srijeda, 25. rujna 2019.

Dragan Uzelac | Rock history: The Beatles



Kratka predistorija: Ko su ti Bitlsi?...



Priča o Bitlsima, slavnom britanskom pop rock sastavu iz Liverpula, počinje daleke 1956. godine, kada su se nakon lokalne svirke u Woolton Parish church( Vulton, predgrađe Liverpula, lučkog grada na reci Mersey i severozapadu Engleske) prvi put sreli i upoznali dvojica ključnih, budućih  buba – John Lennon( Džon Lenon, rođen 9.oktobra 1940., Liverpool), gitarista i pevač( koji je u to vreme imao vlastiti srednjoškolski skifl bend Quarryman) i Paul McCartney( Pol Mekartni, rođen 18. juna 1942., Liverpool), mladić zaljubljen u rani rock and roll, pevač i budući bas gitarista liverpulskih  čupavaca...



Ubrzo nakon njihovog prvog susreta, razmene iskustava i ljubavi prema muzici( koja je preko ploča Elvisa Prislija stizala u liverpulsku luku iz Amerike) Pol postaje član Kvorimena i nerazdvojni deo autorskog tandema Lennon-McCartney, tandema koji će obeležiti muziku dvadesetog veka i postati nedostižnom legendom na polju stvaralaštva i inspiracije...

Mekartni se sa nostalgijom priseća tog naivnog i romantičnog vremena: Tih pedesetih, dopadala mi se muzika crnih izvođača. Oni su bili moji omiljeni pevači. Sve te pesme su se mnogo razlikovale od onog što se do tada sviralo u Engleskoj. Sve je više ploča počelo da stiže iz Amerike. Tako smo i počeli da slušamo Čak Berija, Fets Domina, Litl Ričarda, Elvisa Prislija, Badi Holija, Edija Kohrana, Džina Vinsenta... Jednog dana sam otišao sa svojim drugom Ivanom u Vulton. Tamo se održavala nekakva lokalna proslava na kojoj je svirao Džon sa svojim prijateljima. Džon je bio Ivanov drug iz ulice. Kad smo stigli, Džon je bio na bini i pevao Come go with me. On nije znao reči i zato je izmišljao nove( pošto nikada nije čuo ploču). Sećam se da sam bio impresioniran. Pomislio sam: ovaj momak je baš super, a i grupa je bila veoma dobra. Kasnije sam sa njima, iza bine, otpevao neke pesme koje sam znao. Znao sam kompletan tekst Twenty flight rock( Eddija Cochrana) i mnoge druge. U to vreme nije bilo mnogo onih koji su znali tekstove hitova. Pošto je i Džon bio među njima, mogao sam mu biti od koristi. Napisao sam nekoliko tekstova i pokazao mu kako se sviraju. Odsvirao ih je i sećam se da sam osetio da miriše na alkohol. U svakom slučaju, tako smo se upoznali!.

... Jednog dana dok sam vozio bicikl, sreo sam Pita Šotona. On je svirao sa Džonom u grupi Kvorimen. Rekao mi je : Hej, rekli su mi da bi im bilo drago da sviraš sa njima. Hoćeš li?. Odgovorio sam: O, da, bilo bi super. Kasnije smo se negde sastali i tako sam postao član grupe.
                            ... Well gonna write a little letter
                                gonna mail it to my local D.J.
                                it’s a rockin’ little record
                                i want my jockey to play
                                roll over Beethoven
                                i gotta hear it again today.
                                You know my temperatures risin’
                                and the jukebox’s blowin’ a fuse
                                my hearts beatin’ rhythm
                                and my soul keeps singing the blues
                                roll over Beethoven
                                and tell Tchaikovsky the news...

Bile su to neke od presudnih i prelomnih, pionirskih godina rock and rolla, kao i presudne godine u životu idejnog tvorca i duhovnog vođe slavne liverpulske četvorke, Džona Lenona... U septembru 1957. godine Lenon upisuje umetnički koledž( jedan od slobodarskih rasadnika budućih neprilagođenih, buntovnih talenata, pre svega rock muzičara) - Liverpool school of art( odsek za književnost), gde upoznaje buduću suprugu Sintiju Pauel, u julu 1958. gine njegova majka Džulija( bio je dete razvedenih roditelja, odrastao kod legendarne tetke Mimi), a u avgustu iste godine grupi Kvorimen se pridružuje George Harrison( Džordž Harison, rođen 25. februara 1943., Liverpool), gitarista i pevač, koga je doveo Pol Mekartni( njegov školski drug)... Negde u isto vreme kada je upoznao Sintiju, Džon na koledžu sreće i Stjuarta Satklifa( Stuart Sutcliffe), najtalentovanijeg studenta umetnosti, zainteresovanog za slikarstvo. Mada nije imao pojma o sviranju gitare, na Džonov nagovor on postaje basista Kvorimena. Tako je Džonov bend dobio trojicu gitarista i basistu Satklifa... Nakon lokalnog muziciranja, bivaju zapaženi i uz pomoć Larryja Pernesa uspevaju da ishoduju kratku turneju po Škotskoj. U to vreme su se počeli nazivati Silver Beatles, što će vremenom postati legendarno i jednostavno The Beatles( Bube)... Grupi je još nedostajao stalni bubnjar, pa su ga pronašli u Peteu Bestu, sinu vlasnika liverpulskog kluba Casbah – bio je to septembar 1959. godine. Po povratku iz Škotske ponuđen im je stalan posao u Hamburgu, nemačkom lučkom gradu (takođe na severozapadu, sticajem sudbinskih okolnosti). U narednih nekoliko godina Liverpul i Hamburg postaju sudbinska odredišta Bitlsa u kojima su ispekli zanat, naučili se izdržljivosti i scenskoj razuzdanosti...

Ono što smo jedno vreme radili,bilo je zaista fantastično - govorio je kasnije Lennon o radu Bitlsa.Mislim dok smo svirali straight rock,niko u Engleskoj nije mogao da nam se približi.Međutim,čim smo uspeli, izgubili smo oštricu.Postali smo najveći , ali smo se, istovremeno,i prodali.Osećali smo da smo u govnima jer smo morali da skratimo naš jednočasovni nastup u kome smo uživali na svega dvadeset minuta muzike.I onda smo tih istih dvadest minuta ponavljali svake večeri.Bitlsi su kao muzičari tada umrli.Zato mi,kao muzičari,nikada nismo napredovali;ubili smo sami sebe da bismo uspeli. I ,to je bio naš kraj .Kasnije smo postali tehnički savršeni , studijski umetnici,jer smo, zaista,bili kompetentna ekipa i, u bilo koji medij da si nas ubacio,mi bismo uradili pravu stvar.

Prva poseta Hamburgu završila se nakon saznanja nemačkih vlasti da je Harison premlad da bi javno nastupao po barovima i noćnim klubovima... Prilikom pomenute posete, Bitlsi upoznaju Astrid Kirher, asistenta fotografije ( i buduću Satklifovu ljubav). Astrid je bila ta koja je nagovorila Bitlse da promenu frizure i namesto rockabilly fazona pedesetih očešljaju se u novom fazonu, sa šiškama preko čela - čupavci su je poslušali i tako su(između ostalog) pustili duh šezdesetih iz boce ... Nešto sasvim različito počelo je da se budi i lagano preoblikuje i prekomponuje svet jedinstvenom magijom... Po povratku u Liverpul, pored vizuelne promene osetila se i promena u načinu sviranja – postali su grublji, siroviji i inventivniji. Dana 21. marta 1961. godine imali su debi nastup u legendarnom liverpulskom klubu Cavern, pećini gde su stvarali duh onoga što će uskoro zaraziti i ostatak sveta. Nakon nekoliko meseci lokalnih svirki( bilo ih je i po tri dnevno), Bitlsi se vraćaju u Hamburg. U to vreme, kao prateći muzičari Tonija Šeridana, uradili su svoje prve snimke za Polydor – bio je to maj 1961. godine. Stju Satklif tada napušta bend( posvećuje se slikarstvu), Mekartni prelazi na bas.
   
U aprilu 1962. godine Satklif umire od krvarenja u mozgu... Bio je to još jedan težak emotivni udarac za Lenona nakon gubitka majke – Satklif je bio jedan od njegovih najboljih prijatelja... Događaji oko Bitlsa se dodatno ubrzavaju i smenjuju kao na traci i put ka legendi se sve više zahuktava...

                            ... Yesterday, all my troubles seemed
                                so far away
                                now it looks as though
                                they’re here to stay
                                oh, i believe in yesterday...

U junu 1961. godine pojavljuje se prva nezvanična Bitls ploča, singl My Bonnie, izdata u Nemačkoj... Kada je novembra 1961. godine u prodavnicu ploča Brajana Epštajna, u Liverpulu, ušao dečak i zatražio pomenuti singl, Epštajn je iznenađen upitao: Bitlsi? Nikad čuo. Ko su ti Bitlsi?. Kasnije je otišao da ih čuje u Cavern klubu, a nedugo zatim postao je njihov legendarni menadžer...
    
Sve do 17. decembra 1962. godine Bitlsi su bukvalno živeli i radili na relaciji Liverpul-Hamburg( bio je to datum njihovog poslednjeg odlaska u Hamburg)... Prvog februara 1962. godine po prvi put nastupaju sa Epštajnom kao menadžerom. Slavni producent Džordž Martin, iz kompanije EMI, prvi je shvatio njihov veliki potencijal – nakon preslušavanja probnih snimaka ranih Bitlsa, on ugovara datum snimanja prve zvanične The Beatles ploče u Engleskoj. Pre toga, usledio je poslednji odlučujući korak benda – Lenon, Mekartni i Harison odlučuju da bubnjara Besta zameni Richard Starkey, tj Ringo Starr( rođen 7. jula 1940., Liverpool) – bio je 18. avgust 1962. godine – era Bitlsa( koja se zvanično okončala 1970. godine) mogla je da počne...

Dana 4. septembra 1962. godine, pod vođstvom producentske palice Džordža Martina počelo je prvo snimanje Bitlsa za EMI... Pol Mekartni priseća se tih dana i značaja Martina za čitavu stvar: Njegov doprinos je stvarno bio veliki. Prvi put kad je pokazao da može da vidi dalje od onoga što smo mu dali bilo je u Please, please me. Prvobitno, ta stvar je bila zamišljena kao nešto sporija, u stilu Roja Orbisona. Džordž Martin je rekao:  Malo ćemo je ubrzati. Pojačao je tempo i to nam se mnogo dopalo, a izgleda i slušaocima jer je ova pesma postala veliki hit. Od početka nam je mnogo pomogao. Dana 5. oktobra 1962. godine pojavila se prva zvanična singl ploča Bitlsa - Love me do... Ostatak priče istorija je rock and rolla, šezdesetih i legende o Bubama, liverpulskim čupavcima koji su promenili svet...

                            ... There are places i’ll remeber
                                all my life though some have changed
                                some forever not for better
                                some have gone and some remain
                                all these places have their moments
                                with lovers and friends i still can recall
                                some are dead and some are living
                                in my life i’ve loved them all...


Od bitlmanije do Revolvera i nestanka sa scene

Prvog januara 1963. godine Bitlsi se vraćaju iz Hamburga i direktno kreću na svoju prvu zvaničnu turneju po Škotskoj... Zatim 19. januara imaju svoj prvi nacionalni TV nastup u Thank you lucky stars, 2. februara kreću na prvu englesku turneju, zajedno sa Helen Šapiro... Drugog marta 1963. njihov singl  Please please me stiže na prvo mesto nedeljnika Melody maker – bila je to najava njihovog prvog albuma i ludila kojim će protresti svet – bitlmanije... Dana 22. marta 1963. godine objavljen je njihov prvi album Please please me – pesme Bitlsa postale su vremenom izraz čitave jedne generacije i sinonim jednog vremena – čudesnih, šarolikih, romantičnih, nemirnih, buntovnih i nimalo naivnih šezdesetih, fenomena koji je počeo i završio sa Bitlsima. Bitlsi su zvuk američke muzike ,, pretumbali“ na svoj način, prilagodili ga svojim prohtevima i autentičnom stilu i uspeli u pionirskom poduhvatu( kao niko pre njih) da stvore sopstvenu muziku – poletni, melodični i vanvremenski british pop rock, tako smeo, inovativan, kreativan i vizionarski, barem dva koraka ispred ostalih...

Magični niz od trinaest zvaničnih albuma Bitlsa( u periodu 1963.-1970.) otvara već pomenuti album Please please me ... Sa omota albuma posmatraju četvorica nasmejanih mladića, vedrih liverpulskih buba( čudesnih bitls frizura, u to vreme uglađenih čupavaca), četvorica mladića koji će u narednih nekoliko godina promeniti svet – kako u muzičkom, tako i u svakom drugom, pre svega sociološko-kulturološkom smislu, stvarajući električnu narodnu muziku naslonjeni na duh dotadašnje tradicije( pre svega američkog rhythm and bluesa, country and westerna i ranog rock and roll zvuka, a pre svih liričnog i melodičnog Badija Holija)... Debi ostvarenje Bitlsa donosi duh prošlosti, transformisan i prekomponovan novom britanskom The Beatles magijom u nešto sasvim različito – čudesnu pop rock viziju stvari koja je tih godina pokrenula i preokrenila čitav svet, donoseći neki sasvim novi sistem vrednosti – mladalačku viziju sveta oslobođenog muzikom i stavom od dosade i praznine potrošačkog društva koje je do tada jedini smisao videlo u ozbiljnom radu i potrošnji, te ujedinjenje jedinstvenim lepotom podeljenog sveta...
   
Od poletne I saw her standing there ( prvi u nizu Lennon-McCrtney klasik i jedan od budućih osvajača vrhova top lista. Bila je to sirova, rokerska stvar Pola Mekartnija, napisana krajem 1962. godine, pesma koja je žarila i palila liverpulskim klubovima, dosežući u svojim ranim, sirovim izvođenjima i desetominutne, gitarskim solažama obojene verzije, utemeljena na bluzerskim promenama i zaštitnom znaku grupe – neuglađenim vokalnim harmonijama), mekartnijevski strasno otpevane i rokerski naglašene, gde sve pršti od poletne, uzavrele energije, iskustva stečenog tokom prethodnih nekoliko godina živih i sirovih nastupa po noćnim klubovima Liverpula i Hamburga, prožete unutrašnjom lepotom glasova koji diraju dušu i boje svet rock and roll lirikom bunta i mladalačke energije, sve do završne, eksplozivne lenonovske obrade hita Twist and shout( na kraju snimanja debi albuma Bitlsa, producentu Džordžu Martinu bila je potrebna još jedna pesma, nešto čime bi uz prasak lansirali album. Kao takva, odabrana je obrada grupe Isley brothers, jedan od nasirovijih koncertnih favorita ranih Bitlsa, divlja Lenonova verzija... Dajući sve od sebe, u eksplozivnom stilu, Lenon i ekipa su na samom kraju snimanja albuma otpevali i odsvirali prašteću verziju ,,nečega“ što se do tada nije moglo čuti ni u jednom britanskom pop studiju... Kao takva, ona postaje simbolom potonjih živih nastupa Bitlsa u eri ,,bitlmanije“), u kojoj rock and roll gradi zvučni zid prema onima koji ga nikada neće moći razumeti, a kamoli osetiti i (pro)živeti, otvara se nepregledno polje radosti života, mladalačke energije i bunta, transponovanih u lepršavi pop rock zvuk šezdesetih – gotovo dečački naivan, poletan i sirov. Prošaran dirljivom dozom sete i nostalgije u Misery( bila je to osma potpisana pesma autorskog tandema Lennon-McCartney za prvi album Bitlsa – mada su u periodu 1957.-1962. uradili niz vlastitih kompozicija, za koje nisu bili sigurni da su dovoljno kvalitetne , nešto što se u tom, pionirskom vremenu rokenrola smatralo čudom i pozitivnom ekscentričnošću, čak i za velike autore poput Berija i Badi Holija. Pojava Bitlsa, grupe čiji su članovi sami napisali većinu svog materijala bila je na neki način revolucija), dodiru Bitls duše koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, bitlsovski pevljivo obrađenom sentimentalnošću pesme Anna( go to him)( bilo je to ,,lenonovsko“ pociničeno viđenje razneženo-tužne i romantične pesme američkog tamnoputog ritam i bluz pevača iz Alabame – Artura Aleksandera... Džon Lenon, kao buntovni roker, intuitivni i nekonformistički nastrojen umetnik pokušava na sebi svojstven način da kroz sentimentalne stihove osvoji i rastopi nežno Anino srce, bojeći pesmu svojim osobenim bluzom u glasu, ,,nečim“ što će ga vremenom učiniti tako prepoznatljivim i izdvojiti iz gomile, čineći ga upravo ,,rokenrolom“, onim istim imenom koje je on dao svom idolu – Čaku Beriju)   i ponovo glasom koji dira dušu i pokreće u čoveku najplemenitije emocije, neposrednošču i jednostavnošću obrada pesama Chains i Boys, melodičnošću i višeglasjem obojenom lirikom prostodušnosti Ask me why(prvi od Lenonovih pokušaja u soul stilu Smokija Robinsona) ili pak There's a place ( još jednog ranog Lenonovog komada u ,, Tamla motown“ soul stilu) i Please please me( Lenonova pesma, nastala pod uticajem Roja Orbisona i braće Everli, ubrzana i prearanžirana od strane ključnog čoveka za njihov početni i potonji studijski rad u ,, Abbey road“ – producenta Džordža Martina, čoveka koji je prvi imao sluha i intuitivno je prepoznao sve njihove talente... On je bio prvi koji je shvatio ogromni potencijal njihove inovativne, samosvojne i neuglađene muzike, odbijajući tvrdnju da je on genije zaslužan za njihov uspeh rečima : ,, Ja sam bio samo interpretator njihove muzike. Genijalnost je bila njihova i oko toga nema spora“.), zatim ljubavnom naivnošću i poletnošću Love me do( bila je to jedna od prvih Mekartnijevih pesama, nastala 1958., za vreme bežanja sa časova iz liverpulske srednje škole ... Klasična pop pesma ranih šezdesetih( iz vremena troakordnih pesama, napisana u stilu koji su Bitlsi zvali ,,bluzerskim“, sa dva akorda – G dur i C dur)... Jednostavna, melodična, sa Lenonovom zavijajućom usnom harmonikom u stilu njegovog američkog bluz idola, Sonija Terija, pokrenula je svojom neuglađenošću i Bitls magijom inspirativni jesenji povetarac na  učmaloj britanskoj pop sceni ... Duh nekog novog vremena i bitlmanije mogao je da počne – duhovna revolucija i zlatno doba šezdesetih upravo su bili rođeni), petooktobarskom pesmom sa kojom je sve zvanično počelo, PS I love you (jedna od glavnih pesama na nastupima Bitlsa tokom 1962.-1963.,Mekartnijeva pesma nastala u Hamburgu tokom 1961. ... savršen primer njegovog sentimentalnog optimizma i melodijske nadarenosti)  sa kojom pop muzika dobija duh prepoznatljivosti i neodoljivosti, lenonovskim rokerskim očaravajućim šmekom, glasom koji možda najbolje definiše rock and roll kao nešto neodoljivo, neprolazno i duši ugodno, u pesmi Baby it’s you, Lenonovim pop obrascem koji melodičnošću na ivici sete obara s nogu u Do you want to know a secret( bila je to njegova uspomena iz detinstva, melodija iz jednog Diznijevog fiulma koju mu je pevala majka Džulija dok je još bio beba – a koju je prepustio Džordžu Harisonu da je otpeva) ili obradi A taste of honey ( simboličnog naziva) koja se topi od slatke lepljivosti duha kao i bezbrižnošću, jednostavnošću jednog poimanja života koji će trajno svojim šarmom i neposrednošću zaraziti svet, debi album Bitlsa neodoljivi je poziv na ples i uživanje, radovanje životu na jedan tako topao, raskalašan i prijateljski, očaravajući način. Iz srca tame noćnih klubova i plantaža pamuka na obali reke Mersi, nekadašnji  afro-američki zvuk džungle vešto je transformisan magičnom Bitl kreacijom u zrake nove svetlosti kojom će šezdesetih obasjati svet u nameri da ga učine muzikalnijim i boljim mestom za život svih ljudi, bez obzira na poreklo, veru, boju kože, nacionalnost ili pak jebenu političku opredeljenost koje su ih do tada samo delile i pozvale na samouništenje... Nešto sasvim različito obojiće sa Bitlsima svet muzike i shvatanja života sa do tada nečuvenim i neviđenim koloritom pionirske otkačene britanštine...

Zanimljivi su bili i komentari štampe na pojavu Bitlsa... Engleski Dejli telegraf uporedio ih je sa Hitlerom, jer praznoglavoj generaciji daju samo histeriju, dok je Dejli vorker pisao da su liverpulski čupavci glas 300000 nezaposlenih ( zvuči poznato, zar ne?). Moskovska( tadašnji komunistički SSSR) Komsomolska pravda u Bitlsima je videla perfidnu imperijalističku igru koja kroz divlju muziku pokušava da otupi revolucionarnu oštricu radničke klase. Sve u svemu, od samog početka karijere do njihovog zvaničnog razlaza 1970. godine, Bitlsi su i kao muzička grupa i kao društvena pojava izazivali burne i dvojake reakcije – prema njima je malo ko bio ravnodušan... Za jedne su bili komercijalna, muzička ljiga, tipični kapitalistički proizvod potrošačkog društva, zlatna koka za mlaćenje para i zamlaćivanje širokih narodnih masa, dok su ih drugi shvatali veoma ozbiljno – i kao muzičare, inovatore, čije su pesme i melodije pionirski doprinele punom zamahu i razvoju rock and rolla( pre svega u rodnoj Britaniji) kao globalnog fenomena, koji će tokom šezdesetih nastojati da iz korena( estetizacijom i buntom) promeni svet( kao i političkim angažmanom pre svega), i kao društvenu pojavu koja će stvoriti jedinstven duh jedne generacije i epohe, te zapaliti ideale mnogih mladih ljudi širom sveta, izvršivši pre svega revoluciju u glavi i svesti mnogih ljudi širom planete...
   
Njihovi nastupi i koncerti širom sveta pretvoreni su u jedinstvenu histeriju i požar koji će zapaliti svet... Kada su novembra 1964. godine nastupili pred samom britanskom Kraljicom, uvek britki i cinični Lenon obratio se publici na sledeći način: Neka oni u poslednjim redovima tapšu, a oni u prvim, slobodno zveckajte nakitom!.

Što se same muzike tiče, njihov prvi album smenjen je sa vrha top liste posle sedam meseci, kada se pojavio njihov drugi album With the Beatles... Između albuma svet su bombardovali uspešnim singlovima – 12. aprila 1963. godine pojavljuje se From me to you( njihov treći singl, pesma napisana u autobusu, tokom jedne od turneja sa Helen Šapiro, 28. februara 1963.), a 23. vgusta 1963. She loves you( nastala u hotelskoj sobi u Njukastlu,26. juna 1963., kao jedna od mnogobrojnih, vanvremenskih posledica ,,varničenja“ između dva neverovatna autorska talenta, emotivno povezana u svoj svojoj različitosti i nepresušnoj kreativnosti – stanju duha Džona Lenona kao ravnodušnog nekonformiste i cinika, s jedne, i Pola Mekartnija kao večnog optimiste, tanane igre svetlosti i tame, bluz sete zaodenute gorčinom i razigrane melodičnosti u ovitku lepršavosti)  veoma zapaljiva i hitmična ljubavna stvar, jedna od onih sa kojima su obarali publiku s nogu... Usledile su zatim turneje po Švedskoj, Engleskoj, Francuskoj, a onda, 7. februara 1964. godine trijumfalna Bitls invanzija na Ameriku – na njujorškom aerodromu Kenedi Bitlse je dočekalo oko 10 000 izbezumljenih obožavalaca( tačnije obožavateljki)... Histerično vrištanje i buka nadjačali su buku avionskog motora – ludilo je definitivno nadvladalo sve... Oni su nešto što naši roditelji ne mogu da razumeju i mi smo na to ponosni, bila je jedna od suštinskih izjava kao dokaz menjanja svega pod uticajem bitlmanije. Bitlsi su postali novi heroji mladih... Ipak... Kada su Bitlsi prvi put svirali u Americi, to je već bio čist zanat. Inspiracija je davno iščezla sa naših koncerata, objašnjavao je Lenon sve lepote i šarm uspeha unutar šou biznisa... Mašinerija je već tada preuzimala potpunu kontrolu nad celom stvari i ubrzano menjala tok revolucije... U početku su stvari još uvek izgledale idilično, veselo i bezazleno, ali...

Lavina bitlmanije sve se ubrzanije kotrljala... Četvrtog novembra 1963. godine objavljen je drugi album Bitlsa –With the Beatles, koji se učvrstivši njihovu dotadašnju reputaciju vešto nadovezao na neposrednost i vitalnu snagu njihovog debi ostvarenja... Još uvek je to bio put traženja pravih Bitlsa – samosvesnih, kreativnih i vizionarskih, kombinacija rock and roll standarda i američkih rhythm&blues korena, sa neodoljivom dozom melodične privlačnosti...
  
With the Beatles
otvara lenonovski poletna, energična, rokerski raspojasana i raspevana - I won’t be long , pohvala čistoj rock and roll ludosti, jednostavnosti i senzibilitetu neposrednosti, otvorenog srca spremnog da prihvati svakog dobronamernog čoveka... Sledi je All i’ve got to do, još jedna od onih Lenonovih stvari koje mirišu na pritajeni blues, neku čudesnu, nežnu tugu koja glasom dira dušu, dok melodijom i uzdahom prodire još dublje, do suštine svakog iole senzibilnog stvorenja spremnog da iskreno voli i nesebično se daje... Tu je i klasični Pol Mekartni, koji eksplodira u klasiku All my loving, nežnom, sentimentalnom komadu punom ljubavi, lepršavosti, neosetne doze ironije i sete, zatim harisonovska Don’t bother me( prva Harisonova samostalna Bitls melodija, zatamnjene atmosfere i ukusa potištenosti), najava ogromnog talenta u senci tandema Lenon-Mekartni, poletna, harmonikom i intenzivnom višeglasnom harmonijom obojena Little child, rani, sirovi r’n’r & r’n’b, tradicija na bitlsovski način. Bila je to pesma tipična za rane Bitlse, zavodljiva i sugestivna, provokativno ulično zezanje mladih liverpulskih čupavaca, njihova spontana i oslobađajuća energičnost, britanizovana verzija američke muzike, odraz njihovog jedinstvenog i svežeg autorskog pristupa melodiji gde su intuitivnost i sklonost istraživanju bili zamena za težnju ka sviračkoj superiornosti i robovanju standardima i klišeima... Sa Bitlsima kreće do tada nezamisliva revolucija i slobodarski duh na svim poljima – od njihove spontanosti, prirodnosti, intuitivne snalažljivosti i neposrednosti, preko iščašenog smisla za humor, engleske ekscentričnosti, lenonovskog sarkazma i beskompromisnosti, inovativnosti i znatiželje, pomeranja granica na svim poljima stvaralaštva, pionirske uloge i kreativnosti kojoj do tada nije bilo ravne ... Bila je to posledica savršenog spoja dva vanredna talenta i dve tako različite ličnosti i autora koji su se gotovo idealno nadopunjavali i jedan drugog inspirisali u daljem i daljem napretku i duhu radoznalosti, stalne želje za inovativnošću i napretkom ... Till there was you setni je ljubavni mekartnijevski napitak, duh tradicije u novom ruhu šezdesetih, nešto što neguje dušu prostodušnom milinom – kao poj nekadašnjih romantičara, trubadura... Čisti rock and roll - Please mister postman, obrada Džona Lenona, eksponira čudesni glas koji definiše pojam rock and rolla kao najjednostavnije i najneposrednije radosti življenja, a onda... Vanvremenski klasik – Čak Berijeva Roll over Beethoven, propuštena kroz Harisonov Bitl filter – plesna idila, najizvorniji mogući oblik pročišćenog r’n’r , čista esencija, igranka do zore, blago bitlsovske supstance... Smenjuje je ništa manje poletna Hold me tight, a onda sledi jedan od vanvremenskih bisera – pesma koja unutrašnjom lepotom i snagom duha nadmašuje svaku moguću deskripciju - You really got a hold on me( vanredna obrada soul hita Smokija Robinsona i grupe Miracles, naglašena Lenonovim strastvenim vokalom uz Harisonovu pratnju) je upravo ono što Bitlse razdvaja od ostalih, čineći ih jednim od najvećih bendova svih vremena. Glas Džona Lenona, plus harmonska, višeglasna melodijska podrška Bitlsa... I sve tako lepršavo, neposredno nosi dušu čoveka do u beskraj, ka besmrtnoj lepoti, seti koja raduje, prijateljstvu koje leči svaku moguću ranu... Ponestaje mi reči da opišem nešto tako moćno i savršeno, pesmu u koju sa tako ludo zaljubljen... Uzbuđenje se nastavlja stonesovskom, eksplozivnom, a la Ringo Star plesnom i ritmičnom I wanna be your man – jednostavna poruka isfiltrirana kroz esencijalno rhythm & blues rešeto, isprljano sasvim običnim Bitl ludilom... Potom sledi sladunjava Devil in her heart( Harisonova obrada pesme devojačke grupe Donays iz 1962.) , ustupak jednom neverovatno romantičnom vremenu, danas gotovo nestvarnom i nezamislivom – tako jednostavno, a opet tako moćno... Album With the Beatles zatvaraju Not a second time( gorak Lenonov tekst, sa setnom melodijom pod uticajem grupe Miracles) i Money(žestoka rokenrol pesma, otpevana u strasnom maniru tandema Lenon-Mekartni, dvanaestotaktne forme s bluzerskim rifovima i razbarušenim tekstom o novcu i slavi, razuzdana obrada još jednog od ranih radova izdavačke soul kuće ,,Tamla motown“, tih godina na vrhuncu slave), sa neizbežnom dozom rock and roll divljine i jednog sveta koji je te, davne 1963. godine bio na ivici opšteg rata, preživeo smrt Kenedija i krenuo nezaustavljivo da živi život punim plućima... Sa Bitlsima naravno!. Moćno i nezaboravno, kao i sve što je ikad izašlo iz muzičke duše velikih Bitlsa...

Peti singl I want to hold your hand objavljen 29. novembra 1963. godine, obarao je nove rekorde na vrhovima zvaničnih muzičkih top lista Britanije, Amerike i ostatka sveta... Bio je to jedan od najmoćnijih singlova Bitlsa koji im je napokon omogućio proboj u Ameriku, naročito nakon njihovog gostovanja u čuvenom TV šou – ‚‚The Edi Sullivan show“, 9. februara 1964. ... Pesma ‚‚ I want to hold your hand“ bila je u suštini nekonvencionalna i tehnički nesavršena po američkim standardima, ali je uspela da elektrifikuje umrtvljenu američku pop scenu i muziku. Bitlsi su kao niko pre njih uspeli da prenesu duh britanske pop muzike u Ameriku( godinama unazad izučavajući preko ploča pristiglih iz Amerike njihov ritam i bluz), nateravši potom mlade Amerikance s gitarama da izučavaju njihovu muziku i uhvate suštinu onoga što oni rade i duh novog vremena koji su doneli svojim inovativnim snimcima.Većina američkih muzičara tvrdila je tada da ih je ova pesma promenila i uvela u novu eru, promenivši im živote... Bio je to početak britanske invazije na Ameriku, kolevku rokenrola – bio je to početak kulturne revolucije i rađanje duha nekog novog vremena ...  Ludilo neprestanih nastupa i turneja, propraćenih suludom histerijom, umnožavalo se do granica izdržljivosti, groteske i apsurda... Na nekim od koncerata Bitlsi se bukvalno više nisu ni čuli od buke obožavaoca – vrištanje je nadmašivalo snagu muzike... Nakon šestog hita - Can’t buy me love( jednostavne i hitmične Mekartnijeve pesme, sastavljene od džezerskih i bluzerskih molskih akorda s običnim akordima u refrenu. Pesma ‚‚ Can't buy my love“ predstavljala je uvod u drugu fazu karijere Bitlsa, fazu globalnog priznavanja i autorskog sazrevanja neprevaziđenog kreativnog tandema Lenon-Mekartni ... Bila je to ujedno poslednja pesma gde njih dvojica u stilu : ,, Jedan na jedan, oči u oči“, kako je to kasnije objasnio Lenon) komponuju zajedno, vremenom se razdvajajući kao autori( ali se i dalje konsultujući i savršeno nadopunjujući) iz čije je kreativne napetosti, plodonosne interakcije i različitih pogleda na muziku i život proizašlo mnoštvo besmrtnih pesama Bitlsa u potonjoj karijeri benda)... , Bitlsi se privremeno povlače i snimaju svoj prvi( od pet) igranih filmova - A hard day’s night, u režiji Dika Lestera... Bila je to izvanredna kombinacija( izvan uobičajenih klišea pop filmova) njihove muzike, ilustracije životnog stila Bitlsa, sjajnog humora(prepunog prepoznatljivog britanskog ludila i cinizma) i nadrealnih epizoda, domišljat i pun duha( poput njihove vanvremenske muzike) prikaz njihovih tadašnjih života – sve te kombinacije opšte histerije, ironičnog otklona Bitlsa prožetog humorom i kreativnošću, uz neverovatnu neposrednost i prirodnost četvorice momaka, superzvezda koje su se ponašale sasvim obično i demistifikovale glupost medijskih manipulacija...

Nakon svetske premijere filma u julu 1964. godine, usledio je i novi Bitls album – 10. jula 1964. izlazi A hard day’s night. Noć nakon napornog dana slika je sulude, ubrzane do granica (ne)izdržljivosti Bitls svakodnevnice u doba  bitlmanije... U naslovnoj numeri, poletni i moćni Lenon( koji je na ovom albumu pružio neke od svojih najboljih partija) progovara( sa uvek prisutnom dozom ironije) o Bitls svakodnevnici, novom životnom stilu dodatnog ubrzanja, gde se sve neprestano rola, kotrlja i valja... A onda, u trenutku inspirativnosti, između dva nastupa, sledi briljantna I shold have known better( prelepa melodija i usna harmonika Džona Lenona, nastala pod uticajem muzike Boba Dilana) , vrhunski lenonovski Bitl biser za sva vremena – čudo melodičnosti, lepršavosti i harmonije. Na nju se nadovezuje još jedan krucijalni Bitls klasik - If i fell – tako nadahnuta, setna, romantična, višeglasjem ustreptala i uzdignuta u nebeske visine, taj brilijant koji čoveka obasjava iznutra i zauvek, nepovratno veže nevidljivim Bitls sponama duše. Kako je sam Lenon jednom prilikom kasnije izjavio, bio je to njegov prvi pokušaj da napiše baladu i pokaže svoju drugu, znatno romantičniju i liričniju stranu ličnosti i muzičara koja se nije mogla videti ispod teških naslaga njegovog buntovnog, oporog i ciničnog stila ... Pesme poput ‚‚In my life“ pokazaće i jednog drugog, manje ironičnog, hipersenzibilnog sanjara, koji je koristio svoj otkačeni i sarkastični smisao za humor, uz borbenu jetkost i iskrenost kao odbrambene mehanizme u svetu licemerja i prljavih igara industrije pohlepe i komercijalizacije umetničkih ideja... I’m happy just to dance with me upotpunjuje filigranski ugođaj ovog sjajnog albuma( verovatno najjačeg, ako se u obzir uzme prva, znatno komercijalnija i manje autorska faza Bitls stvaralaštva)... And i love her prikazuje Mekartnija u svom punom sjaju i u jednom od najkreativnijih izdanja, negde u ravni pop rock klasika za sva vremena, yesterdayovski obojen njegovim nepresušnim talentom i šmekom da uvek pogađa ravno u srce – melodična, odmerena, strasna, daleka i zauvek lepa, ukrašena toplinom glasa i gitare... Tell me why se rutinski kotrlja kroz dan nakon teške noći, nošena dahom Džona Lenona koji svet Bitlsa uvek pomalo senči, produbljuje i rokerski energetski osnažuje, i kotrljajući uleće u sferu besmrtnih singlova poput - Can’t buy me love... Any time at all predstavlja još jedan bitlsovski dovoljno drzak, smeo , nadahnut i poletan komad, nešto naizgled tako prepoznatljivo, a opet dovoljno samosvesno da izmiče rutini pop melodija... I’ll cry instead još je jedna vešta transformacija starog u ruho novog i inspirativnog, vešto preoblikovana i pionirskom vizijom nadahnuta... Sve naprosto podrhtava pred naletima nepresušne Bitls energije, vitalnosti i kreacije... I taman kada poželite da se malo odmorite , udahnete malo vazduha predaha, sledi novi Bitl udar - Things we said today( Mekartnijeva sumorna tema, pesma zlokobne atmosfere i tekstom koji govori o frustrirajućim prekidima njegove veze sa glumicom Džejn Ašer, problemima dvoje mladih, prezaposlenih ljudi. Bila je to pesma u Lenonovom stilu, koju je Džon jako voleo) i genijalni odgovor na već postavljeno pitanje sa početka priče:Ko su ti Bitlsi i šta je to rock and roll?... Opet ta dražesna, neodoljiva seta, blues prizvuk, harmonija, raskoš saglasja, energije i melodičnosti... When i get home, tipični je Lenonov r’n’r klasik – tako gorak, osenčen jetkošću i silinom uverenja, iznova i do samog kraja. You can’t do that nepretenciozno slušaoca vodi ka poslednjoj stvari na ovom antologijskom albumu - I’ll be back( jedan od Lenonovih favorita na albumu koji je veličanstveno obojio svojom nadahnutošću, kreativnošću i setom, iskren i melanholičan Lenonov esej u dursko-molskoj labilnosti njegovog intuitivnog stila, bez refrena, pesma sastavljena kao dvanaestotaktna strofa u dva jednaka dela) veliča neuništivost liverpulskog duha koji vas prosto mami lepotom da mu se stalno i iznova vraćate... Ako ste kojim slučajem ikad pomislili da postoji nešto bolje, ovaj genijalni album će vas uveriti da grešite

Tokom druge polovine euforične 1964. godine Bitlsi su održali svoju drugu američku turneju, izdali jedan od najlepših singlova svih vremena - I feel fine i objavili još jedan album, 4. decembra – Beatles for sale. Na talasima uzavrele bitlmanije Bitlsi stižu do svog četvrtog studijskog albuma - Bitlsi na prodaju, sa njima svojstvenim duhom ironije i uzbudljivog humora... Nakon silnih obaveza i beskraja nastupa širom sveta, oni nalaze inspiracije i snage da snime još jedan standardno dobar i poletan album, sliku jednog burnog i ubrzanog vremena...
   
Ređaju se ultimativni Bitls klasici – od prigušene, smirene No repley (jedna od najosećajnijih Lenonovih pesama iz tog perioda, u bosa nova ritmu), potcrtane Lenonovim ličnim, prepoznatljivim pečatom rocandrollerske energije, zatim I’m a loser (prva Lenonova stvar iz tzv. ,,dylanovskog perioda“, kako je sam Lenon kasnije objašnjavao. Uticaj Dilanovih moćnih tekstova, njegovog folka i ritam i bluza bio je ogroman ... U ovoj pesmi oseti se ,,dilanovski dodir“ u sirovosti usne harmonike, akustične gitare i iskusnijeg, misaonog teksta), u moćnom country maniru i duhu Amerike, osenčenima čistom britanštinom u naletu, još jednim lenonovskim biserom Baby’s in black( jedna od većine Bitls pesama nastalih tokom silnih turneja i nastupa tih godina – jedna od onih napisanih po hotelskim sobama ... U kantri i vestern stilu(koji dominira ovim albumom, kompromis različitosti dvaju izuzetnih autora , Lenona i Mekartnija), obogaćenim višeglasnom magijom, stižemo do krucijalne verzije izvornog Chuck Berry klasika pedesetih - Rock and roll music( jedan od najomiljenijih Lenonovih berijevskih rok klasika, veličanstvena posveta Bitlsa jednom od svojih idola iz pedesetih( pored Karla Perkinsa, Litl Ričarda, Badija Holija ...)) naprosto podrhtava nošen uverenjem i snažnom emocijom Džona Lenona – njegovog božanstvenog vokala i zvuka klavira koji u duhu tradicije boogie-woogie trilira i pumpa ubitačni rockerski ritam... I’l follow the sun i Pol Mekartni nam pomažu da sledimo Sunce na putu sreće i čiste lepote muzike, a Mr. moonlight nadahnuti je lenonovski komad, put kroz snove... Medley Kansas city/Hey hey hey hey( moćna verzija Litl Ričardove pesme u šafl ritmu) predstavlja izvorni, dobri duh rock and rolla, pročišćen i oslobođen svih mogućih loših naslaga i glupih iluzija – mekartnijevski strastven, divlji, neukrotiv, nepotkupljiv u svojoj slobodi... Eight days a week (lebdeći optimizam Bitlsa sredinom šezdesetih, umiven jednostavnošću, čistim elanom i toplinom)  klasični je hit komad Bitlsa, naslonjen unutrašnjim šarmom na prelepu buddyhollyjevsku  Words of love( omaž Badi Holiju, američkoj pop legendi( koji je rano nastradao u avionskoj nesreći 1959.)... Badi Holi je bio prototip pop zvezde pedesetih, autor, gitarista i producent, neko ko je nakon turneje po Britaniji , sa svojim bendom Crickets, tokom 1958., neizmerno ticao na kasniju eksploziju BEAT muzike u Engleskoj, dok je za rane Bitlse bio i ostao idol čije su mnoge pesme izvodili i crpili iz njih inspiraciju za sopstveni rad)  – koren i izvorište celokupne Bitl magije, duboko u tlu Amerike. Honey don’t(obrada legendarnog Karla Perkinsa), u klasičnom Ringo Star, country maniru, kaska neobavezno po stabilnom Bitls tlu i utabanoj stazi, jašući ka Every little thing, ništa manje ili više ambicioznoj... I don’t want to spoil the party, kaska u istom amerikanizovanom maniru, like a easy – country western style... Ali već naredna What you’re doing, pretposlednja na albumu, nastupa sa mnogo više energije i uverenja, nošena dahom Mekartnija. Everybody’s trying to be my baby zatvara prodavnicu Bitlsa u energičnom ,, klasik rock“ maniru pedesetih, u najboljoj Karl Perkins tradiciji... Harison u jednom od svojih veoma nadahnutih izdanja iz doba bitlmanije... Novi duh iz The Beatles boce spremao se da već naredne, 1965. godine pokaže u potpunosti svoje pravo lice i oduva sve pred sobom – isključivo lepotom, snagom talenta, vizije, blistavom energijom i do tada neviđenom autorskom kreativnošću četvorice sasvim običnih momaka iz Liverpula...

Naredna, 1965. godina donela je sa sobom bitnu novinu – Bitlsi se gotovo u potpunosti okreću sopstvenom, autorskom materijalu, odbacujući strane uticaje i obrade pesama, kao i trenutni, komercijalni materijal. U svetu Bitlsa i rock muzike uopšte stvari postaju sve manje naivne, šarene, kompromisne i za jednokratnu upotrebu – singl Ticket to ride( 9. april 1965.) najava je nove, kompleksnije Bitls faze, obojene originalnim muzičkim materijalom i samosvesnim izrazom... Bila je to gorka, disonantna Lenonova pesma u srednjem tempu i ritmu koji se vuče, neobičnog( za to vreme) masivnog zvuka i teškog ritma, psihološki dublja od svega što su Bitlsi do tada snimali ... Pošto je na velikom delu prethodna dva Bitls albuma svirao akustičnu gitaru, Lenon se u pesmama I feel fine( novembar 1964., gde je po prvi put korišćen gitarski fidbek, sjajan zvučni uvod u ovaj lepršavi singl) i Ticket to ride( april 1965.) vratio električnoj gitari, s energijom koju je crpeo iz uzavrele atmosfere tadašnje ekspanzivne britanske rok i ritam i bluz scene i teških, moćnih gitarskih pesama poput ,,You really got me“ benda The Kinks, ,, It's all over now“ The Rolling Stonesa, ,, Baby please don't go“ grupe Van Morrisona – Them, kao i muzike bendova poput the Who, Yardbirds, the Animals ... Ono što je takođe u tim trenucima uticalo na menjanje svesti i zvuka Džona Lenona i Bitlsa( nagoveštavajući ovom pesmom sledeću njihovu razvojnu fazu i pesmu ,,Tomorrow never knows“, petnaest meseci kasnije) bili su početni eksperimenti sa halucinogenima – iskustva sa kanabisom i LSD – jem ...  U međuvremenu Džon Lenon objavljuje dve knjige kratkih priča i veštine pričinga, Bitlsi dobijaju priznanje od Kraljice – MBE ( Member of the British Empire) i počinju snimanje svog drugog filma - Help!... Dana 29. jula 1965. desila se premijera filma Help!, samosvesne Bitl komedije sa nadrealnim humorom, a 6. avgusta iste godine izlazi njihov novi album – Help!...

Kada su preterani uspeh i slava prejako udarili Bitlse u glavu, oni su svet pozvali u pomoć, okrenuli se još jednom ka sebi, kreativnoj unutrašnjosti i stvorili još jedan od bitnih albuma pop rock muzike – autorski jako i vitalno delo, sa nizom upečatljivih numera... Pesme Help! (bio je to Lenonov poziv u pomoć, vapaj iz dubine duše, iz perioda koji je on sam imenovao kao ,, moja faza debelog Elvisa“... Mentalno iscrpljen i otuđen nakon dve godine neprestanih, ubitačnih turneja i nastupa, u braku sa Sintijom koji se bukvalno raspadao, Lenon je očajnički tražio pomoć i promenu...) i The Night before klasični su i zapaljivi Bitls hitovi, odgovori Lenona i Mekartnija na brutalne izazove industrije bezdušnosti, licemerja i komercijalne eksploatacije svega i svakoga... Njihov neuništivi duh vedrine i vitalnosti nije posustajao ni pred kakvim izazovima i činio ih je tokom čitave karijere uvek svežima, poletnima i spemnima da odgovore na svaku vrstu izazova... Njihova kreativnost bila je pravi mali Božiji dar, nepresušno vrelo inspiracije iz kojeg su izvirale pionirskim i vizionarskim duhom obojene pesme, pravi izazov vremenu i ostalim bendovima na tada veoma bogatoj sceni rock and rola u punom zamahu. Uglavnom za korak-dva ispred ostalih, Bitlsi su diktirali tempo i dominantne trendove koji su dolazili sa svakim njihovim novim singlom ili albumom kao zaokruženom celinom. To se naročito odnosi na period koji je počeo sa albumom Rubber soul i završio se sa njihovim hronološki poslednjim snimcima, zabeleženim na antologijskom ostvarenju, albumu Abbey road...
   
No, pre toga u pomoć im je pritekao niko drugi nego još jedan velikan svetske scene, slavni Bob Dylan, koji je inspirisao Lenona da stvori svoj novi moćni klasik, pesmu You’ve got to hide your love away( prva čisto akustična snimka Bitlsa, nadahnuta naravno Dylanom), jednu od onih zrelih numera koja će pokazati u kom će se pravcu kretati muzika Bitlsa narednih godina – ideolog Lenon bio je samo sofisticirana, duhovna prethodnica... I need you nudi smirenost i harizmu kreativnog čoveka iz senke, Džordža Harisona, najavivši njegove vrhunske domete koji će izbiti u prvi plan već na Revolveru. Another girl, gitarski naglašena i prošarana ,, neprimetnim“ Harisonom ponire u filigranske dubine moćnog rock and rolla, dajući prednost prefinjenosti nad snagom i silinom doživljaja... Još jedan standarni lenonovski momenat - You’re going to lose that girl, prožet snažnom emocijom i upečatljivim vokalom uvodi slušaoca pod okrilje pop rock klasika Ticket to ride jedne od onih presudnih pesama kojima Bitlsi na ovom albumu čine zaokret ka novom, sofisticiranijem i snažnim autorskim pečatom obeleženom zvuku... Komercijalna prošlost prostodušnih, pevljivih i naivnih trominutnih ljubavnih pesmica lagano je ustupala mesto složenijim formama i ozbiljnosti sadržaja koje je sa sobom nosilo sve turbulentnije i nimalo naivno vreme druge polovine šezdesetih – sa svim svojim nemirima, lomovima, menama, razočarenjima, buntom, nasiljem i mogućom katarzom, otrežnjenjem koje je došlo sa iznenadnim buđenjem svesti, savesti i raspršenjem iluzija i snova... Ringova Act naturaly( obrada tradicionala u kantri i vestern stilu) svakako nije težila toj ozbiljnosti i usložnjavanju priče, nego je nudila svojom vedrinom i nepretencioznošću lagano opuštanje i relaksirajuću dozu humora za sve probleme koji su se vremenom nagomilavali tokom nesputane plovidbe ,, The Beatles“ krstaricom... It’s only love relaksira melodičnošću i duhom Džona Lenona u ležernom izdanju, dok You like me too much i Tell me what you see čine lagani uvod ka lepršavoj I’ve just seen a face ( strasno mekartnijevskoj) i jednom od dragulja za sva vremena, evergreenu Bitls magije, pesmi  Yesterday( ,,Da li je ovo nečije tuđe ili sam ja ovo napisao?“, glasilo je često Mekartnijevo pitanje vezano za ovu antologijsku pesmu, najobrađivaniju numeru u istoriji, po Ginisovim podacima), klasiku Pola Mekartnija koji svojim nestvarnim, mirnim tokom plovi ka tišini i beskrajima večnosti... Ako ne verujete u juče, za sam kraj je ostavljen Lenonov energetski udar, obrada još jednog sirovog i čistog rock and roll iskustva iz pedesetih - Dizzy miss Lizzy( rokerski raskalašna i divlja obrada Larija Vilijamsa iz 1958. godine, u dvanaestotaktnoj formi bugija) , upravo ono što rock muziku čini večnom, neiscrpnom inspiracijom u svoj njenoj silini, jednostavnosti, energičnosti i pomalo naivnoj neposrednosti u svetu gde perfidnost i interes vrebaju iza svakog ugla neočekivanosti i neiskrenosti...

Nakon filma i albuma Help! usledio je još jedan trijumfalni koncert, ovaj put na njujorškom  Shea stadionu, 15. avgusta 1965. godine, pred 56 000 fanatičnih i frenetičnih obožavalaca, a krajem godine, tačnije 3. decembra pojavljuje se singl We can work it out/ Day tripper i jedan od ključnih pop rock albuma – Rubber soul. Za Rubber soul bi se s pravom moglo reći da je presudni, prvi pravi Bitls album, jedan od onih koji se našao na svim značajnijim listama albuma koji su obeležili istoriju rock and roll muzike...

... Album Rubber soul predstavljao je prekretnicu ili pak šarku koja ih je jednim delom vezivala sa  pop prošlošću, a drugim delom održavala na površini dok su tražili mogućnosti nekog novog izraza ... Lenon i Mekartni su znali da im ponestaje varijacija na temu jednostavnih ljubavnih pesama pređašnjih albuma i bili svesni činjenice da moraju pokušati nešto novo ili potonuti ...

... Svesni činjenice da se vremena naglo i neočekivano menjaju i da su mnogi autori poput Dilana, Stounsa, Kinksa, grupe Hu ili Enimalsa otišli korak dalje od uobičajenih pop pesama svojim angažovanim i jetkim numerama poput : ,, Like a rolling stone“, ,, Satisfaction“, ,, See my friends“, ,,My generation“ ... nudeći teži zvuk, društvenu angažovanost i beskompromisne komentare na duh jednog burnog vremena koje se upravo rađalo sredinom šezdesetih, naveliko već zapljuskujući bitničku, zapadnu obalu uzavrele, psihodelične Amerike ...

... Odgovor koji su Bitlsi dali svojim prekretničkim albumom ,, Rubber soul“ bio je uvod u njihovu eksperimentalnu, inovativnu i revolucionarnu studijsku fazu koja je počela već narednim albumom - ,,Revolver“ i istovremenim prekidom opterećujućih, sve besmislenijih turneja i svirki ... Bila je to nova era Bitlsa, moćno obeležena introspektivnim duhom oslobađajućeg LSD-a ...

Inovativni i presudni Rubber soul (jedan od Bitls albuma na svakoj iole ozbiljnijoj listi ključnih rokenrol albuma svih vremena) otvara poletna Drive my care , jednostavna i lepršava ljubavna stvar( sjajna slika njihove prefinjene doze humora i intuitivnog osećaja za trenutak u kojem je svaka od pesama nastajala), a ulepšava ga i odvodi ka dubljim, sofisticiranijim i kompleksnijim slojevima Harisonovim sitarom naglašena Lenonova iskrena ljubavna dogodovština Norwegian wood( napisana početkom 1965., prikrivena aluzija na Lenonovu ljubavnu avanturu sa izvesnom novinarkom, označava prvu pesmu Bitlsa u kojoj je tekst bio važniji od muzike – u duhu Dilanovog zadirkivajućeg pripovedanja) – biserno uglađena i iznutra obasjana u svoj svojoj veličini i unutrašnjoj snazi nove Bitls magije...You won’t see me ne doseže visine prethodne dve, ali pažljivo gradi most ka još jednoj esencijalnoj Nowhere man(Lenonov gorki komentar na sebe u ,,fazi debelog Elvisa“, prinuđenog da u očima javnosti glumi sreću i ulogu koja mu je bila namenjena, u totalnoj suprotnosti sa njegovom tadašnjom stvarnošću čoveka duboko očajnog u monotoniji braka i izgubljenog u izolaciji svog ogromnog imanja u Vejbridžu), bitlsovski domišljatoj i neverovatno punoj duha i čudesne melodičnosti. Bitls priča lagano se usložnjava, izoštrava, postaje znatno produbljenija, kompleksnija i obojena specifičnim tonovima sete, ironije, dvosmislenosti i simbolike koja izmiče jednostavnoj mogućnosti tumačenja i šematizovanja muzike i poetike Bitlsa na njihovom jedinstvenom putu ka samima sebi...  Think for yourself odiše harisonovskim jedinstvenim stilom, nošena dahom smiraja dana i njegove duše koja se okreće ka Indiji i misticizmu prastare civilizacije Inda i Ganga, dok fantastična i snažna The Word otkriva Bitlse u jednom od njihovih najpoletnijih i najnadahnutijih izdanja, izdanja gorčine, sete, seksipila, brutalne energičnosti rock and rolla kao izvorišta večnog i besmrtnog daha života i životne filozofije – bez predrasuda i lažnog morala. Lenon naprosto briljira – njegov emotivni, blues duhom obojeni vokal koji vas snažno veže, čini tu čudesnu prevagu koja Bitlse predstavlja tako moćnima, zavodljivima i jedinstvenima, ma u kom pravcu da su krenuli... To potvrđuje i Mekartni sa predivnom, lirskom i setnom  Michelle, ukrašenu francuskom notom prefinjenosti, nostalgije i svega onoga što vešto izmiče snazi i volumenu reči. What goes on odaje dobri duh Ričarda Starkija u kantri maniru, a potom sledi Lenonov lirski odraz čiste duše u pesmi Girl, momentu sofisticirane sete, melodičnosti i dramatike... I’m looking through you lepršava je bitlsovska spona ka još jednoj besmrtnoj - In my life( Lenonova nostalgična introspekcija, meditacija o prošlosti, sa sjajnim tekstom koji je smatrao svojim prvim ozbiljnim delom ... Blažena obuzetost svetom halucinogena bojila je ovaj album i potonji rad Bitlsa teškim bojama, raspršujući vedrinu i lepršavost naivne i razdragane pop prošlosti), nečemu toliko dobrom i lepom da bez problema ulazi u najuži krug klasika za sva vremena, nečega što dira dušu magijom tandema Lennon-McCartney, autorskim dvojcem koji pronalazi put do svih onih koji u životu tragaju bez straha od posledica i umeju da prepoznaju čistotu vanvremenske lepote... Dodir romantičarske klasike nikako nije slučajan. Ima nešto iznutra čemu je nemoguće odoleti i od čega svakog iole senzibilnog podilazi prijatna, setna jeza. Kasnije obrade Bitlsa od strane klasičnih umetnika samo su potvrdile sve ono što se tokom stvaračkom perioda Bitlsa( tokom šezdesetih) samo naslućivalo... Wait i  If i need someone ostaju pomalo u senci prejakih prethodnika, dok završna Run for your life otkriva po ko zna koji put svu raskoš Lenonovog rock and roll talenta i zavidne energije kojom uspeva da prenese snagu i lepotu vlastite muzike... Zagonetni pogled Bitlsa i njihove gumene duše iz perspektive  ribljeg oka sa prednje strane omota albuma bio je veoma intrigantno vešt nagoveštaj svega onoga što je tek sledilo iz kuhinje njihove studijske, psihodelične i eksperimentalne faze stvaralaštva... Oblaci marihuane, lizergičnih izazova i halucinogenih vizija nadvijali su se sve više i sve gušće nad kreativnim i uzburkanim svetom Bitlsa... Bilo je samo pitanje vremena kada će krenuti nova i nepredvidiva kreativna oluja...

Posle veoma uspešne 1965. godine – pre svega mereći kvalitetom muzike, na dva izvrsna, autorska albuma, sazrevanja muzike, produbljivanja i proširenja tematskih okvira i sve većeg odmaka od trenutnog komercijalnog zadovoljenja industrije i tržišta, Bitlsi se sve više okreću unutrašnjosti tj. sebi samima... Bitlmanija je dosegla svoj vrhunac i počela lagano i neprimetno da nestaje u zavodljivim oblacima marihuane i LSD-a koji su menjali percepciju stvarnosti, otklanjajući rutinu, dosadu i trivijalnosti svakodnevnice... Nasmešeni, Bitlsi su sneno tonuli u čarobni svet neke nove stvarnosti...
   
Nakon provokativne i surovo realne izjave buntovnog, beskompromisnog i ciničnog Džona Lenona da su Bitlsi popularniji od Hrista i burne reakcije javnosti koja je počela da spaljuje ploče dotadašnjih bezgrešnih idola, Bitlsi se tokok 1966. godine sve više povlače iz javnosti – 1. maja 1966. usledio je njihov poslednji živi nastup u Britaniji( koncert na Vembliju), a potom, 29. avgusta iste godine i poslednji javni nastup uopšte – bio je to Candlestick park u San Francisku. Dotadašnje turneje pokazale su se kao dosadna obaveza i ogromna prepreka njihovom daljem radu, razvoju i napretku. Rutina koncerata odbijala ih je od daljih javnih nastupa – inspiracija je potražena u pomenutom, virtuelnom svetu droga i fanatičnom studijskom radu, potrazi za novom inspiracijom i neistraženim područjima kreativnosti, snova i umetničke mašte... Album  Revolver , objavljen 5. avgusta 1966. bio je prekretnica u svakom pogledu ka novom, progresivnijem i tehnički savršenijem zvuku...
   
Nakon godina euforične bitlmanije, proboja i uspeha u Americi, rodnoj Britaniji i ostatku sveta, uspeha na top listama i niza nezaboravnih hitova- od Love me do, She loves you, I wanna hold your hand, preko I feel fine, I should have known better i And i love her, do sofisticiranijh, autorski zrelijih pesama sa albuma Help i posebno Rubber soul (prethodnici Revolvera)- Yesterday, The word,Girl i In my life, postavljanja novih pravila i umetničkih izazova, zaokreta ka ozbiljnijem autorskom radu i udaljavanja od prostih, komercijalnih ljubavnih pesmica, tonjenja u dubine duše i introspekciju, ironiju i nepresušne izvor iščašenog humora, godina 1966. donosi mnogo toga što označava prekretnicu u životu i radu slavne liverpulske četvorke, benda the Beatles koji (ni)je promenio sve(s)t.
   
Mašinerija uspeha i mlaćenja para, u kombinaciji sa hedonističkim umrtvljavanjem čula i duše, zamkom tašte samodopadljivosti i ispraznosti počeli su da uzimaju danak i zatamnjuju svetlucavo nebo slave. Sviranje je izgubilo slast zabave ( avgusta 1966. Bitlsi održavaju poslednji živi nastup) i sve je više ličilo na težak posao, obavezu koja mora da se odradi. I kada je bilo najteže, u pomoć priskače čarobna azijska biljka  - pušenje marihuane imalo je presudan uticaj na kreativnost Beatlesa sredinom šezdesetih. U oblacima dima kanabisa rađale su se nove, vedrije boje, tonovi i reči- teret slave podnosio se lakše, sa mnogo više ,, smeškanja“. Od jednolične, pritiskajuće stvarnosti odlazilo se u svet mašte, halucinacija, mistike i psihodeličnih vizija... Album Revolver nastao je pod uticajem ideologije i kulta droge, pod uticajem uživanja istih. Muzika je postala drugačija, nadrealnija i maglovitija...

                    ... When i wake up early in the morning
                        left my head, i’m still yawning,
                        when i’m the middle of the dream
                        stay in bed,float up stream.
                        Please don’t wake me, no don’t shake me
                        leave where i’m only sleeping...

John Lennon se sve više udaljavao od lirske muzike Paul McCartneyja. Dok u pesmama Dr.Robert i She said, she said opisuje vlastita iskustva s drogama, u lenjavo - melanholično-melodičnoj I’m only sleeping, premoren i opijen halucinogenom LSD - jem sanjivo gleda na svet oko sebe i moli ga da ga ostavi na miru, u sigurnosti postelje. Najlepša kompozicija na albumu je Johnova Tomorrow never knows . Zvuci sitara, unazad puštenih traka i izvodi iz Tibetanske knjige mrtvih rađaju nekog novog Lennona, transformisanog i spremnog za neke nove, sasvim drugačije kreativne domete. Love you to predstavlja Harrisonove indijske preokupacije, dok ritmična, rezantna Taxman, koja otvara album otvara i nove Harrisonove autorske mogućnosti - njegov rad postaje sve bitniji i kompleksniji. Bio je to pravi rock and roll, hit za nezaborav, škola melodičnosti, dinamike i pevanja - briljantno, kako su to samo umeli inspirativni Beatlesi. Pored sjajnih Good day sunshine, Got to get you into my life i predivne, lirske i setne, u gotovo klasicističkoj formi Here, there and everywhere , Paul McCartney uz malu pomoć gudača doseže neke od najvećih pop dometa, mereno čak i kriterijumom samih Beatlesa. Ma za kojom formom ili stilom posegli uvek su znali da izvuku maksimum i prevaziđu originale. Njihova pionirska uloga činila ih je jednostavno nenadmašnima - o kreativnosti i višeglasnom pevanju već su napisane brojne studije, zato... Numere Eleanor rigby i gotovo barokna For no one pravi su biseri albuma - savršene pop melodije, obogaćene i nadograđene klasičnim uticajima; jednostavno rečeno primer za udžbenike. Da sve ne bi izgledalo previše savršeno i ozbiljno, pobrinuo se, a ko bi drugi, nego relaksirano zabavni bubnjar Ringo Starr i njegova detinja Yellow submarine, dve godine kasnije iskorišćena za naslovnu temu Beatles crtanog filma o neobičnom zloći.
   
Bilo je to varljivo (od glagola - variti, duvati) leto 1966. godine, mesec avgust, jedan od prelomnih trenutaka za Beatlese, kada se u potpunosti okreću studijskom radu( publika će ih ponovo uživo videti tek 30.januara 1969. prilikom prepodnevne svirke na krovu zgrade, za vreme snimanja albuma i filma Let it be), introspekciji i nizu kreativnih eksperimentisanja čiji će plod biti četiri antologijska studijska albuma za isto toliko godina. Ostatak priče je čista istorija, tačnije mit. Nakon Revolvera ništa više neće biti isto... pa ni sami Bitlsi, momci od kojih je sve zapravo i počelo...
   
Singl ploče: Paperback writer i Eleanor rigby(1966.) bili su najava prekretnice: era psihodelije i studijskih eksperimenata odvela je Bitlse na dugo, veoma dugo unutrašnje magično, misteriozno putovanje, čudesni trip šarenila boja, osmeha, neobičnih zvukova i samopreispitivanja...

                            ... Let me take you down
                                ’cause i’m going to strawberry fields
                                nothing is real and nothing to get hungabout
                                strawberry fields forever...

                            ... Dear prudence, let me see you smile
                                dear prudence, like a little child
                                the clouds will be a daisy chain
                                so let me see you smile again
                                dear prudence, won’t you let me see you smile?...

                            ... Yes i’m lonely wanna die
                                yes i’m lonely wanna die
                                if i ain’t dead already
                                oh girl you know the reason why...
                            ... Black clouds crossed my mind
                                blue mist round my soul
                                fell to suicidal
                                even hate my rock and roll
                                wanna die, yeah wanna die...

...Kraj Bitls revolucije: Neka bude...

Vrhunac psihodelične, introspektivne i eksperimentalne faze Bitlsa usledio je naredne, 1967. godine... Najava je usledila u formi najboljeg pop singla svih vremena:Penny Lane/ Strawberry fields forever, a potom i kultnog albuma Sgt. Pepper’s lonely hearts club bend...

Prvog juna 1967.godine, nakon devet meseci studijskog rada svetlost dana je ugledao osmi po redu studijski album Beatlesa - Klub usamljenih srca narednika Pepera. Bila je to po mnogo čemu jedinstvena i veoma uticajna ploča, simbol jednog neobičnog vremena psihodeličnog umetničkog stvaralaštva, eksperimentisanja sa drogama, undergrounda i Flower power pokreta.
    Po prvi put na omotu ploče su odštampani tekstovi pesama, omot se po prvi put otvarao, a dizajnirali su ga, po prvi put u istoriji pop muzike, pravi umetnici - britanski pop artisti, bračni par Piter Blejk i Džen Hevort. Šarenilo boja, cveća, značajnih ličnosti i Bitlsa u uniformama( zajedno sa njihovim voštanim replikama) na savršen su način odražavali duh jednog vremena promena i čudesnih umetničkih vizija. A u muzičkom smislu, šta je  sve to donosila psihodelična vizija Beatlesa, najavljena kultim singlom Strawberry fields forever...
   
Sgt. Peper’s lonely hearts club band je počinjao tamo gde se njihov prethodni album Revolver završavao. Poslednja pesma s Revolvera - Tomorrow never knows, Lennonovo remek-delo, zujanjem indijskog žičanog instrumenta nagoveštava promenu koncepta unutar pop muzike( koncepta koji je pop muzikom prikazivao niz emotivno nabijenih ljubavnih pesmica unutar tri akorda i ne mnogo više od toga) i sasvim novu ideju konceptualnog albuma složenije strukture( muzičke, tematske, sociološke, tekstualne). Album više nije bio nasumični skup različitih pesama, već razvija novu ideju i pristup muzici do maksimuma - namesto lepršavih i jednodimenzionalnih ljubavnih izjava novi album Beatlesa postaje omamljujući kolaž muzike, reči, pozadinske buke i orkestralnih efekata, skrivenih izjava, halucinogenih zvona, sekvenci snova, socijalnih opservacija i apokaliptičnih vizija čudotvorno smeštenih na četvorokanalni studijski magnetofon.
   
Pojavom konceptualne ideje, gubila se prvobitna spontanost rock and rolla. U slučaju Beatlesa bila je to posledica odluke da u avgustu 1966. prestanu sa zamornom koncertnom aktivnošću i posvete se isključivo studijskom radu. Svet halucinogena i neslućenih studijskim mogućnosti pružili su sasvim drugačiju percepciju stvarnosti, pretočenu u kompleksije muzičke sadržaje.
   
Što se vremena nastanka albuma tiče, bilo je to doba eksperimentisanja i traženja novih mogućnosti izražavanja ideja, doba vijetnamskog rata, protesta, indijskog misticizma i istočnjačke filozofske misli, undergrounda, transcendentalne meditacije, halucinogena, vreme hipi odiseje i cvetnog leta druge polovine šezdesetih... Bilo je to vreme radikalnih promena, političkih ubistava, kraja modernizma... Bilo je to vreme za još jednu Beatles transformaciju, novi pionirski poduhvat, promenu koju će predvoditi vlastitom harizmom, spontanošću, prirodnošću, smislom za humor i nepresušnom kreativnošću i inovativnošću, obeleživši čitavu jednu deceniju i epohu- zvanu šezdesete , pretvorivši se u njen simbol, zaštitni znak, mit i nikad dosanjane snove....
   
Glavnu temu ploče predstavlja usamljenost, sociološki i umetnički zrelo obrađenu u nepretencioznom maniru pop tradicije. Narednik Peper je ostao trajni dokument, priča o tome da umetnost pripada svima, da je dostupna svakome i da je to u suštini njen jedini cilj.

                    ... Zamisli sebe u čamcu na reci,
                        uz narandžino drveće i nebo kao marmelada,
                        neko te zove, odgovaraš polako,
-        devojka sa kaleidoskopskim očima.
                        Celofansko cveće žuto i zeleno,
                        lebdi nad tvojom glavom,
                        potraži devojku sa suncem u očima,
                        iščezla je.
                        Lusi na nebu sa dijamantima...
    
Psihodelična era zatekla je Bitlse sa cvetom u reveru, ali cvet je bio od celofana, više dekoracija nego simbol flower power ere. Što se same muzike tiče, ploča je smatrana čistom umetnošću. Džefri Emerik, snimatelj kuće EMI radio je na albumu punih 700 sati, što je nagrađeno priznanjem za najbolju tehničku produkciju 1968.godine. Snimalo se pet dana nedeljno, od sedam naveče do četiri ujutru, i tako četiri i po meseca! Negde pri kraju svi smo izgubili osećaj za vreme jer je ponekad izgledalo da celoj stvari nema kraja. No Bitlsi nikada nisu bili umorni i zaista mi nije jasno kako su uspevali sve to da izdrže, prisećao se snimatelj. Snimalo se na četvorokanalnom magnetofonu uz nadzor producenta, slavnog Džordža Martina. Možeš li da napraviš tako da klavir ne zvuči kao klavir?, bilo je jedno od karakterističnih pitanja prilikom snimanja. Beatlesi su tražili različite tonske kvalitete za svaki instrument uz odabranu vrstu eha, što se odrazilo na neuobičajenu zvučnu kulisu u većini pesama. Efekti su pesme povezali u zaobljenu i dovršenu celinu, zaokružujući neprekinuti konceptualni pristup albumu. Jednostavnost, naivnost i spontanost nekadašnjeg bazičnog rock and rolla tiho se gubila i neprimetno nestajala, ostajući uspomenom na prašnjavoj polici. Znameniti esej Nika Kona to najbolje opisuje:Promenili su se, i pošto ih je ostali pop svet držao kao malo vode na dlanu skoro sve grupe promenile su se zajedno sa njima. Uskoro potom nije više bilo pravog rock and rolla, nije više bilo poštenih koještarija...
   
Naslovna pesma pojavljuje se dva puta na albumu, u različitoj formi. Duža, grandioznija verzija otvara album, druga, kraća, brža i reskija najavljuje grandiozni završetak ploče i pesmu A day in the life. Čuju se duvači, puno različitih zvukova i šumova u pozadini, gitara... a onda predivna melodija, sjajno producirana i aranžirana i Beatlesi u punom sjaju, onako kako su to samo oni umeli- višeglasni i lirično, u pesmi With a little help from my friends. Glasovno besprekorna i duhovita, u nepretencioznom i samoironičnom uzvođenju Ringo Starra, pesma obara s nogu sve prave pop fanove.
    Sledi potom slikanje rečima, verbalno dočaravanje vizuelnog utiska u kultnoj Lucy in the sky with diamonds, u izvedbi Johnna Lennona, glavnog cinika i revolucionara unutar Beatlesa. Zbog različitih mogućnosti tumačenja teksta, otvorenih halucinogenih asocijacija i inicijala u naslovu (L.S.D.) pojavile su se dušebrižničke sumnje ( ah, ti neizbežni moroni!) i tvrdnje da Beatlesi podstiču publiku na konzumiranje narkotika (kod nas je tih godina, srećom, samo religija bila opijum za narod). Lennon, lucidan i sarkastičan, kreativan i smeo, kakvim ga je dragi Bog već bio stvorio, sve je glatko odbio - inspiracija za pesmu krila se unutar jednostavnog dečijeg crteža. Njegov sin Julian prosto je nacrtao devojčicu, sve ostalo plod je kreativne mašte... McCartneyjev pop senzibilitet, melodičnost, pitkost i pevljivost dolaze do punog sjaja u pesmama Getting better, Fixing a hole i She’s leaving home. Nadovezuje se Lennon sa nadrealističnim kolažom Being for the benefit of mr.Kite, dok čovek iz senke, gitarista George Harrison ponire svojom Within you, without you u dubine indijskog misticizma i priča svoju jedinstvenu priču stihovima o smislu ljudskog života. Doziranom količinom ironije McCartney vodviljski izvodi When i’m sixty four, dok pričom o prolaznoj avanturi sa devojkom na parkiralištu Lovely Rita otkriva vlastiti talenat satiričara. Znatno manje inspirativna Good morning, good morning, rutinski strukturisana i nemotivisana slika sivila svakodnevnice u provinciji i već pomenuta, brža i kraća verzija naslovne pesme uvode slušaoca u grandiozno finale albuma. Reč je o produkcijskom remek-delu, pesmi A day in the life, sastavljenoj iz dva dela: Lennonu je nedostajala sredina, a McCartney nije imao početak. Bio je to vanvremenski kreativni spoj nenadmašnog autorskog tandema Lennon-McCartney, pesma prepuna slikovitih asocijacija, prikrivenih značenja... sa orkestarskim klimaksom u sredini i na kraju. Lennon je naprosto osvojio kritičare. U tih sedam minuta finala ploče sažeta su gotovo sva iskustva Bitlsa iz tog perioda: paranoja modernog življenja, aluzije na marihuanu, apstraktno mišljenje kao sredstvo umetničkog oslobađanja, događaji koji su sa žurnalističkom preciznošću ubacivali u sadržaj svoje slike sveta.
   
Bio je to kratkometražni nadrealistični film ispričan jezikom zvuka, uzbudljiv i neočekivan u obrtima, dramatičan po snazi, ironičan i dvosmislen. Bio je to apsolutni trijumf Beatles ludila i kreacije tandema koji su mnogi smatrali jednim od najboljih u 20.-om veku.
    Zamišljeni( sa novim, ozbiljnijim frizurama i brkovima) i nedokučivi, u oblacima gandže i izmaglici kiseline Bitlsi su ostali najveći i posle ovog neobičnog izazova. Pionirska uloga, kreativnost i hrabra promenjivost postavili su ih na sam vrh pop-rock Olimpa... Svojom muzikom stvorili su mit, postavši simbol jedne romantičarske decenije, decenije šezdesetih čiji su bili stvarni početak i kraj... Za sve nas koji ih istinski volimo, osećamo u srcu i cenimo taj kraj je bio samo nova iskra u beskraju lepote, kosmosa, večnosti i ljubavi... i’d love to turn you on..........

U vreme Narednika Pepera Bitlsi su se nalazili na jednom od svojih kreativnih vrhunaca, periodu kada im se klanjao čitav svet i na još jednoj od mnogih ključnih prekretnica... Enormni uspeh pomenutog albuma( kao i singla  All you need is love, objavljenog 25.juna 1967.), a zatim i iznenadna, šokantna (overdose) smrt njihovog menadžera Brajana Epštajna( veoma značajnog za njihov proboj, uspeh i održanje benda, uprkos silnim izazovima, svih tih godina na okupu) doneo je pometnju unutar benda – teret slave i godine preteranog, zajedničkog življenja i besomučnog rada, počeo je da nagriza Bitlse i pokazuje tamnu stranu uspeha ... Pojava japanske avangardne umetnice Yoko Ono u životu Džona Lenona, potom njegov razvod od dotadašnje supruge Sintije, novi brak i unutrašnji lomovi kao posledica ,, bitlmanije“ i iskrivljene slike stvarnosti, lažnog sjaja i godinama nagomilavanog nezadovoljstva četvorice umetnika, ljudi i jakih ličnosti( pre svega njihove sujete u borbi za prevlast u bendu) samo je dolilo ulje na već raspirenu vatru i zloslutno najavilo i ubrzalo kraj benda koji je stvorio i obeležio čitav jedan svet muzike i deceniju ludih i nezaboravnih šezdesetih...

Taj posao je bio odvratan, je**** ponižavajući - objašnjavao je Lennon. Morao si da se do krajnjosti ponižavaš da bi bio ono što su bili Bitlsi. I to je ono što sam ja odbijao. Sve se događalo korak po korak, sve dok se nismo našli okruženi totalnim ludilom, u situaciji gde radiš tačno ono što ne želiš da radiš, sa ljudima koje ne možeš da podneseš. U pitanju je bilo čisto ugnjetavanje. Doživljavali smo poniženje od svih redom - srednje klase, ljudi iz šou-biznisa, gradonačelnika i svih ostalih. Bili su tako ograničeni i glupi. Svi su pokušali da nas iskoriste. Za mene je sve to bilo posebno ponižavajuće jer nikada nisam mogao da držim jezik za zubima i uvek sam morao da budem ili pijan ili stoned da bih odoleo njihovom pritisku. Bio je to pravi pakao.
          
Ni kasnije se ništa nije promenilo osim što smo promenili krpe,a ostavili smo da iste drkadžije drže sve u svojim rukama
.
      
Turneje Bitlsa nisu bile nimalo legendarne. Bile su to prave narko-orgije upriličene od pohlepnih menadžera, dosoljene od kojekakvih grebatora, i zaštićene od korumpirane policije. Naše turneje su bile poput Fellinijevog Satirikona. Imali smo takav imidž, kao svi mi imamo supruge i kod nas nema takvih orgija i svih tih sranja, što se dešavaju na turnejama. Ali, naše turneje su bile nešto sasvim drugo od onoga što su ljudi mislili. Svako je imao svoju sobu u hotelu i tu su uvek bile nekakve ženske, svakojaki ljudi. Kad bismo stigli u neki grad mi bismo ga rasturili. Nije to bilo obično zezanje. Imam fotografije na kojima četvoronoške izlazim iz javne kuće u Amsterdamu a policajci bi me pratili do sobe kako bi sprečili eventualni skandal. Prokleta velika kopilad, to su bili Bitlsi. Moraš da budeš kopile da bi radio sve to što smo mi radili.
        
A Bitlsi su najveća kopilad na svetu. Pa ipak, svi su želeli da održe naš neokaljani imidž. Novinari,s vi... zato što su želeli besplatno piće, besplatne kurve i zabavu. Svi su želeli da ostanu u tom društvu. Mi smo bili Cezari. Ko je smeo nešto da nam zameri, kad smo donosili milione funti? Svi su se pravili da ne vide, bilo je podmićivanja policije, političara... Svi smo bili u tome, a neki od nas bi želeli da to još traje. Ne uskraćuj nam to, govorili su mi, ne uzimaj nam Rim, naš mali Rim, gde svi možemo da imamo kuće, automobile, ljubavnice, žene, zabavu,piće i drogu. Ako sve to odbaciš Johne,onda si lud!.

Opijeni slavom, drogama i istočnjačkim misticizmom( pod uticajem transcendentalne meditacije indijskog gurua Mahariši Maheš Jogija), Bitlsi se okreću novom projektu – bio je to TV film i novi album Magical mistery tour, premijerno prikazan 26. decembra 1967. godine. Prethodio mu je još jedan moćan singl: 24. novembra objavljen je Hello goodbye/ I am the walrus , još jedno nadahnuto delo čudesne psihodelične Bitl mašte i nepresušne vitalnosti... Pesma I am the walrus bila je na neki način jedan od kreativnih vrhunaca Džona Lenona, čoveka i umetnika koji se nakon uspeha albuma ‚‚ Sgt. Pepper's lonely hearts club band“ i smrti menadžera i prijatelja Brajana Epštajna, a naročito nakon poznanstva i ljubavi sa Joko Ono sve više osamljivao i udaljavao od benda, gubeći interesovanje za nastavak daljeg rada i onoga svega što su Bitlsi tada predstavljali kao najuspešniji pop bend ... Dok je avgusta 1967. završavao jednu od svojih najbitnijih pesama psihodelične faze – ‚‚ I am the walrus“, on se nalazio u pasivno-introspektivnom stanju, uglavnom isključivo zainteresovan za Joko Ono i svoje unutrašnje doživljaje pojačane uticajem LSD – a  i fasciniran duhovnim pitanjima koja su ti doživljaji predstavljali ... Sa Džordžom Harisonom je delio interesovanja za hinduizam, dok se Harison divio njegovim novim pesničkim vizijama mira i tolerancije ... Istovremeno, Lenonov karakteristični opori cinizam nalazio je mnoštvo materijala kojim bi se pozabavio tog nemirnog leta 1967., u vreme kad je studentskim, građanskim i hipi pobunama, antiratnim protestima, kao i socijalnim nemirima Establišment krenuo da žestoko uzvraća udarac – različitim vrstama zabrana ‚‚subverzivnih elemenata demokratskog društva“ i brojnim hapšenjima i ubistvima ... Nakon hapšenja prijatelja – Mika Džegera i Kita Ričardsa iz Stounsa radi posedovanja narkotika( što će i sam Lenon doživeti samo godinu dana kasnije) i njihove zatvorske kazne, Lenon i Mekartni( koji su u međuvremenu i sami javno priznali da koriste LSD) uradili su gest solidarnosti, otpevavši prateće vokale na protestnoj pesmi Stounsa ‚‚We love you“( koja počinje simboličnim zvukom zatvaranja zatvorskih ćelija ...).
    
U tom i takvom ambijentu, nekoliko dana nakon smrti Brajana Epštajna, mračan, razgoropađen, utonuo u sanjivi svet halucinogena i oporo ciničan kakav je uglavnom bio,  Džon Lenon je sedeći u svom domu u Vejbridžu prebirao po dirkama klavira tražeći inspiraciju za novu pesmu ... Nešto krajnje neobično, u njegovom čudesnom duhovnom stanju i neraspoloženju iniciralo je početak jedne od njegovih najoriginalnijih i najborbenijih pesama, izlivu sarkazma - ,, I am the walrus“... U daljini je začuo zvuk dvaju tonova zavijajuće policijske sirene( u vremenu žestokih uličnih nereda...)Istog momenta on ga je pretvorio u opsesivnu muzičku strukturu, izgrađenu oko konstantno uzlaznog i silaznog stepeništa prirodnih durskih akorda ... Bio je to magični zvučni uvod u ovu briljantnu numeru, zloslutnu i oporu melodiju i krajnje borben, sarkastičan i ironičan tekst, bila je to najnekovencionalnija i tonski najdvosmislenija sekvenca koju je ikad stvorio ...

Drugi ključni element koji je inicirao tekstualni deo ove sarkastične zvučne epopeje, desio se ironičnom igrom sudbine. Po rečima Pita Šotona, Lenonovog starog prijatelja iz školskih i Quarry man dana( jednog od članova benda) originalna Lenonova inspiracija za nastanak pesme bilo je pismo jednog dečaka iz njihove stare škole u Kvori benku, u kojem je opisao kako je njegov razred analizirao pesme Bitlsa, što je nasmejalo ironičnog Lenona( njegovi nastavnici engleskog u pomenutoj školi smatrali su mladog Džona za netalentovanog za engleski jezik, što je on veoma dobro upamtio uz duboke emotivne ožiljke). Lenonov odgovor bio je više nego borben, sarkastičan, napadački ... Parodično ređajući besmislene slike( izrugivajući se onima koji su tražili dublji smisao u njegovim Bitls pesmama i tekstovima, prethodno ga odbacujući kao netalentovanog), Lenon postepeno tekst usmerava u sve kritičniji ton okrenut protiv čitavog britanskog licemernog i gramzivog establišmenta .... Pesma ,, I am the walrus“postaje ogoljena antiinstitucionalna pesma, tirada koja proklinje Englesku i njeno celokupno školstvo, kulturu, umetnost, religiju, zakone pa čak i sam um ...

I am he
As you are he
As you are me
And we are all together

See how they run
Like pigs from a gun
See how they fly
I'm crying

Sitting on a cornflake
Waiting for the van to come
Corporation tee shirt
Stupid bloody Tuesday
Man, you been a naughty boy
You let your face grow long

I am the eggman (Ooh)
They are the eggmen, (Ooh)
I am the walrus
Goo goo g' joob

Mister city p'liceman sitting pretty
Little p'licemen in a row
See how they fly
Like Lucy in the sky
See how they run
I'm crying
I'm crying, I'm crying, I'm crying

Yellow matter custard
Dripping from a dead dog's eye
Crabalocker fishwife pornographic priestess
Boy you been a naughty girl
You let your knickers down

I am the eggman (Ooh)
They are the eggmen (Ooh)
I am the walrus
Goo goo g' joob

Sitting in an English
Garden waiting for the sun
If the sun don't come
You get a tan from standing in the English rain

I am the eggman
They are the eggmen
I am the walrus
Goo goo g' joob g' goo goo g' joob

Expert texpert choking smokers
Don't you think the joker laughs at you?
See how they smile
Like pigs in a sty, see how they snied
I'm crying

Semolina pilchards
Climbing up the Eiffel Tower
Element'ry penguin singing Hare Krishna
Man, you should have seen them kicking Edgar Allan Poe

I am the eggman (Ooh)
They are the eggmen (Ooh)
I am the walrus
Goo goo g' joob
Goo goo g' joob
G' goo goo g' joob
Goo goo g' joob, goo goo g' goo g' goo goo g' joob joob
Joob joob...

Bio je to Lenonov osvetnički juriš na represivno i zaglupljujuće, perfidno i cinično društvo koje se hranilo krvlju i mukom sopstvenog i drugih naroda širom sveta, usmeren protiv nasmejanih svinja u svinjcu, lažnih moralista koji prebijaju vlastitu omladinu radi očuvanja svojih jebenih privilegija – bio je to beskompromisni anarhistički udar na lažni moral jednog licemernog društva ... Satirična Lenonova poema ima svoje duboke psihološke korene u njegovom haotičnom  detinjstvu( odrastao je kao dete razvedenih roditelja), razrešavajući dečačku dilemu oko toga da li je on sam lud ili genije ... Lenon na kraju svega zaključuje( nakon dve decenije gorkog iskustva na sopstvenoj koži) da je njegova ludost njemu barem realnija od represivnih normi nemoralnog sveta!!!

I mada je TV film pobrao prilično loše kritike (spustivši ih napokon malo na zemlju), album je pokazao da ih inspiracija nije napustila i da im kreativnosti i mašte nikada nije nedostajalo. Pored pomenutih, na singlu objavljenih pesama, bilo je tu još par moćnih komada kao The fool on the hill, zatim naslovna Magical mistery tour, Flying, Blue jay way ... Jednostavno rečeno, Bitlsi su bili i ostali jedan od retkih bendova u istoriji popularne muzike čiji je svaki naredni album donosio novi kreativni naboj i uspon, bivajući, sve do poslednjeg, sve bolji i bolji... Neuništivi duh kreativnosti, mašte, radoznalosti, pionirskog vizionarstva i inventivnosti, te potrebe za stalnim traganjem, eksperimentom, rizikom i promenama( u smislu rušenja klišea i pomeranja granica) pratio ih je do samog razlaza – po mišljenju mnogih, njihov hronološki poslednji snimljen album -  Abbey road , predstavljao je njihovo najbolje ostvarenje...
   
Ništa manje burna nije bila ni 1968. godina... Obeležili su je veza Džona Lenona i Joko Ono( koja ga sve više okreće samostalnim projektima, avangardnim eksperimentima, političkom angažovanju i traženju izlaza iz začaranog kruga  The Beatles noćne more bez kraja), razlaz sa Maharišijem i kraj indijske avanture, zatim novi, ovaj put animirani Bitls film – Yellow submarine (17. jul 1968.) i istoimeni soundtrack-album, stvoren oko fiktivnih ličnosti preuzetih iz pesama Bitlsa( uz čudesnu šalu i nešto novih pesama, recimo sjajne All together now ili recimo Hey bulldog), tri kultna singla - Lady Madonna( 15. mart 1968., njihov povratak bazičnom rock and rollu),Hey Jude, predivne Mekartnijeve pesme posvećene Džonovom sinu iz braka sa Sintijom, Džulijanu, i Revolution( 30. avgust 1968.), Lenonov politički komentar na revolucionarnu, 1968. godinu i sve izazove koje je donela sa sobom, prvi Lenonov samostalni projekat Dve device i napokon, jedan od najboljih albuma svih vremena, pravi presek muzike i života šezdesetih – White album( 22.novembar 1968.)...

Legendarni beli album Bitlsa, jedna od presudnih ploča rock and rolla, benda sa kojim je sve počelo, odrastalo i sazrevalo, pretvorivši se krajem šezdesetih u kreativni vrhunac i raspršenu iluziju generacije koja nije dosanjala vlastite snove o miru, ljubavi i slobodi, jedna je od onih stvari u životu koje nikako nisu na prodaju - koje vas definitivno vežu na neki svoj neuhvatljivi način i čine onakvima kakvim možda niste ni sanjali da ćete biti. Snaga harizme četvorice momaka iz Liverpula, heroja radničke klase i buntovnika bez razloga , stvorena neobičnim duhom, šarmom, neiscrpnom inspiracijom, kreativnošću i verom u sebe, pretočena je, kao nikad pre ni posle toga, u duh jedne generacije i originalan muzički izraz.
   
Autorski tandem Lennon-McCartney, stvaralačko jezgro benda, obeležio je svojim radom čitavu jednu epohu, ostavljajući pečat u vremenu kao putokaz za sve one zaljubljenike u rock and roll u potrazi za kreacijom, novih horizontima i vlastitim identitetom u moru komercijale.
   
Prazne, bele korice albuma simbolizovale su na neki način stanje benda pred skorašnji raspad, grupu sjajnih, kreativnih umetnika na zajedničkom projektu. Bilo je to burno vreme nemira i stalnih previranja, simbolično ovekovečeno kroz stvaralaštvo Bitlsa. Trideset pesama, životnih priča okupljenih na jednom albumu, slika su buntovne 1968.-e godine, unutrašnjih i spoljašnjih promena pojedinca i društva, večne čovekove dileme kojim putem krenuti...

                                     Dear prudence, let me see you smile
                                     dear prudence, like a little child
                                     the clouds will be a daisy chain
                                     so let me see you smile again
                                     dear prudence wont you let me see you smile...

Mekartnijevski strasno otpevana, rock and rollerski kotrljajuća i pop oblandom uvijena Back in the USSR otvara ovaj nestvarni LP i uvodi u magični svet Bitlsa, uvek tako jednostavan, svež, pun mašte, divne lirike, sekvenci neodoljivog ludila, šarma, kreativnosti i harmonija koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.
   
Raznovrsna pop-rock kolekcija, obeležena snažnim autorskim pečatom, predstavlja snagu umetničkog izraza koji vas veže svojom neposrednošću i neuhvatljivom unutarnjom logikom. Od snažnih Lenonovih rokerskih impresija i igara rečima - Dear prudence, Glass onion i Happiness is a warm gun, lirskih pasaža otpevanih strasno neponovljivim vokalom, do eksperimenta u Revolution no.9 , svojevrsnog avangardnog poniranja u unutarnji svet autora i pomak ka nečemu drugačijem, potom Mekartnijevih komada Ob-la-di ob-la-da, Blackbird i Mother nature son, mnogih u nizu pop klasika, Harisonove legendarne While my guitar gently weeps, do Ringove bezbrižnosti i melodičnosti u Dont pass me by, nižu se slike čudesnog sveta liverpulskih  buba, pop-rock klasici koji prkose vremenu i pomodarstvu. Jednostavnost izraza i lakoća sa kojom su to činili izmestila ih je zauvek iz sivila proseka mediokrteta i dala im zasluženo mesto u istoriji koju su sami stvarali...
 
                                      Blackbird singing in the dead of night
                                     take these broken wings and learn to fly
                                     all your life you were only waiting
                                     for this moment to arise...

Miljama daleko od proseka i ispraznosti netalentovanih, Bitlsi stvaraju stilski i idejno veoma šarenolik i neuobičajen album za njihove dotadašnje standarde. Slušamo Mekartnija kako strasno i energično peva u rokerskim Why dont we do it in the road i Helter-skelter, dok se Lenon snalazi u nizu sasvim neobičnog ludila - od The continuing story of Bungalow Bill, šaljivog, detinjeg pop komada kritičkih tonova, preko nostalgične, ljubavlju i setom obojene Julie i ludila nazvanog Everybody got something to hide except me and my monkey , neobične Cry baby cry do završnog bluz dodira Yer blues i  pomenute Revolution .

                                     Yes, i am lonely, wanna die
                                     if i aint dead already girl
                                     you know the reason why...
                                     Black cloud crossd my mind,
                                     Blue mist around my soul
                                     I feel so suicidal even hate my rock and roll,
                                     Wanna die, yeah wanna die,
                                     If i aint dead already girl
                                     You know the reason why...

Beli album Bitlsa ostaje jednim od svojevrsnih simbola jednog neobičnog vremena u kojem je nastao, razjedinjena celina neponovljive Bitls magije šezdesetih, kolekcija pesama i kreativnih iskustava koji su transponovali duh epohe u previranju i nestajanju... Uz Beggars banquet Stonesa, predstavlja vrhunac eksplozivne i radikalno buntovne 1968. godine, jedne prelomne decenije i putokaz za sve buduće umetnike koji u zabludi eventualno pomisle da sve znaju i da su stvorili nešto epohalno i novo... Svojom belinom ostaje simbol čistote neisprljanih ideala četvorice neverovatnih mladića koji su samo krenuli putem vlastitih snova i kreativnih poriva, prešavši granicu mogućeg pre svih ostalih...
   
Povrh svega, Bitlsi te čudesne 1968. godine osnivaju i sopstvenu kompaniju  Apple, koja je obuhvatala diskografsku kuću, radnju i flmsku delatnost... Džon i Joko se pojavljuju krajem godine u projektu The Rolling Stonesa, čuvenom šou Rock and roll circus, te na sceni Royal Albert halla u velikoj beloj vreći – jednom u nizu antiratnih projekata, njihove zajedničke pacifističke misije koja će obeležiti njihov budući zajednički život i karijeru nakon raspada Bitlsa...

                            ... Turn off your mind,
                                relax and float down stream,
                                it is not dying, it is not dying,
                                lay down all thoughts, surrender to the void,
                                it is shining, it is shining,
                                yet you way see the meaning of within
                                it is being, it is being,
                                love is all and love is everyone
                                it is knowing, it is knowing,
                                and ignorance and hate mourn the dead
                                it is believing, it is believing,
                                but listen to the colour of your dreams
                                it is not leaving, it is not leaving,
                                so play the game existence to the end
                                of the beginning, of the beginning...

A onda je usledila 1969. godina, kraj jedne nezaboravne decenije, epohe i benda koji ih je stvorio i obeležio vlastitom harizmom, maštom, kreacijom i nadom... I mada prvog januara započinje snimanje novog Bitls filma( ispostavilo se i poslednjeg) - Let it be, izlazak zloslutnog singla The Ballad of John & Yoko pokazao je unutrašnju uznemirenost Bitlsa, koji se pred kamerama pomenutog filma( u Twickenham studiju, u Londonu) nalazio pri kraju snaga...

Ukratko ,bilo je vreme za još jedan bitl-film ili tako nešto. Paul je hteo da ponovo krenemo na turneju ili da radimo nešto drugo. On je, kao sve sredio, pa su počele diskusije gde da idemo i sve to. Bio sam sa Yoko u to vreme i samo trčkao za njima. Sve vreme sam bio stoned i bolelo me dupe. Kao i ostale. Sve je bilo kao što film pokazuje. Mi, lenje drkadžije,k oje sviraju već 20 godina. Odrasli smo ljudi, jebi ga, ne možemo da sedimo i vežbamo. Ja ne mogu, u svakom slučaju. Bilo je to užasno osećanje biti sniman sve vreme. Hteo sam da nas ostave na miru. Dolazili smo u studio u 8 ujutru. Ne možeš praviti muziku u 8 ujutru, okružen reflektorima i ljudima koji te slikaju. Zamalo da izdamo taj album u zaista usranom stanju. Bilo mi je svejedno. Mislio sam da je dobro da ga pustimo i pokažemo ljudima šta nam se događa: mi ne možemo više zajedno, mi ne sviramo više zajedno, ostavite nas na miru, komentarisao je kasnije Lenon...

Tokom snimanja filma i albuma Let it be( koji je, uzgred, ostavljen po strani, i objavljen tek 8. maja 1970., nakon razlaza benda) Bitlsi se po poslednji put pojavljuju zajedno uživo na terasi njihove kompanije Apple, London, Saville row 3... Bio je to njihov čuveni  nastup na zgradi u sred bela dana, nenajavljen( prvi put nakon 1966. godine), koji je napravio pravi haos na ulicama Londona... Što se samog albuma tiče, Let it be je bio još jedno njihovo energično remek-delo, povratak korenima, bazičnom rock and roll zvuku...
   
Od uvodnih akorda akustične gitare u Two of us (uz Lennonov vrckavi humor kao intro) i mekartnijevske lepršave topline, preko dirljive lenonovske sete u Dig a pony i glasa koji neodoljivo osvaja čistim rokerskim šarmom zaodenutim blue notom, zatim epske, lirične, vanvremenske i kosmički neuhvatljive Across the universe, otpevane sa ubeđenjem i pritajenom strašću, onom karakterističnom blues bojom u Lennonovom glasu koja dira direktno u srce, Harrisonove senzibilnosti u I me mine, dodiru čiste duše koji osvaja iznutra, tako bluzerski tugaljive i refrenskim krešendom naglašene, Lenonove nadahnute posvete duhu jednog vremena u Dig it, mekartnijevski šarmantne, duboke, otmene i dostojanstveno bolne Let it be, neobavezno-razdraganog fragmenta Maggie mae, rokerskog uzletanja u moćnoj I’ve got a feeling, uzbudljive kombinacije dvaju savršenih vokala McCarneyja i Lennona( oseća se duh novog poleta i radosti povratka silini čiste rock energije), savršenstva jednostavnosti izvornog rock and rolla u One after 909, lenonovski obojene dinamičnošću i harizmom, još jednog mekartnijevskog pop klasika za sva vremena The long and winding road, dirljivog setnog puta, Harrisonove a la Elmore James For you blue, gde sve pršti od početničkog entuzijazma, želje za dokazivanjem i Lennona koji vibrirajući razvlači klizačem preko usijalih žica bluzerske gitare, pa do opraštajne Get back( prvobitni naziv albuma, inače posvećena Yoko Ono), punokrvnog rock and rolla, još jednog dokaza nepresušne energije i kreativnosti koja je krasila Bitlse . Dokaz i pitanje :Šta bi bilo da je bilo? da su potrajali još koju godinu zajedno... Ipak, magija slutnje nudi mnogo više od odgovora- tajnovitu neizvesnost dalekosežniju od bilo kakve mašte...
    Priču zaokružuje i obogaćuje toplina filma koji spontano prati rad na ploči, proces stvaranja pesama, lepotu ujedinjenih talenata, opuštenost i vedrinu session svirki, prirodnost četvorice momaka koji su prvi krenuli putem demistifikacije tzv. rock zvezda, prati dešavanja oko zgrade i reakciju prolaznika te se završava antologijskim prepodnevnim nastupom na zgradi tadašnje Bitls kompanije Apple( London, England). Na kraju svirke na krovu zgrade( na opšte čuđenje i oduševljenje kosmopolitskog Londona 30.januara 1969.), kao i na kraju ploče, jedinstvenom ironijom i smislom za humor John Lennon se spontano, sa smeškom, obraća prisutnima : Hvala na pažnji! Nadam se da vam se ovo svidelo i da smo prošli na audiciji!. I kraj...
    Jedanaestog aprila 1970. godine pojavljuje se singl ploča Get back, jedna od pesama sa albuma ,, Let it be“, namenjena ,, omiljenoj“ Joko Ono od strane Pola Mekartnija... Ne osvrćući se na komentar da se vrati odakle je došla, Joko Ono nastavlja da radi na novim Lenonovim solo projektima, odvajajući ga sve više od Bitlsa i njihovog zajedničkog rada – 20. marta 1969. oni se i venčavaju na Gibraltaru... Umesto albuma  Let it be snimljen je i objavljen antologijski album Abbey road...

Leta 1969. Bitlsi su se poslednji put našli zajedno u studiju, radi snimanja novog, ispostaviće se, hronološki poslednjeg albuma. Naziv je dobio po čuvenom londonskom studiju Abbey road, mestu snimanja albuma ( kao i mnogih ranijih snimaka Bitlsa). Ispred studija, na čuvenom pešačkom prelazu, napravljena je još čuvenija fotografija Bitlsa kako prelaze ulicu- bila je to jedna od opraštajnih slika četvorice momaka koji su 5.oktobra 1962. objavili svoj prvi singl- pesmu Love me do i nakon toga osvojili svet, slika iskorištena za omot ploče Abbey road.
   
Par meseci ranije, početkom 1969.godine, snimljen je album i film Let it be, ali zbog sve većih nesuglasica unutar benda ostavljeni su po strani. Bližio se kraj šezdesetih, bližio se kraj epohe koju su po mišljenju mnogih stvorili i pokrenuli 5.oktobra 1962. upravo Bitlsi. John Lennon, pevač, gitarista i njihov ideolog je već uveliko radio na solo projektima, zahvaljući najviše uticaju nove supruge, kontroverzne japanske umetnice Yoko Ono. Sve više se politički angažovao kroz razne pacifističke projekte, izdavao singl ploče( između ostalih antiratnu himnu Give peace a chance) kao i niz eksperimentalnih albuma, gledajući sve više na Bitlse kao opterećujuću prošlost. Mit se lagano krunio. Zla kob industrije zabave i nemilosrdni pritisci moneymakera gušili su postepeno radost sviranja i stvaranja, dovodeći priču do apsurda. Muzičari su vremenom postajali marionete i robovi za ispunjavanje komercijalnih prohteva i ponižavajućih ugovora, a njihov rad kompromisno komercijalno smeće, jeftina zabava za milione...
   
Uprkos svemu, Bitlsi ne bi bili to što jesu da nisu smogli snage da i Abbey road urade na pravi način- ironijom sudbine ispostavilo se da su na kraju stvorili još jedan izvrstan, možda i najbolji album. I tada, kao i godinama unazad, delovali su nadahnuto, sveže i inspirativno. Stvorili su najzreliji album, predivni pop kolaž povezan jedinstveno Bitls magijom...
   
Come together
, lennonovski je cool poziv i ulaznica u magični krug poslednjih sedamnaest pesama Bitlsa. Intrigantne bas linije, prošarane jezom gitarske melanholije i jezičkih vrludanja Johna Lennona...

                    ... He roller-coaster he got early warning
                        he got muddy water he ono mojo filter
                        he say ,, one and one and one is three“
                        got to be good-looking ’cause he’s so hard to see
                        Come together right now over me...

Sledi je još jedan melanholično smirujući George Harrison klasik Something, moglo bi se reći evergreen, delo zrelog umetnika koji je lagano izlazio iz senke Lennona i McCartneyja, glavnih autora Bitlsa. Maxwell’s silver hammer standardna je mccartneyjevski sladunjava pesmica za nežnije sladokusce, lagana uvertira u remek-delo, fantastični rokerski klasik Oh, darling!. Strasno otpevana i proživljena, pesma od koje vas podilazi jeza, jedan je od najboljih McCartneyjevih komada, emotivni rok klasik propušten kroz čudesni Bitls filter melodičnosti koja dira dušu i raduje prefinjenošću sete- savršenstvo jednostavnosti prenošenja emocije, uz moćan glas i klavirsku pratnju. Ringo Starr  veselo i opušteno pevuši u pomorskoj Octopus’s garden bašti, nepretenciozno, u svom humorom obojenom stilu, uvodeći A stranu ploče u epohalno finale. I want you je neka vrsta enigme, čak i za najvernije sledbenike Bitls misije- atipično duga i čvrsta, prepuna neke neodređene tuge, gorčine i neuhvatljive jeze razvija se lagano, u session maniru, tokom predugih osam minuta napetosti. Traje...i traje... u neobaveznosti jamm session forme, neprimetno podižući tenziju. Zvuči kao neki osećaj dugog iščekivanja, pritajene sete rastanka, dugo odlaganog kraja, bez opraštaja i umirujuće nade... Seta u lepršavim pop klasicima Bitlsa bilo je ono što ih je, između ostalog, izdvajalo od većine, čineći ih tako magičnih i uvek svežim... Ma koliko je puta preslušavali, I want you deluje čudesno zavodljivo i neuhvatljivo, nudeći mogući odgovor na pitanje kako bi Bitlsi zvučali da su još koju godinu potrajali- zrelo, primamljivo, korak ispred vremena u kojem sve nestaje osim njihove neukrotive mašte...
   
Drugu, B stranu ploče otvara Here comes the sun, nešto tako lepo, dirljivo prijatno, smirujuće, puno duše, unutrašnje lepote, svetlosti, jednostavne radosti življenja, prijateljstva, ljubavi. Bio je to kreativni vrhunac tihog i povučenog Bitls klasika, čoveka iz senke, Georga Harrisona, veličanstveni zrak svetlosti koji izranja iz tame zaborava... Nakon najboljeg, dolazi još bolje, čudo je komparacije sveta liverpulskih buba, čak i na dugo odlaganom kraju. Reč je o Lennonovom ultimativnom klasiku, koji po svemu, pre svega kvalitetu, senzibilitetu i magiji izlazi iz okvira obične rok pesme - Because, lennonovski odgovor na Betovena i njegovu vanvremensku sonatu Moonlight, dirljivošću i senzibilnošću sete nadilazi sve... pa i same Bitlse. Ako su na početku karijere berryjevskim rockandrollerskim manirom prizivali Betovena pesmom Roll over Beethoven, na kraju svega, on je upravo bio tu, u pesmi Because Johna Lennona. Bilo je to divno zatvaranje čudesnog umetničkog kruga, obojenog vanvremenskom toplinom ljudske duše i muzikom koja briše sve granice i ujedinjuje svetlost i lepotu svih onih koji stižu dalje od ostalih...
   
McCartneyjeva You never give me your money uvod je u opraštajni niz povezan nevidljivom, unutrašnjom niti. Paul McCartney je svakao najzaslužniji čovek što su se uopšte pojavila poslednja dva albuma Bitlsa- razdor je trajao prilično dugo i do 1969. se produbio do usijanja.
  
Opušteno - neobavezna Sun king početak je kraja - sledi uglavnom mekartnijevski niz kratkih bitls - dosetki, stilski raznovrsnih pasaža, pretapajući se u melodiju odjavne špice i pesmu The end...

                    ... Because the world is round it turns me on
                        because the world is round...
                        Because the wind it blows my mind
                        because the wind is high...
                        Love is all, low is new
                        love is all, love is you.
                        Because the sky is blue, it makes me cry
                        becuse the sky is blue...

Septembra 1969. ploča Abbey road je ugledala svetlost dana. Bio je to verovatno najbolji i najzreliji album Bitlsa, ali Bitlsa više nije bilo. Stigli su do samog kraja epohe, ere koju su svojim duhom, maštom, energijom i kreacijom stvorili i na kraju je ostavili da počiva u snovima, sećanjima i dušama onih koji istinski osećaju i vole. Ostavili je da počiva unutar legendarnih ploča na prašnjavim policama sećanja i šire pozitivne vibracije kroz vreme. Samo za one dovoljno otvorene i spremne da prihvate i podele vanvremensku lepotu muzike najboljeg pop benda svih vremena... i mnogo više od toga...

                    ... and in the end
                        the love you take
                        is egual to the love you make...

Imao sam ideju da se vratimo u bazu i napravimo seriju koncerata po malim klubovima, objašnjavao je nakon raspada Mekartni.To sam predložio i ostalima. Počeli smo da pričamo o budućnosti grupe, nemajući pojma da je Džon, dan ranije, rekao našem tadašnjem menadžeru Alenu Klajnu da nas napušta. Pričaš svašta, ja ionako više nisam u grupi, rekao je Džon. Džordžu, Ringu i meni samo su se obesile donje vilice. Čekaj, kako to misliš, uspeli smo da izgovorimo, ali nam je Džon hladno saopštio da hoće da radi sam. Tako su Bitlsi prestali da postoje!...

                            ... Words are flowing out like
                                endless rain into a paper cup,
                                they slither while they pass,
                                they slip away across the universe
                                pools of sorrow,
                                waves of joy are drifting though my open mind,
                                possesing and caressing me
                                Jai guru deva om...
                                nothing’s gonna change my world...

Ja ne verujem u Bitlse. Ne verujem u njihov mit. Bio je to samo san. On je sada gotov i mi moramo da se vratimo u realnost. Sada sam slobodan. Godinama smo bili pod ugovorima, na snimanjima, turnejama. Za život nije bilo vremena. Konačno se to đubre završilo i svako je pošao svojim putem. Ako negde vidite Bitlse pozdravite ih u moje ime!, bile su opraštajne reči Džona Lenona...

Zvanični kraj Bitlsa objavio je upravo Pol Mekartni. Nakon što je završio snimanje svog prvog solo albuma(McCartney, april 1970.), on u intervjuu datom 10. aprila 1970. godine definitivno objavljuje: Napuštam grupu zbog razlike u pogledima, razlika u poslu, razlika u muzici, a najviše jer mi je lepše sa porodicom.
    I to je bio kraj jednog sna, barem onaj zvanični... Onaj nezvanični zapravo se nikada nije ni desio... Muzička i duhovna revolucija kojom su oborili i obojili svet beskrajna je lepota, višeglasna, melodijska harmonija, uvek tako inspirativna, prijateljska, topla, nežna, inovativna i neodoljivo pionirski naivna da nikoga ko ima čisto i otvoreno srce nikada neće moći da ostavi ravnodušnim...
  
Eh, da, bili jednom jedni Bitlsi i besmrtni duh kojim su pomerili, iščašili i promenili sve(t)... I sve nas koji istinski umemo da verujemo i sledimo put srca koje nas nepogrešivo vodi... Jer, ljubav koju primaš, jednaka je ljubavi koju zapravo daješ... Let it be...

__________________________________________________

Posvećeno uspomeni na najveći bend svih vremena - Bitlse, jednoj romantičnoj epohi – šezdesetima, duhu jednog neponovljivog, buntovnog i revolucionarnog vremena, čoveku kojeg slobodno mogu da nazovem duhovnim ocem – Džonu Lenonu i svim onim lepim emocijama i trenucima koje mi je pružila njihova muzika u prethodnih pola veka mog postojanja.
 

Nema komentara :

Objavi komentar