ponedjeljak, 25. studenoga 2019.

Dragan Uzelac | ‚‚The End“ ... apokaliptično poetsko putovanje Džima Morisona ...


Pre nego što ga je vreme uvuklo u vlastiti kovitlac i usisalo, ostavljajući za njim reči koje su od njega stvorile pesnika, američki poeta i pevač rok benda ’’The Doors“ Džim Morison je napisao, proživeo i otpevao mnoštvo nezaboravnih pesama. Njegova poezija temeljila se na tradiciji romantičarskih pesnika, pre svih poeziji mističnog romantičara Vilijama Blejka, kao i pesmama francuskih simbolista, gde je presudan uticaj na njega ostavio Artur Rembo( takođe tragičan lik, kao i sam Morison). Dakle, sa jedne strane ,,oluju“ su stvarali romantični sanjari, revolucionari željni slobode, promena, pravde i istinske, romantične ljubavi, idealisti sa setom i gorčinom u srcu i ,, peru“, duhoviti satiričari, estete, mistici, vizionari i tanani liričari na pragu novih horizonata, a sa druge strane, šibala je ,, oluja“ boemskih ,, jahača“ koji su raskalašno i hrabro tragali za lepotom, pokušavali da snažnim rastrojstvom čula dođu do ,,alhemije reči“, da halucinacijama ukradu svetlost i dosegnu ,, čistu poeziju“, grleći celi univerzum u trenucima revolta prema beživotnoj tradiciji. Šibala je ,, oluja prokletih pesnika“, sa svojim nedostižnim idealima i prefinjenim, pesimističnim osećanjem sveta...

... Bio je tih, stidljiv, zatvoren čovek, romantični pesnik, mistični pesnik, ali književni kritičari i publika nisu želeli da shvate da će proći vreme njegovih kožnih pantalona. Bio je uspešna pop zvezda. To je akademičare dovodilo do ludila...

... Glavna tajna The Doors je u poeziji. Bili smo bitnici koji su pisali i svirali rock and roll. Bilo nas je četiri muzičara: jedan od nas, Džim, svirao je rečima .

Ray Manzarek, the Doors 

... Bio je, doista, romantični, tragični pesnik, zagledan u sebe i mogućnost prolaska kroz ,, vrata percepcije“ ka beskonačnom, dionizijsko-remboovski pijani brod i zaneseni trubadur rođen za beskrajne noći, koji je doslovno živeo i umro za umetnost, vlastite ideje i snove... Bio je neprilagođeni usamljenik, marginalac i stranac u svetu apsurda, zla i podmukle zlobe, neko ko je beskompromisno i isključivo sledio samo svoj put, razapet između neba mogućeg i pakla nedosanjanog... Bio je jezivo iskren čovek, neko ko je vlastiti, jedinstveni duh beskompromisno ispoljavao... Bio je velika, tragična duša, koja je pevala o sopstvenom kraju (The end) kao svom jedinom prijatelju... Jedinstvena duša, razigrana na besmrtnoj vatri muzike, pesme kao jedinog iskrenog prijatelja koji sa nama ostaje do kraja... Jedinstvena, beskrajno hrabra, ogoljena, očajna i bolno iskrena duša koja je pre konačnog kraja i velikog sna poželela da čuje vrisak leptira i otkaže pretplatu na uskrsnuće ... 

Jedinstveni, hipersenzibilni spoj tih dvaju svetova doneo je magiju setne lirike romantičnog sanjara - Džima Morisona, doneo je duh ,, prokletog jahača na oluji“ i raskošni svet poezije kojem se u potpunosti prepuštam, pružam ruku prijateljstva usamljenog i rezigniranog buntovnika i uz poneku reč komentara, prikaza uz dobru kapljicu sete krećem na nezaboravno poetsko putovanje... Pogasio sam svetla i zaigrao u srcu uz muziku, na njenom plamenu... Zaigrao sa jedinim prijateljem koji ostaje do kraja... ,, Inficiran“ duhom Navaho Indijanca koji umire, napušta ovaj svet odlazeći u ,, večna lovišta“, buntovnim učenjima filozofije protesta, misliocima poput Rusoa, Sartra, Hajdegera i posebno intrigantnim Fridrihom Ničeom, poezijom Artura Remboa i Vilijama Blejka, ,,Uliksom“ Džejmsa Džojsa, ,,living“ teatrom i teatrom apsurda, knjigom Normana Brauna ,, Život protiv smrti“ koja istoriju tumači frojdistički, bluesom i šamanizmom, fikcijom Edipovog kompleksa i filmskom umetnošću, koju je studirao i smatrao da u njoj ne postoje autoriteti jer učenici znaju koliko i profesori, grčkom tragedijom i umetnošću uopšte, mladi Morison poziva na put koji vodi ,,selinovski“ na ,,kraj noći“, tamo gde samo ,,odabrane“ čeka ,,carstvo blaženstva, carstvo svetlosti i slatke radosti“. Za one koji to nisu, obeležene znakom, prokletstvom, neizmernom hrabrošću i istinskim buntom, otporom prema svakoj vrsti autoriteta - za njih ostaju samo ,,beskrajne noći“ obavijene velom tajne, tame, tragike i ,,bodlerovskog spleena“, sumorne spoznaje ,,tamnice snova“ i kraja... kraja noći...
    
Rođen za beskrajne noći, bez slatkih radosti, bez smeha i finih laži, nakon što je ,,otkazao pretplatu na uskrsnuće, poslao papire u ludnicu, čuo krik leptira i nežan zvuk“ i poželeo ,, svet odmah i sada“, Morison, nošen silnom poetskom energijom, razuzdanošću plesa na vatri muzike i divljinom, postavlja ključna egzistencijalna pitanja o smislu i budućnosti sebe i sveta, i uranja u introspekciju edipovske psihodrame - obračuna sa samim sobom, kao jedinim pravim prijateljem i onima koji su mu podarili život - roditeljima...

Ovo je kraj, divni prijatelju,
ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj
naših velikih planova, kraj
svih pravih stvari, kraj,
bez blagoslova, iznenađenja, kraj.
Nikad te više neću pogledati u oči.
Zamisli šta će biti sa nama
sa nama tako bezgraničnim i slobodnim
kad očajnički zatražimo ruku nekog stranca
u zemlji očaja?

Izgubljeni u pustinji patnje,
u kojoj su sva deca poludela,
sva deca poludela,
od čekanja kiše.

Opasnost vreba na kraju grada,
leti cestom kraljeva.
Čudesni prizori u rudniku zlata.
Kreni na zapad, draga.
Uzjaši zmiju, uzjaši zmiju,
hitaj do jezera, drevnog jezera,
zmija je, draga, sedam milja duga,
uzjaši zmiju,
staru, ledenu kožu.
Zapad je najbolji, Vest je the best,
samo ti dođi,
a ostalo prepusti nama.
Plavi autobus nas zove,
plavi autobus nas zove.
Hej, vozaču, gde nas to vodiš?

Ubica se probudio u praskozorje,
navukao čizme,
nabacio lice sa drevnih slikarija,
i krenuo niz hodnik.
Ušao je u sobu svoje sestre,
posetio svoga brata,
a onda krenuo hodnikom.
I stigao do vrata,
i pogledao unutra,
„Oče?“
„Molim, sine?“
„Hoću da te ubijem.
Majko, hoću da...“

Hajde, draga, okušaj sreću sa nama,
okušaj, draga, sreću sa nama.
I nađi me u dnu plavog autobusa...

Ovo je kraj, divni prijatelju.
Ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj.
Boli me što te puštam da odeš
jer me nikada nećeš slediti.
Kraj je smehu i finim lažima,
kraj noći u kojoj smo probali smrt,
kraj.

Poema The End je na neki način predstavljala edipovsku psiho-dramu, obračun sa onima koji su Morrisona stvorili - njegovim roditeljima, i jedinim pravim prijateljem, tj. sa njim samim - Jimom Morrisonom. Savršena psihološka autobiografija u stihu( snimljena u potpunoj tami i kliničkoj tišini studija, uz samo upaljene sveće kraj samog Morisona,  naglašavajući dramatiku apokaliptične teme) i neprijatno iskrena melodrama dovodi nas do suštine Morrisonovog bunta s razlogom - ,, Ubij oca, pojebi majku!“. Podsvesna želja za uništenjem onih koji su mu dali život značila je potrebu za odbacivanjem svih nametnutih zakona ( od državnih do verskih) i brutalno iskrenu potrebu za nesputanošću, bezgraničnošću i slobodom življenja i stvaranja...

... Pesma koja je u svom povoju krenula svoj čudesni put ka jezi smrti, konačnom kraju jednog jedinstvenog poete, buntovnika s razlogom i hipersenzibilne, tragične duše u kovitlacu jednog burnog, prelomnog vremena, kao ’’obična“ ljubavna pesma, opraštaj od Džimove srednjoškolske ljubavi, devojke Meri, vremenom je prerasla u jedanaestominutni apokaliptični edipovski ep ... Po rečima samog Morisona početak je izgledao ovako : Kad god čujem ,, Kraj“, ona za mene ima drugačije značenje. Počelo je kao jednostavna opraštajuća kompozicija, verovatno namenjena bivšoj devojci, ali uvideo sam da bi mogla da bude i opraštanje od detinjstva. Nisam siguran ... Mislim da je dovoljno složena i univerzalna u svojoj maštovitosti da bi mogla da bude bilo šta što neko poželi“. Mračna Morisonova priča o smrti, konačnom čovekovom kraju kao jedinom istinskom prijatelju, ogoljena simbolistička poema u ovitku Edipalnog kompleksa i bošovskih zastrašujućih slika Morisonovih psiholoških razdirućih kompleksa i košmara, demona koji ga nikad nisu napustili ostavljajući ga utamničenog na graničnim egzistencijalnim područjima kao stranca, usamljenika rođenog za beskrajne noći, snimljena je u prostoriji sa potpuno ugašenim svetlima uz samo  sveće koje su gorele kraj samog Morisona, kraj njegove tame koja ga je duboko prožimala i razdirala ... transponujući se u besmrtnost stihova jedinstvenog poete ... 

... Hipnotički zvuk gitare Robija Krigera koja zloslutno zvuči kao indijski sitar i bubnjevi Džona Densmora dizajnirani da zvuče kao još jedan indijski, mističnim tonom obojen instrument – tabla, uvode nas u jedanaestominutni turobni, magični ep poniranja u oniričke, mračne slojeve Morisonove kompleksne ličnosti ... Stihovima ... 
                         

Ovo je kraj, divni prijatelju,           

ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj, 
naših velikih planova, kraj, 
svih pravih stvari, kraj,
bez blagoslova, iznenađenja, kraj.
Nikad te više neću pogledati u oči.
Zamisli šta će biti sa nama
sa nama tako bezgraničnim i slobodnim
kad očajnički zatražimo ruku nekog stranca
u zemlji očaja?...

... Uznemirujućom poetikom uplovljavamo u jedinstvenu psihološku dramu jednog romantičnog lirika, stranca u zemlji očaja, na njegov put bez povratka, kosmičko putovanje ,, plavim autobusom“koji hipotetički simbolizuje drevni egipatski solarni brod i neizrecivost uznemirujuće mistike plovidbe stihovima ka beskonačnosti, većnosti i konačnom, Edipalnom obračunu Džima Morisona sa vlastitim ocem, autoritativnim admiralom, komandantom američke vojske( kojeg podsvesno želi da ukloni, ubije) i majkom, sveprisutnom u njegovom usamljeničkom odrastanju bez odsutnog oca (koju podsvesno želi da poje**) ... 


The killer awoke before dawn

He put his boots on
He took a face from the ancient gallery
And he...he walked on down the hallway, baby
Came to a door
He looked inside

Father?
Yes, son?
I wanna kill you
Mother...I want to...
Fuck you, mama, all night long
Beware, mama
Gonna love you, baby, all night

Come on, baby, take a chance with us
Come on, baby, take a chance with us
Come on, baby, take a chance with us
Meet me at the back of the blue bus
Meet me at the back of the blue bus,
Blue rock,
Blue bus,
Blue rock
Blue bus.

Kill! Kill!

This is the end, beautiful friend
This is the end, my only friend, the end
Hurts to set you free
But you'll never follow me
The end of laughter and soft cries
The end of nights we tried to die
This is the end …

… "Ubica je obuo čizme, uzeo lice iz antičke galerije i prošetao niz hodnik. Otišao je kod sestre u sobu, pa kod brata i onda je došao do sledećih vrata i provirio unutra. 'Oče?', 'Da, sine?', 'Želim da te ubijem'. 'Majko... želim da te j...m'"… Sitar u pozadini neprestano ponavlja nekakvu mantru i vuče nas u dubinu podsvesnog, nečega opasnog, apokaliptičnog i ugrožavajućeg, u ono jungovsko podsevseno ali i nešto jako lično, morisonovsko… Ono što pravi teskobu i težinu u pozadini teksta je činjenica da opasnost ne dolazi spolja, opasnost je unutar kuće. Taj neko ide od vrata do vrata i čini jezivo delo. Snimanje matrice za finalnu verziju, (sa tekstom "Majko želim da te j...m")  bilo je tegobno, sa mnogo ponavljanja. Morison to nije mogao da uradi bez dobre količine alkohola. Iste noći, u stanju regresije  izazivanog pijanstvom vratio se u studio i demolirao ga protivpožarnom penom. Očigledno mu nije bilo lako da izrazi nešto što je ne priča o Edipu, kako neki vide, već o opasnosti koja dolazi iznutra, od onih koji su bliski. Isto imate i u pesmi "Riders on the Storm":

"….ako pustite tog čoveka unutra, cela porodica će stradati"… Objašnjavajući priču o kraju, tj. smrti kao jedinom prijatelju, Morison je govorio sledeće : Ljudi se smrti plaše više no bola. To je čudno. Život mnogo više boli od smrti. U trenutku umiranja bol nestaje. I to bih nazvao – prijateljskim”…

… Morisonov odnos prema KRAJU, odnos prema smrti kao jedinom istinskom prijatelju uporediv je sa tvrdnjom jednog od njegovih ključnih poetskih i duhovnih uzora – Vilijamom Blejkom( William Blake), engleskim pesnikom romantičarem, mistikom i čudesnim vizionarom koji je govorio da ‘’ smrt ne postoji pošto je ljudski život beskrajno hodočašće kroz vreme prema večnosti”… Otkazujući svoju pretplatu na uskrsnuće u svojoj ništa manje značajnoj poemi ‘’ When the music’s over”, želeći da ,, pre nego što potone u VELIKI SAN tj. SMRT začuje scream of the butterfly, Džim Morison postavlja jedno od svojih ključnih poetskih pitanja : ‘’ Znate li za toplo putovanje pod zvezdama, znate li da postojimo?”… Svoje jedino pravo onostrano utočište Džim pronalazi u muzici i poeziji, u onom neizrecivom poetskom nadahnuću koje nam ostaje kad muzika i život utihnu, kad se svetla na pozornici naših života sudnjeg dana pogase … 

... Danas je već sasvim jasno da je Džejms Daglas Morison pesnik koji ima svoje mesto u istoriji američke poezije. Izrastao na temeljima tradicije koja je oblikovala izraz više značajnih pesnika njegovog doba, Morison je tu tradiciju obogatio sopstvenim poetskim zaveštanjem, nazivajući se Remboom u kožnoj jakni. Ono je sazdano i od nasleđa evropskih pesničkih tokova – romantizma, simbolizma, nadrealizma – ali je, prošavši kroz te uticaje, Morison postao pesnik američke molitve i američke noći. Poput Ginzberga, Ferlingetija ili Majkla Meklura, njegovog iskrenog prijatelja koji je rekao za Džima sledeće : Džim je bio jedan od najsvetlijih duhova koje sam poznavao, jedan od najsloženijih... Kada je jednom prestao da bude pevač u kožnim pantalonama, seks simbol the Doors , postao je divna olupina procvetala u debeljuškastog bluzera, postao je vodič kroz košmar neonskog sveta, blasfemični sveštenik duhovnosti u svetu materijalizma, pesnik koji je sred plitkoumno radosne potrošačke glorifikacije života prizivao smrt – ne bi li je nekako nadmudrio i prevario…

… Polazeći od Remboovog(Arthur Rimbaud, francuski pesnik, simbolista) principa ,, svesnog rastrojstva čula” ka čistoti poezije kao vrhunca načina ljudskog postojanja( za buntovnika i reformistu, buntovnika protiv svih normi i  konvencija, Artura Remboa, poezija je bila suština čovekovog života, dok je autentični život predstavljao najuzbudljiviju poeziju), Morison je tragao za načinom kako sprovesti u delo, sam život, čuvenu Blejkovu viziju: ‘’ Ako se pročiste vrata percepcije, sve će se pred čovekom ukazati onakvo kakvo zapravo i jeste – BESKRAJNO”…

… Vrata percepcije nalazila su se unutar samog Morisonovog uma, dok je prolazak kroz njih predstavljao uzbudljivo putovanje kroz predele svesti, kroz paklenu remboovsku nostalgično-ogorčenu rekapitulaciju života u kome je duhovna smrt nastupila znatno pre fizičke( na blejkovskom putu preterivanja ka dvorcu mudrosti)… U kuhinji svoje jedinstvene, tragične, boemske, hrabre, kreativne i beskompromisne duše Morison se nalazio na putu povratka čoveka ka iskonskoj čistoti i nevinosti, nastojeći pre no što utone u veliki san stvoriti svoj novi svet – nematerijalan, neuništiv, satkan od stihova svojih mračnih, apokaliptičnih poema – pre svih The end i When the music’s over 

… U Morisonovoj ,, Američkoj noći”, poput Remboove ,,Iluminacije” svet se iznova gradio, u grču, u tami, na na večnom putovanju na kraj noći – bez blagoslova, iznenađenja, mogućnosti povratka … 

… ,, Plavi autobus” kojim nas je Džim poveo u svojoj mračnoj poemi KRAJ na magično, kosmičko, apokaliptično putovanje stigao je na svoje konačno odredište jedne vrele letnje, pariske noći – 3. jula 1971. godine … Bio je to samo ovozemaljski KRAJ smeha i finih laži, kraj noći u kojoj je Džim konačno probao smrt … bio je to KRAJ svih velikih planova i sudbinski susret sa jedinim istinskim prijateljem u zemlji očaja … pustinji patnje gde su sva preostala deca poludela čekajući letnju kišu … spas duši izgubljenoj …

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.