dotiču stvari koje se dešavaju oko njega. Događaji koji bi za većinu ljudi bili izuzetno značajni, kao što je bračna ponuda ili smrt roditelja, kao da ga se ne tiču. Potpuno je indiferentan kako prema smrti majke, tako i prema tome da li ga Marija voli ili ne. Sa druge strane, Merso je potpuno iskren i ne pokušava da sakrije hladnokrvnost lažnim suzama. Time implicitno izaziva društvo i moralne standarde koji nalažu određen način ponašanja za određenu priliku. To neusvajanje diktiranog obrasca ponašanja, koje se ispoljava kroz nedostatak suza na majčinoj sahrani, čini Mersoa autsajderom. Čak se i na suđenju više govori o tome nego o ubistvu koje je počinio…
Kamijev “Stranac” sadrži priču o čoveku koji se našao u situaciji zločinca i osuđenika na smrt, a da ništa od toga ne shvata. Odnosno, on je izgubljen, živi u svom svetu, a za druge ne brine što ostavlja izuzetno jak utisak na čitaoca, kao i odgovori na pitanja: Šta je život? Šta je svet?...“Život i svet su apsurdni: apsurd proizlazi iz sukoba između iracionalnosti i nostalgije za smislom i skladom”. Međutim, mi ipak živimo, mislimo da postoji neki interes da živimo. Jedno privilegovano iskustvo ipak otkriva vrednost: to je pobuna, a upravo tu vrednost Merso nije želeo iskoristiti što je veoma čudno. Ljudi žive u apsurdu, u kugi, dok se Merso u potpunosti slagao s tim negativnim smislom života. Pisac svojim jarkim bojama i depresivnim tonovima oslikava opštu zajedničku situaciju svih ljudi; osvetljenje koje on baca na događaje obasjava svakog od nas pojedinačno. Kao i sreća život je varljiv. Jer tako je malo potrebno da budemo sretni, a tako često nam to malo nedostaje. Albert Kami je svojim kultnim romanom Stranac pružio okrutnu, ali istinitu sliku o čovekovom položaju u svetu.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.