subota, 30. studenoga 2019.

Dragan Uzelac | „Lithium“: Suicidalna poetika Kurta Kobejna



... Naravno da verujem u život posle smrti. Verujem da kad umreš postaješ savršeno srećan, dok tvoja duša nekako nastavlja da živi, noseći pozitivnu energiju. Ni u kom smislu se ne bojim smrti. Oduvek tako mislim i osećam. Otkad znam za sebe. Bojim se da bih mogao umreti sada, ne želim da ostavim za sobom ženu i dete, pa zato i ne činim stvari koje mogu da mi ugroze život. Ne želim da umrem. Bio sam sklon samoubistvu čitavog života, nije mi bilo stalo hoću li živeti ili ne, i često bih poželeo da umrem, ali nikad nisam imao petlju da tako nešto i zaista pokušam. Zašto sam želeo da umrem? Zato što je sve bilo beznadežno, a ja sam verovao da sve znam, kad sam bio mlad...
... Petog aprila 1994. godine pevač, gitarista, glavni autor i predvodnik benda Nirvana – Kurt Kobejn, povukao je oroz svoje remington sačmarice, izvršio samoubistvo( barem kako zvanični izveštaj najdemokratskije države kaže) i zauvek otišao put svojih snova i pesama u kojima je jedino istinski živeo. Jednostavno se pridružio legendarnom klubu 27, klubu besmrtnih velikana koji je nekad davno otvorio mitski bluzer  Robert Džonson, čovek sa kojim je sve i počelo...

Za sobom je ostavio pesme koje su obeležile jednu epohu zanosa i oproštajno pismo prepuno bolne etike i istine... Bolje je sagoreti nego izbledeti (kako kaže stih Nila Janga) opraštajna je poruka svetu koji ga nije dovoljno razumeo i uspeo da prihvati jednu iskrenu i senzibilnu dušu koja je težila ka empatiji... Ovo je podsećanje na jednu od ključnih pesama Kurta Kobejna, pesmu koja možda najbolje govori o svim njegovim duševnim lomovima, usponima i padovima, miru u duši za kojim je tako očajnički tragao u svetu kojem ni po čemu nije istinski pripadao – pre svega svojom inteligencijom, iskrenošću, čistotom duše, kreativnošću i etikom koja ga je na kraju dovela do čina samoubistva ... jedinog rešenja koje je video kao izlaz iz njegove bezizlazne situacije ... Ovo je priča o pesmi Lithium i jednoj čudesnoj duši koja se prosto slomila na hridima preteške sudbe koja mu je namenila krst koji nije mogao do kraja da iznese ... ili je prosto to učinio na nerazumljiv način svetu kojem nije suštinom svog jedinstvenog bića nikad istinski pripadao ...

LITHIUM …

I'm so happy, 'cause today I've found my friends
They're in my head
I'm so ugly, that's okay, 'cause so are you
We've broke our mirrors
Sunday morning, is every day for all I care
And I'm not scared
Light my candles, in a daze, 'cause I've found God

Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah

I'm so lonely, that's okay, I shaved my head
And I'm not sad
And just maybe I'm to blame for all I've heard
But I'm not sure
I'm so excited, I can't wait to meet you there
But I don't care
I'm so horny, that's okay, my will is good

Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah

I like it, I'm not gonna crack
I miss you, I'm not gonna crack
I love you, I'm not gonna crack
I killed you, I'm not gonna crack
I like it, I'm not gonna crack
I miss you, I'm not gonna crack
I love you, I'm not gonna crack
I killed you, I'm not gonna crack

I'm so happy, 'cause today I've found my friends
They're in my head
I'm so ugly, that's okay, 'cause so are you,
We've broke our mirrors
Sunday morning, is every day for all I care,
And I'm not scared
Light my candles, in a daze, 'cause I've found God

Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah, yeah
Yeah

I like it, I'm not gonna crack
I miss you, I'm not gonna crack
I love you, I'm not gonna crack
I killed you, I'm not gonna crack
I like it, I'm not gonna crack
I miss you, I'm not gonna crack
I love you, I'm not gonna crack
I killed you, I'm not gonna crack

… Koliko je album Nevermind dobar, svedoče hitovi koji se na njemu nalaze, a jedan od njih je svakako Lithium. Bila je to pesma Kurta Kobejna posvećena čoveku koji se okreće religiji usred suicidalnih, depresivnih misli … Iako je postojalo mišljenje i da je naziv ove kultne pesme referenca na izjavu nemačkog filozofa i ideologa komunizma Karla Marksa da je religija ,,opijum za narod”, sam Kobejn je objasnio da se pesma odnosi na čoveka koji se okreće religiji nakon smrti svoje devojke… Lithium je na najbolji mogući način akumulirao i izneo svu oslobobađajuću snagu nadahnutog besa Nirvane, spojivši kobejnovske krajnosti između nagomilane tišine i eruptivne eksplozije besa koje su dominirale u ključnim momentima njihovog celokupnog stvaralaštva, izvlačeći iz pomenute iskričave napetosti krajnosti emocija ono što je Nirvanu činilo posebnom … tako jedinstvenom kombinacijom poetičnosti brutalnosti, pop elemenata liričnosti i razarajućeg rokerskog besa, nihilistične energičnosti koja je rušila sve pred sobom izranjajući iz pupoljaka gotovo romantične liričnosti … Na razmeđi nežnog šapata i grmljavine razularenog besa egzistirala je kreativna tačka izvorišta Nirvanine nepresušne energije i jedinstvenosti ugođaja koji nikog nije mogao ostaviti ravnodušnim … Upravo je album ,,Nevermind” najbolje oslikao svo to bogatstvo krajnosti – tišine i buke … Ovo četiri minuta dugo remek delo stoji rame uz rame sa nosiocem Nevermind albuma, pesmom Smells Like Teen Spirit. Pesma govori o čoveku koji ostaje bez ljubavi svog života, koju odnosi smrt, a koji izlaz iz patnje pronalazi u religiji i Bogu… Sam naziv pesme – Lithium, uvodi nas u čudesni svet dramatike Kurta Kobejna, sve njegove unutarnje lomove, traume, besove i moguća rešenja istih, potragu za unutrašnjim mirom koji do kraja nije pronašao … Litijum je lek koji zapadni psihijatri koriste za lečenje manijakalno-depresivne psihoze, tzv. bipolarne psihoze. Mentalna bolest je problem, a bipolarnost, dobro i zlo i večita bitka između ta dva pola, dve ljudske krajnosti, su u samoj srži Kobejnovog života, srži njegovog kreativnog pripovedanja i dramatike koja je stalno plutala u nekom čudesnom svetu između krajnosti … Na kraju svega nalazila se brutalna ironija između redova neobičnih stihova,  autorov nemilosrdni sarkazam i nihilistični osvrt na depresiju i bespomoćnost razrešenja bilo kojeg ozbiljnijeg čovekovog egzistencijalnog i duhovnog problema, ponor tame savremenog sveta bez empatije … Akter iz pesme “uzima” religiju kao lek litijum, kako bi pronašao izlaz iz ništavila u kojem se našao i kako bi pronašao snagu da ne “pukne” i ne pođe za onom koje više nema.  Pesma počinje lagano, uz zvuk gitare i čuveni stih:I’ m so happy  because today I found my friends they’ re in my head… a kako odmiče poprima brži i energičniji ritam, koji prati Kobejnovo urlanje u toku strofe, dok pesma završava uznemirujućim stihovima poput I miss you I’m not gonna crack… koji  čine da žmarci prođu kroz kičmu. Sam autor pesme i pevač Nirvane, Kurt Cobain, počinio je samoubistvo nakon više godina zavisnosti od heroina. Sumnja se, mada nikada nije potvrđeno, da je i on bolovao od bipolarnog poremećaja. “The story is about a guy who lost his girlfriend, I can’t decide what caused her to die, let’s say she died of AIDS or a car accident or something, and he’s going around brooding and he turned to religion as a last resort to keep himself alive. To keep him from suicide.” Međutim, po nekim analizama tekst pesme pre se odnosi na bipolarni poremećaj. U stihovima : “I like it. I’m not gonna crack. I miss you. I’m not gonna crack. I love you. I’m not gonna crack. I kill you. I’m not gonna crack” kao da se Kobejn nalazi u maničnoj fazi, u kojoj misli lete bez pauze i reda (racing thoughts).Jedno je ipak sasvim sigurno - pesma Lithium je jedini litijum koji se obavezno uzima bez recepta, u situacijama kada smo na ivici da “puknemo”…

Tako sam sretan jer sam danas
pronašao svoje prijatelje
Oni su u mojoj glavi
Tako sam ružan, ali u redu je
jer si ružan i ti
Polomio sam sva ogledala
Nedjeljno jutro je svaki dan
što se mene tiče
I nisam uplašen
Palim svoje svijeće, omamljen
Jer sam pronašao Boga

Da, da, da, da
Da, da, da, da
Da, da, da, da
da

Toliko sam usamljen, ali to je u redu
Obrijao sam svoju glavu
I nisam tužan
I možda sam samo
ja kriv za sve što sam čuo
nisam siguran
Tako sam uzbuđen
Ne mogu dočekati da te sretnem tamo
I briga me
Toliko sam napaljen, ali u redu je
moja volja je dobra

Da, da, da, da
Da, da, da, da
Da, da, da, da
da

Sviđa mi se to, neću pući
Nedostaješ mi, neću pući
Volim te, neću pući
Ubio sam te, neću pući
Sviđa mi se to, neću pući
Nedostaješ mi, neću pući
Volim te, neću pući
Ubio sam te, neću pući

Tako sam sretan jer sam danas
pronašao svoje prijatelje
Oni su u mojoj glavi
Tako sam ružan, ali u redu je
jer si ružan i ti
Polomio sam sva ogledala
Nedjeljno jutro je svaki dan
što se mene tiče
I nisam uplašen
Palim svoje svijeće, omamljen
Jer sam pronašao Boga

Da, da, da, da
Da, da, da, da
Da, da, da, da
da

Sviđa mi se to, neću pući
Nedostaješ mi, neću pući
Volim te, neću pući
Ubio sam te, neću pući

Sviđa mi se to, neću pući
Nedostaješ mi, neću pući
Volim te, neću pući
Ubio sam te, neću pući ...


... Na kraju, ostalo je samo jedno jezivo pitanje: zašto se stvarno ubio Kurt Kobejn?


... Osim fizioloških i genetskih razloga – o kojima je prilično neukusno raspravljati – glavnu liniju verovatno čini nemogućnost istinske komunikacije sa svetom. Naizmenično izjavljujući da neizmerno voli i mrzi ljude, Kobejn očigledno nije bio u stanju da se uklopi u sistem u kome etika ubija, a pakost i zloba vladaju. Prvo neuklapanje najpre je izborio što talentom, što sticajem okolnosti, a zatim platio glavom. Nevermind, a posebno Smells like teen spirit – jedan od ključnih singlova decenije – predstavljali su pretežak kamen oko nepripremljenog i nepokornog vrata. Diktatura prosečnih, koja od posebnih( a pre svega uspešnih) ljudi pravi zadovoljne robove, nije mogla da uništi ideal stvaranja, koji je Kobejn u jednom – na nesreću odsudnom – trenutku stavio čak i ispred porodice, najvažnijeg segmenta normalnog života. Upravo očajnička želja za normalnošću u svetu u kome su i Nirvana i njemu slični predstavljali samo deo freak-showa, definitivno je slomila čoveka koji je želeo nemoguće: da bude uspešan, ali ne i rok zvezda.


    Iz Kobejnove situacije, zapravo, izlaza i ne može biti. Obeležen i izopšten sopstvenom individualnošću i činjenicom da je, jednostavno, bolji od drugih, on se našao u planetarnom zatvoru, iz koga bekstva nema, jer se nema gde pobeći. Smrt, kao simbolični, ili stvarni prelazak u drugu dimenziju, pretvorila se u jedini izlaz iz realnosti, koja počinje da liči na utopiju budućnosti, koja se, u međuvremenu, dovukla i pretvorila u sadašnjost ...
                                                                        
Aleksandar Žikić, rok novinar i muzičar

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.