srijeda, 7. kolovoza 2019.

Dragan Uzelac | Poezija: kratka povijest evropskog romantizma ...



             ,, Društvo mrtvih pjesnika“

                            ... Sad ćeš mirovati zauvek umorno moje srce.
                                Nestade poslednje varke,
                                koju sam smatrao večnom. Nestade.
                                Osećam jasno, da se ugasila ne samo nada,
                                nego i želja za varkama dragim.
                                Počivaj zauvek. Dosta si dugo kucalo.
                                Nema stvari, koja vredi drhtaja tvojih,
                                nit je dostojna uzdaha zemlja.
                                Dosadan je život i gorak, ništa drugo;
                                svet je blato.
                                Umiri se već jednom.
                                Nek te očaj obuzme poslednji put.
                                Ne dade ljudskom rodu sudbina drugo do smrti.
                                Prezri već jednom sebe,
                                prirodu, gadnu silu,
                                što sakrita vlada svemu na štetu.
                                I neizmerno ništavilo svega ...                     Đakomo Leopardi

   
Bili su vesnici čudesnog proleća života, glasnici korenite revolucije duše, slobode i nove zore koja retko sviće, novih horizonata i pogleda na sve(t), pesnici razigrane mašte i iskrenih emocija što diraju dušu i srce, buntovnici s razlogom, duhovnici suprotstavljeni bezdušnosti i sakatosti licemerja ogoljenog materijalizma, pobunjeni individualci snažnih emocija i lirskog senzibiliteta i ugođaja, sanjari koji su slepo i iskreno verovali, borili se do samog kraja ... Živeli su i umirali ljubeći, puni zanosa, tragike i melanholije, vođeni slobodarskih duhom i čežnjom za istinskom romantičarskom ljubavlju ... Pročišćene, osećajne i sanjarske lirike, neposredni, slikoviti, inspirativni, nadahnuti prirodom i lepotama sveta, nabujalih emocija kao potok što nabuja nakon prolećnih kiša, dinamični, opsenari magičnih moći ... Nekad divlji, nekad bolećivo nežni, skloni empatiji, vizijama, snovima, proročanstvima, weltschmertzu, antiklasicizmu i jetkoj satiri usmerenoj ka svetu koji ih nije razumeo i prihvatao ... Zadojeni revolucionarnim i humanističkim idejama, mistikom, sentimentalnošću, eteričnošću, sa jakim osećajem za lepote i mistiku prirode, tanani posmatrači života, lirski osetljivi, skloni setnim raspoloženjima, sanjarenju na javi, kontemplaciji, zadojeni idealizmom obojenim gorčinom spoznaje o trulosti sveta i blatu koje vuče ka dnu poraza, duhoviti, prefinjene estete, željni radikalne promene sveta, posvećeni misiji oslobađanja sveta od tiranije i ropstva – i fizičkog i mentalnog ...
    Jednostavno rečeno, romantičari, ,, društvo mrtvih pesnika“ su bili duhovni i lirski revolucionari koje je ujedinjavala snažna vera u neograničenu moć, gotovo mističko dejstvo pesničke reči, koja je po njihovom shvatanju imala sposobnost da poput bleska osvetli najintimnije težnje čoveka i otkrije punu istinu života ...

                            ... Kad bismo posle zanosa strasti
                                vernost i nežnost uzmogli spasti,
                                da divlje osećanje svako
                                snom smrti zaspe, duboko tako –
                                ja ne bih plak’o, ja ne bih plak’o.
                                Tek da osetim, da vidim samo
                                tvoj pogled blag, usmeren amo,
                                na tom bih pleo maštanja mila,
                                plen post’o tajni vatrenih sila –
                                da si još uvek k’o što si bila.
                                Kad san godine svom dođe kraju,
                                na nebu, moru, polju, gaju,
                                sve se obnavlja – i poljsko cveće _
                                al’ ono dvoje što svet pokreće –
                                život i ljubav – vratiti se neće ...              Persi Biš Šeli

   
    ROMANTIZAM predstavlja književni i umetnički pravac potekao u Evropi krajem 18. veka. Kao pokret, razvio se u vreme Francuske buržoaske revolucije kao reakcija na stroga pravila klasicizma, umetničkog pravca koji mu je prethodio. Za razliku od klasicizma koji je u prvi plan isticao razum i intelekt, romantizam prednost daje emocijama i mašti, nasledivši od revolucije strasnost i princip aktivnosti-odlike koje u uslovima političke reakcije i socijalne nepravde kanališe u pravcu buntovnog individualizma.
    Mašta je kod romantičara postala aktivni instrument individualne afirmacije ili individualnog bunta duha protiv materijalističkog poretka. Verovali su u saznajnu moć mašte tj. da se njom mogu dokučiti stvarne, velike istine ljudskog života koje je društveni poredak izopačio i maskirao.
    Sa romantizmom dolazi do obnove lirske pesme, do njenog modernog konstituisanja. Lirska pesma postaje osećajna i sanjarska, izrečena jezikom neposrednijim i slikovitijim nego što je bio jezik klasicizma. Poezija se služi kraćim i dinamičnijim stihom. Subjekat postaje značajna unutrašnja struktura pesme. Pesnik se naslađuje energijom izraza, novim intonacijama, leksičkim obogaćenjem svoje poezije, koji ide do velikih retorskih gestova i verbalnog opsenarstva, bizarnosti i egzotizma.
    Po onom što su govorili i prema filozofima koje su sledili pesnici romantizma interesovali su se za mitsko i potsvesno, težili najdubljem saznanju sveta do kojeg bi se poezijom moglo doći, onoj tački gde bi se izjednačili duh i priroda, subjekat i svet koji ga okružuje. Oni su bili svojevrsni vesnici slobode, vizionari i pesnici imaginacije koji nisu eskapistički bežali od stvarnosti već su je predstavljali u najširem smislu, oštro svesni svoje okoline, poretka i revolucionarnih promena vremena u kojem su živeli i stvarali.
    Romantizam je bio pokret slobode u umetnosti. Pesnik je postao sopstveni sudija, njegova literatura je bila lična, individualna. Poezija slobodno bira formu, nema više kanonizovane poetike, ni obavezne, klasične retorike. Do izražaja dolaze nova osećanja: za prirodu, religioznost i za političke, socijalne i moralne probleme. Napušta se dugačak stih, rađen prema latinskim i grčkim uzorima. Isto tako, odbacuje se i pažljivi, učtivi, bezlični jezik većeg dela pesništva 18. veka, sve ono što bi moglo da se čini dosadnim.
    Romantični pesnik hteo je nada sve da bude zanimljiv i privlačan. On napušta poučne teme i pribegava satiričnim spevovima ili kraćim pesničkim pripovestima. Kratka lirska pesma, intimna i pevljiva, zaista se preporodila u doba romantizma. U prvi plan ističe se vlastito ja- u vlastitoj melanholiji, svetskom bolu(Weltschmertz) i zanosima...u svom poverenju u umetnost i njenu snagu, i u svojoj skepsi prema životu.
    Romantizam je sa sobom doneo niz protivrečnih težnji i ideja, ali su sve one bile prožete duhom slobode. U potrazi za istinskom, romantičnom ljubavi punom zanosa, melanholije i tragike, pesnici su lutajući odlazili u daleke zemlje da bi doneli duhovna dobra, da bi proširili svet i obelodanili jarke boje zanemarenih lepota u svom posivelom gradiću, potonulom u isprazno samozadovoljstvo materijalističkog. Romantizam je bio poslednja epoha u evropskoj kulturnoj istoriji u kojoj se reč Ljubav pisala velikim slovom. Ono što je u vreme renesanse bila platonska ljubav, u novijoj evropskoj istoriji bila je romantična. Romantičar je svoje iracionalne impulse pretvarao u nešto što može da se da nekom drugom, da svet učini toplijim, humanijim i vedrijim mestom za život.
    Šire posmatrano, romantizam je bio i ostao večna potreba i pojava koja se ciklično ponavlja i obnavlja...u srcima i dušama onih koji mogu da ga osete, razumeju i podele sa drugima. Zajedno sa romantizmom poezija je poslednji put imala sveopšti društveni značaj, postajući i ostajući mnogo više od jednostavnog umetničkog izraza sanjara.
    Redovi koje čitate i lirska muzika poezije romantičara kojoj se prepuštate su uspomena i kratka, veoma selektivna povest o jednom revolucionarnom vremenu i lepoti i veri nekolicine hrabrih ljudi- poeta koji su ga činili i izneli žrtvujući sebe i svoje snove. Pred vama je sažet prikaz sveta lirskog ugođaja, duhovne revolucije i poezije romantičarske lepote ,, društva mrtvih pesnika“ – pesnika koji su utkali vlastite živote u besmrtnu poeziju i otišli putem vlastitih vizija i snova na mesta o kojima su pisali i u svojoj mašti stvorili, oslobodivši svet, makar na trenutak i simbolično, od okova mentalnog ropstva i zla ...

Društvo mrtvih pesnika: Weltschmertz i svet kao blato ...

   
WILLIAM BLAKE (Vilijam Blejk)  ( 28.11 1757.- 12.08 1827.)

    Engleski književnik, slikar, grafičar i mistik, usamljenik čija je poezija predstavljala jedan od najneobičnijih i najznačajnijih književnih fenomena na prekretnici 18. i 19. veka- prevashodno romantična, a potom okrenuta mističnom i mitskom, usmerena protiv društvenog poretka i njegovog promašenog shvatanja čovekove suštine i potreba, izuzetno inspirativna i uticajna do današnjih dana.
    Rodio se u Londonu, u siromašnoj zanatlijskoj porodici. Bez redovnog obrazovanja, upisuje privatnu školu crtanja kao veliki talenat. Četiri godine kasnije postaje šegrt kod gravera. Nakon 7 godina šegrtovanja, studirao je kratko vreme u Kraljevskoj akademiji umetnosti. Nimalo impresioniran autoritetima, Blejk već tada pokazuje beskompromisan stav po pitanju umetnosti.
    Graverski zanat postaje 1799.Blejkova zvanična profesija. Pored veoma dobrih gravura kao ilustracija za mnoga značajna književna dela, izumeo je novu tehniku graviranja teksta i ilustracija kao celine, tako da je svoja dela štampao potpuno samostalno. To mu je kasnije omogućilo umetničku nezavisnost kao siromašnom piscu. Kao pesnika, zanimali su ga moralni i sudbinski problemi čoveka, daleko više od estetskih i čisto literarnih. Njegova poezija imala je prizvuk dečije naivnosti i vizionarsku moć velikih proroka.

                            ... Otac je plakao, ječala mati,
                                nađoh se u poganom svetu i mraku,
                                i, go i slabašan, počeh pištati
                                ko avet skrivena u oblaku.
                                Bežeći od oca što ruku pruža,
                                boreći se protiv uza i hajke,
                                najbolje je, pomislih vezan i tužan,
                                da pripijem se uz grudi moje majke ...

        Najranije Blejkove pesme nastale su još u dečačkim danima. Prva njegova zbirka Pesničke skice (1783.) dosta je heterogena, u znaku različitih uticaja i formiranja pesničke ličnosti.
    Prvo njegovo pesnički zrelo delo bile su Pesme nevinosti (1789.).U središtu ovih pesama su dete i božanstvo. Dete je predstavljeno kao simbol životne radosti, a božanstvo kao esencija ljudskih vrlina i ideala. U pesmi Jagnje, jagnje je simbol hrišćanske krotkosti i bezazlenosti, i identifikacije sa Hristom. Među Pesmama nevinosti najlepše su one gde se lik deteta neprimetno pretvara u viziju, u simbol spontane radosti, neiscrpne čiste vitalnosti u čoveka. Takva je uvodna pesma Inntroduction, u kojoj je nasmejano dete koje pesnik vidi na oblaku(oblak kod Blejka uvek simbolizuje patnju, nesreću, zabludu) zahteva od njega da peva o jagnjetu i o radosti. Cela zbirka prožeta je vedrim tonovima. Tuga i patnja pominju se samo uzgred.
    Naredne, Pesme iskustva, prožete su sledećim temama: potisnutom seksualnošću, siromašnim životom u rukama vladajuće klase i crkve, izopačenjem čoveka pod dejstvom nauke i licemernog morala materijalističke civilizacije(u poređenju sa čovekovim duhovnim potencijalom) i nagoveštajem rušenja postojećeg poretka. Tema suzbijene ljubavi izbija u velikom broju pesama, sa različitim stepenom intenziteta i otvorenosti. Vrednost zbirke je u tome što je daleko raznovrsnija i složenija materija preobražena u čistu poeziju- spoj lirskog osećaja, meditacije i mitske vizije.
    Svojom poetskom snagom i nebrojenom mogućnošću tumačenja izdvaja se pesma Tigar. Tigar je Blejkov simbol žestokih sila u duši koje su potrebne da bi se raskinuli okovi iskustva. Pesma govori o stvaranju tigra i o sili čija je on tvorevina. Stradanje jagnjeta u čoveku uzrok je rađanja strašnog tigra.
                                 
                                            Tigre,tigre svetli plame
                                           u dubini šumske tame
                                           koja večna ruka svlada
                                           silu tvoga strašnog sklada?
                                           Iz kog pakla il nebesa
                                           plam je očinjeg ti kresa?
                                           Koja krila su ga snela?
                                           Koja zgrabi ruka smela?
                                           Koja spretnost, koja sila
                                           satka mrežu tvojih sila?
                                           I od srca prvog zvuka
                                           koja drhtnu noga,ruka?
                                           Kakav bat?kog lanca sila?
                                           Koja peć tvoj mozak slila?
                                           Koji vitez? I ko sme
                                           da se s tvojom pandžom bije?
                                           Kad su prve zvezde sjale,
                                           suzama svod osipale
                                           jel se smeško na to delo
                                           on što stvori jagnje belo?
                                           Tigre,tigre svetli plame
                                           u dubini šumske tame
                                           koja večna ruka svlada
                                           silu tvoga strašnog sklada?

    Vilijem Blejk se književno obrazovao pod uticajem renesansnih pesnika i savremenih predromantičara. Pogled na svet formirao je proučavajući Svedenborgove teozofske spekulacije i rasprave o gnosticizmu i druidizmu. Svojim originalnim delom najviše se približio idealnom poimanju smisla i slike u svojim lirskim pesmama. Primerke pesničkih zbirki svojeručno je ukrašavao tehnikom obojenog bakropisa.
    Nakon Pesama nevinosti i iskustva rad na proročkim knjigama je apsorbovao najveći deo Blejkove kreativne energije. Iako više nije objavljivao lirske pesme, sačuvane su dve zbirke njegove lirike: The Rossetti i The Pickering.Neke od pesama iz njih sjedinjuju u sebi lirsko uzbuđenje, vizionarsku dubinu i jednostavnost forme, te spadaju u najlepše Blejkove pesme. Svojim lirsko-vizionarskim delom postao je jedan od pesničkih velikana engleske književnosti.

                                                     
                                           Mogu li videti tuđu patnju
                                           Da ne patim i sam?
                                           Videti muku sirotog
                                           I ništa da mu dam?
                                           Mogu li videti suzu
                                           A da nije i moja?
                                           U očima oca sva su,
                                           Baš sva su deca Božija?
                                           Može li dečiji plač da
                                           Ne takne dušu žene?
                                           Nikad,što boli drugog
                                           To onda boli i mene.
                                           Može li onaj na nebu
                                           Što čuje jecaj vrapca,
                                           Čuti i ostati ravnodušan
                                           Prema tuzi dečarca?
                                           Da nas ne uteši
                                           Pred kraj noći il dana?
                                           Naše su suze krv što
                                           Teče iz njegovih rana.
                                           On se spusti pokraj nas
                                           Da rasplakane štiti,
                                           Zar da on ne postoji?
                                           Ne, to ne može biti
                                           On daje radost svima
                                           Jer sam je bio dete
                                           I on razume patnje
                                           Koje vi razumete.
                                           Nema nijednog uzdaha
                                           Koji ne leti do neba
                                           I on će uvek biti tu
                                           Gde suze osušiti treba.
                                           O!Nek nam pruži blaženstvo
                                           I nek se na nas smiluje,
                                           Nek nas od bola zaštiti,
                                           Svoju decu nek miluje.

WILLIAM WORDSWORTH(Vilijam Vordsvort)  (1770.- 1850.)

                            ... Ako se ovaj veliki svet pun radosti i bolova
                                okreće pravcem sigurnoga puta;
                                ako sloboda, zašla, izgreje ponova,
                                i vrati se vrlina, nekad odgurnuta;
                                teško kratkovidoj gomili koja svinu
                                na srce teret svagdanjih briga i suza,
                                i ne stiče, od prošlog i budućeg,
                                veštinu da podnosi i da se obuzda! ...

    Engleski pesnik, tvorac lirskih pesama i balada, sa jakim smislom za prirodu, meditativan. Precizan u svojim introspektivnim analizama. Nakon oduševljenja idejama francuske revolucije i strasne ljubavi sa ženom, faze zanosnog idealizma, a potom i dubokog razočaranja- političkog, ličnog i ideološkog, nastupa preokret u njegovom životu, nakon 1795. godine. Bilo je to razdoblje Vordsvortovog unutrašnjeg preporoda i uranjanja u svet idealističke kontemplacije. Zahvaljujući inspirativnom tzv. Jezerskom području gde se rodio i proveo mladost, on se okreće prirodi- u njoj je našao bliskost s izvorima života i nepresušno polje jednostavnih i večnih životnih spoznaja. Priroda je za njega bila najvrednija knjiga, koja se čita intuicijom, a doživljava maštom. Poezija je bila izraz jakih osećanja i mašte, proizašlih iz duhovnog spokojstva. Izražavala je intuitivno spoznat doživljaj sveta i odisala smirenim meditativnim izrazom. Vordsvortov odnos prema životu, svetu i prirodi bio je duboko lirsko-misaoni.

                            ... Lepo je po zemlji ići spuštenog pogleda,
                                svejedno da l staza se ukazuje il skriva,
                                dok oko putnika leži oblast lepa
                                u kojoj ponovo može da uživa.
                                Godi mu prizor idealni, prisni,
                                sazdan od mašte, iz zvuka nekog slavlja,
                                razmišljanje, koje neosetno klizne
                                izmeđ lepote što nesta i one što se javlja.
                                Napuste li nas Ljubav i Misao, u tom trenutku
                                s Muzom se svojom sasvim rastao se;
                                a Ljubav i Misao dok prate nas na putu
                                što god da čula uzmu il odbiju-
                                unutrašnje nebo rasuće svoje rose
                                nadahnuća i na pesmu najskromniju ...

SAMUEL TAYLOR COLERIDGE( Semjuel Tejlor Kolridž   1772.-1834.)

    Engleski pesnik i filozof. Povremeno pesnik velikog nadahnuća, vizionar koji je eksperimentisao sa drogama, značajan kritičar, teoretičar i esteta. Život mu se sastojao od niza neostvarenih želja, nesretne ljubavi, fizičkih tegoba i duševnih kriza. Pevao je o osnovnim pitanjima egzistencije: dobru i zlu, istinskim vrednostima materijalizma, ljubavi kao jedinom mogućem spasu sveta. Antologijska ,, Pesma o starom mornaru“, sugestivna i opsesivna balada otvara svet fantastičnih zbivanja i progovara o osnovama Koleridžove egzistencije. Baladu je sazdao na motivu greha, kazne i iskupljenja, izrazivši ga u priči o mornaru koji je zbog toga što je ubio albatrosa doživljava tešku kaznu, a čije prokletstvo prestaje onog časa kad je osetio ljubav.

                            ... O, divnog li sna!
                                je l stvarno to naš svetionik sad?
                                Je l to naš breg i crkve krov?
                                Je l to moj rodni grad?
                                Uz jecaj počeh molit se
                                kad dostigosmo rt:
                                da probudim se, bože, daj,
                                il da prespavam smrt.
                                Ko staklo beše luka sva,
                                sav gradić beše snen!
                                Na moru spi mesec i sni
                                i mesečeva sen ...

   
GEORGE GORDON BYRON (Džordž Gordon Bajron) (1788-1824)

    Jedan od vodećih pesnika engleskog romantizma, međunarodno priznat epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan, te poetskim dramama Manfred i Kain. Manfred, glavni lik istoimene poetske drame iz 1817. godine, je tipično ,, bajronovski“ junak, čovek koji herojski, bez iluzija i kajanja čeka smrt odbijajući sve ponude crkve da se u poslednji čas okrene Bogu i spasu. ,, Kain“(1821.) predstavlja ironičan obrt u vezi značaja biblijske braće Kaina i Avelja: Bajron u Kainu vidi pobunjenog junaka, različito od pesnika Džona Miltona koji je u njemu video delom Satanu. U poeziji, kao i u životu, Bajron je melodramatično eksploatisao svoje emocije, držao se kao liberalni idealista koji očajava nad političkim tlačenjem, kao cinični ljubavnik koji traga za ljubavlju, a nad političkim tlačenjem, kao cinični ljubavnik koji traga za ljubavlju a da nikada zapravo nije verovao u njezino postojanje, bio ironični posmatrač i avanturista sa širokim spektrom opažanja ljudskog ponašanja i morala...

                            ... Da, mi nećemo lutati više
                                u kasnoj noći ti i ja,
                                i zalud srce ljubavlju diše,
                                i mesečina još uvek sja.
                                Jer duša kreće već iz grudi
                                uz mač što hrli sad u boj;
                                za predahom mi srce žudi
                                i ljubav traži kraj već svoj.
                                I zalud noć sva voljenom diše
                                i zalud njoj će uskoro kraj,
                                nas dvoje neće lutati više
                                uz mesečine blistav sjaj ...

    Rodio se kao deklarisani aristokrata, buntovan i slobodoumnih nazora. Smrt od malarije zatiče ga u borbi za oslobođenje Grčke od Turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike poput Puškina i Ljermontova.
    Svojim stavom i buntom, već kao mladić pretvorio je sebe od rođenog aristokrate, lorda, u izopštenika. Na Kembridžu, gde se školovao, zanimao se čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostatak vremena provodio je na londonskim raskalašnim zabavama kao ukleti ljubavnik i idejni predvodnik.
    Glavno, neophodno iskustvo da postane pesnik, stekao je na apsolventskom putovanju po Mediteranu od 1809.-1811. godine. Među najvižnijim iskustvima stoji osećanje svetskog bola tzv. Veltšmerc, posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih. Svojom poetikom Bajron izražava vlastiti najvažniji stav- stvaranje je put oslobađanja iz tragike i besmislenosti ljudskog života.
    Njegovo prvo izvrsno delo je Šijonski sužanj, nastalo u izgnanstvu, u Švajcarskoj, nakon susreta sa pesnikom Šelijem. Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i ep Čajld Harold, na obalama Mediterana i putu samopreispitivanja.  Hodočašće Čajlda Harolda otvara poglavlje ,, bajronovskog“ junaka- osećajnog lutalice bez iluzija, izopštenog iz društva koje prezire, ali koji ipak pati u izgnanstvu. Čajld Harold je sam Bajron i njegova putovanja prate kartu Bajronovog puta, a opisi mesta se isprepliću s političkim i istorijskim razmišljanjima o ljudima i društvu. Produkt ovakve umetničke samosvesti je poema Don Žuan. Bajron sada već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko- do te mere da menja vlastitu bit pod uticajem italijanskog duha i književne tradicije. Njegova metrika postaje lagana i tačna, pogodna za pesničko pripovedanje. Kroz Don Žuana, atipično bajronovskog junaka, pesnik se razračunava sa svojim drugim ja  iz ranih priča u stihu. Autoironični Don Žuan ostaje najobuhvatnije pesničko delo rano preminulog pesnika.

                            ... Ti večni duše uma nesalomiva
                                u tamnici sjaš, Slobodo, snagom svom,
                                jer u njoj tebi samo je srce dom,
                                tek ljubav za te to srce okiva.
                                Kad u lancima decu tvoju skriva
                                pod svodovima tmurna, vlažna tama
                                tad zemlja kliče njihovim žrtvama
                                i glas Slobode svetom se odziva.
                                Tvoj je , Šijone, zatvor mesto sveto,
                                jer on, ko mošti, stope sužnja krije,
                                po podu tvome Bonivar se kreto
                                dok ko u travu trag utisno nije,
                                nek niko taj trag ne zbriše, on, eto
                                do boga vapi protiv tiranije ...

   
    Lord Bajron jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarima- zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Ep ,, Čajld Harold“ donosi pasus koji izražava stav koji leži u osnovi čitavog Bajronovog stvaralaštva: ,, Nisam voleo svet, niti je svet voleo mene“.
    Pripadao je, uz Šelija i Kitsa, krugu romantičara koji su rano i tragično stradali, pesnicima čiji život i stvaralaštvo doprinose stvaraju romantičarske sliku o pobuni protiv sistema, patnji, seti i eksperimentisanju sa halucinogenim drogama. Bajronovo delo izrodilo je poseban tip junaka, idealizovanog karaktera čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i institucijama, nepoštovanje prema rangu i privilegijama, tragične ljubavi, pobuna, izgnanstvo, arogancija i autodestruktivnost. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku i socijalnom angažmanu. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac i snažan vetar u jedra, put u legendu koju je stvorio vlastitim angažmanom i poetikom.

                            ... Ko putnika što mami novog
                                ime na hladnoj grobnoj ploči,
                                nek moje ime s lista ovog
                                privuče tako tvoje oči.
                                I kad ti opet pogled sleti
                                kroz mnogo leta na to ime,
                                ko umrlog se mene seti,
                                i znaj, tu srce leži s njime ...

PERCEY BYSSHE SHELLEY (Persi Biš Šeli)  (1792.-1822.)

     Dok je Bajron, u svom romantičarskom aspektu, istupao kao prezasićeni i razočarani, cinični buntovnik, Šeli- ništa manje egocentrik, stvarao je vizije boljeg života čitavog čovečanstva iz svoje zanesenjačke vitalnosti i vere u ljudsku lepotu i plemenitost. Šeli je smatrao da u životu i pesništvu ima posebnu misiju- da se odupre tiraniji u svim njezinim oblicima i da u drugima probudi svest o tome da je čovečanstvu potrebna sloboda...

                            ... Ja nemam mira, ni zdravlju traga,
                                nigde smirenja, ni malo nade,
                                spokoja uma- nada sve blaga
                                za koje pravi filozof znade
                                ovenčan vencem duhovne slave;
                                ni ljubav, ni sreću, ni priliku novu;
                                imaju ih drugi što dignute glave
                                kroz život hode i srećom ga zovu;-
                                meni život dade gorku čašu ovu.
                                Al očaj moj se umirio sada,
                                stiš’o se k’o vetri i k’o same vode,
                                leg’o bih k’o dete koje umor svlada,
                                i pustio život da sa suzom ode,
                                to življenje mučno što mi muči grudi,
                                da mi mesto snova smrt obuzme telo,
                                da na toplom zraku najednom zastudi
                                i obamre moje lice i čelo;-
                                da nada mnom more zapoje opelo ...

        Da Šeli nije napisao ni jednu pesmu, već samo proživeo svoj život, to bi bila građa za jednu od najromantičnijih biografija njegovog vremena. Nije čudo što je već uskoro nakon njegove smrti načinjeno nekoliko pokušaja stvaranja njegove biografije u manje-više mitologiziranom obliku.
    Persi Biš Šeli se rodio u imućnoj porodici provincijskog plemića, blizu mesta Horsham, grofovije Surrey. Od ranog detinjstva, Šeli je u ocu(čoveku praktičnog kova, tvrde glave i ruke) gledao tiranina i neprijatelja svojih slobodoumnih i literarnih stremljenja. Što se žena tiče, privlačio ih je kao magnet. Nakon nekoliko dosta apstraktnih mladalačkih simpatija oženio je 1811. godine Harriett Westbrook, sestrinu školsku drugaricu. Brak je bio samo jedna od njegovih prolaznih avantura- nestalan, lutalački duh Šelijev (na putu za Irsku) odvodi ga drugoj ženi, Merry, 1814. godine.
    Šelijev neukrotivi duh i erotska čežnja predstavljali su bezuspešno traganje za idealom, idealom savršene veze koja prevazilazi čulnost i uzdiže se u svom zanosu do najviših duhovnih saznanja...

                            ... Ej, zdravo duše vedrine!
                                Ti si od ptice više,
                                kad s neba, il s visine,
                                sipaš pesama kiše
                                što ti se same u srcu uskladiše.
                                Sa zemlje hitro se dižeš
                                ko požar se razgaraš,
                                i uvis daleko stižeš
                                plav bezdan krilom paraš,
                                pa pevajući kružiš, kružeći pesmu stvaraš.
                                Kad sunce, što oblak grli,
                                s bleskom na zapad mine,
                                čitavo biće ga hrli,
                                u grimiz koji sine,
                                ko bestelesna radost kad prvi put se vine.
                                Večer se rumena, rana,
                                topi oko tvog leta,
                                kao u svetlosti dana
                                zvezda što nebom šeta
                                nevidljiva si, al poj tvoj stiže do našeg sveta,
                                taj kliktaj, britak ko strele
                                srebrnih meteora
                                koje se izgube bele
                                čim grane bela zora,
                                pa ne vidi se čovek, al osetit ih mora ...

        Veran svojim mladalačkim idealima i snovima, ostao je zauvek neprilagođen.  Neobično je mnogo čitao. Posebno su za njega bili značajni Platon, Epikur, Spinoza, Bekon, Lok, Ruso i francuski enciklopedisti. Platonova dela(Gozba i Republika) preveo je na engleski, kao i dela Homera i Euripida. Nepomirljivo se protivio svakoj vrsti ugnjetavanja, naročito klerikalnoj, što ga je dovodilo u sukobe za vreme školovanja u Oksfordu. Zadojen revolucionarnim, humanističkim idejama, pisao je drame i dramske epove. Bio je prototip lirskog romantičarskog pesnika- osećajan, eteričan, sa jakim osećanjem za prirodu.
    Njegova politička agitacija u Irskoj 1822.godine, nosi karakter nesebičnog služenja interesima jednog porobljenog naroda. Pored govora na javnim skupovima i pojedinih pesama posvećenih irskoj epskoj borbi za nezavisnost, Šeli se bavi i pisanjem demokratsko-revolucionarnih pamfleta...
                              ... Nek iščeznu zvezde pa i svetlost sama
                                nek ih nosi haos i večita tama,
                                nek se ruše zdanja i zemlja nestane,
                                ali hrabrost Irske neće da prestane.
                                Svud prostrana pustoš dokle oko seže,
                                domovi otaca u prašini leže,
                                dušmanin likuje i zemlju nam pleni,
                                a junaci naši leže pokošeni.
                                Umuknu nam harfa prepuna vedrine,
                                umilna nam presta pesma otadžbine,
                                al zveket kopalja i poklič se diže,
                                gromki glas lozinke dopire sve bliže,
                                gde su ti junaci što padoše slavno?
                                Prekrili su mrtvi ono polje ravno
                                il ko utvare na vihoru jašu
                                i kliču: O, Irče, sveti zemlju našu! ... 

        Prvi Šelijevi pesnički pokušaji padaju još u vreme školskih dana u Itonu. Pored dva izrazito nezrela gotska romana, nastala je, 1810. i prva zbirka njegovih pesama, u saradnji sa njegovom sestrom Elizabetom Original poetry. Već u njoj se ističu teme osude tiranije i slavljenja slobode. Pominje se i borba irskog naroda.
    Prvo veliko pesničko delo bila je poema Queen Mab(1814.), izraz njegovih tadašnjih političkih, filozofskih i estetskih pogleda i stavova. ,,Kraljica Mab“ dugačka je priča u stihovima o čoveku korumpiranom od strane institucija, te o njegovom konačnom izbavljenju pobedom nad Vremenom i svitanjem ,,jutra ljubavi“. Sledi je poema Alastor(1816.)- istorija pesničke duše, prikazana kroz ambijent slobodne prirode. ,,Alastor ili duh samoće“ je dugačka pesma koja po rečima Šelija govori o ,, mladiću neiskvarenih osećanja i avanturističkog duha koji razmišlja o svetu vođen maštom potpaljenom i očišćenom poznavanjem svega što je dobro i divno“. Ova je tema vrlo bliska Šeliju i kao pesniku, i kao čoveku. Ispunjen je mešavinom mutnih, apstraktnih ciljeva i strasnih osećanja, ideala vezanih za zamišljene težnje ili ljude, a kraj je pun samosažaljenja. Šeli je uvek tragao za krajnjim ciljevima ljudskog oslobođenja i uvek bio pun razočaranja. Mogućnost ljudske slobode, ponovnog dolaska ,, velikog doba sveta“ i neuništivost čoveka pred tiranijom inspirisala su mnoge Šelijeve čitaoce i sledbenike. Ta je vrsta osećanja utkana i u njegove lirske pesme ,,Ševa“ i ,, Oda zapadnom vetru“. Nakon što napušta Englesku, sledi njegov prvi pesnički plod druženja sa Bajronom u Italiji, narativna poema u herojskom distihu Julian and Maddalo(1818.).Godine 1818. Šeli je napisao revolucionarni spev Pobuna Islama, a zatim, dve godine kasnije Oslobođenog prometeja.

                            ... Sred zvezdanog čara,
                                plavokosi mesec visoko je bdio mila Džen!
                                Čula se gitara,
                                ali tek kroz tvoju pesmu
                                postao mio akord njen.
                                K’o što mesec zrake
                                sjajne, meke, pruža zvezdama bez boje
                                iznad nas,
                                tako note lake
                                žicama bez duše daju duše tvoje
                                nežan glas.
                                Zvezde se već bude
                                mada mesec duže čitav čas još sniva
                                ovu noć;
                                krošnje tiho žude
                                dok ti pesme rosa posvuda razliva
                                divnu moć.
                                Mada zvuci znaju
                                da ti glas natkrile, ti ponovi lako
                                pesmu sad
                                o dalekom kraju
                                gde su svetlost, glas i osećanje svako
                                jedan sklad ...
                               
    Oslobođeni Prometej, jedno od najvećih Šelijevih dela, iz 1920.godine, lirska je drama u 4 čina. Drama, u znaku optimizma, bila je na neki način nastavak grčkog mita. Prometej simbolički prikazuje konačnu pobedu ljubavi nad mržnjom i osvetom. Prema Šelijevim rečima ,,Prometej je predstavnik najveće moralne i intelektualne savršenosti koju najčistiji motivi vode prema najboljem i najplemenitijem cilju“. Šelijeva kraća dela u stihu po estetskim kvalitetima često su premašivala njegova obimnija dela, koja su patila od neujednačenosti. Političke pesme pisane su jednostavno i prodorno, po formi pod uticajem balada. Ljubavna lirika nosi u sebi bogatstvo jedne erotski snažne ličnosti, koja tragajući za idealnim mnogo daje i mnogo traži. Nju odlikuje izvanredan spoj vatrenosti, nežnosti i melanholije. Ona je očišćena od svega grubo zemaljskog. Godine 1819. Šeli piše najsugestivniju političku pesmu Maska anarhije.Pesma odiše jetkim stihovima i napada žestoko tlačiteljsku englesku vladu. Naredne, 1819. godine nastaju dve vrlo različite pesme- Atlaska veštica, zabavna pesma o dobroj veštici i Nogati tiranin, politička burleska. Pesma Epipsychidon(1821.)( u prevodu- ,, duša srodna drugoj duši“) je bila pesma posvećena Emiliji Vivijani, ženi za koju je Šeli osećao da je u njoj našao vizionarsku dušu koja je u savršenom saglasju s njegovom dušom. Ovom pesmom Šeli slavi platonsku ljubav...

                            ... Za mrtvim dragim ptica suze lije
                                na grani pod snegom;
                                po njoj odasvud ledna studen bije,
                                u led se stvara i potok pod bregom.
                                Sva pusta sad je livada bez cveta,
                                bez lista šuma gola,
                                i tihi vazduh ništa ne ometa
                                sem dalek klopot vodeničkog kola ...
    Refleksno-lirske pesme Šelijeve odlikuju se projekcijom pesnikove ličnosti u svet prirode i ideja. Elegija Adonais(1821.), napisana povodom prerane smrti pesnika romantičara Džona Kitsa, svakako je jedna od najpoznatijih i najboljih Šelijevih pesama, deo mnogih bitnih antologija. Šeli tuguje ne samo zbog smrti pesnika Kitsa, kojeg je smatrao najvećim, nego i zbog inercije i uskogrudnosti engleskog društva, koje je dopuštalo da Kits umre u siromaštvu u Rimu, gotovo sam, bolestan od tuberkoloze, a u duši bolestan zbog nepriznavanja njegovog dela...
                           
                            ... On nije umro, on više ne spava-
                                iz sna o životu, sada se lako budi...
                            ... priroda i on u jedno se slili:
                                u muzici njenoj glas njegov se grana
                                k’o grom gromoglasni, k’o poj ptica mili;
                                on je sad prisutnost koja biva znana
                                kamenu i travci sred noći i dana;
                                kreće se za silom punom večnog žara...
                            ... vaseljenu drži i svetlost joj stvara ... 

    Lirska drama Helada(1822.) nadahnjuje se mogučnošću grčke pobune protiv Turske. Šelijeva poslednja pesma bila je Trijumf života, i prikazuje kontrast između razornih strasti kojima je ispunjen zemaljski život, kao i bogatstvo i snagu kreativnog života.
    Uz Šelijevo ime vezuje se nekoliko poznatih lirskih pesama. Pored pomenutih pesama ,, Ševa“ i ,, Oda zapadnom vetru“, vredno je pomenuti i sledeće: Osetljiva biljka, Oblak, Kad se razbije svetiljka, Retko,retko dolaziš duše uživanja, Stihovi ispevani među Euganejskim brežuljcima i Strofe ispevane u setnom raspoloženju...

                            ... Kad se svetiljka skrši,
                                svetlost u prahu nađe svoj kraj;
                                kada se oblak rasprši,
                                iščezne tada sav dugin sjaj.
                                Kad struna na lauti prsne,
                                ne pamtiš više njen akord blag;
                                kad ljubav izreknu usne,
                                glas njihov brzo zaboraviš drag ...

    Tragičan Šelijev kraj, u talasima Tirenskog mora, pretvorio je njegov kratak i buran život u legendu koja nastavlja da živi kroz besmrtne stihove. Bio je suviše mlad da bi dosanjao vlastite snove o slobodi, pravdi i romantičnoj ljubavi... Šeli je ostao angažovani revolucionarni pesnik par excellence, velike intelektualne snage, kao i njegov dirljivi humanizam... Utonuo je u san o životu, kao i njegov Adonis i prijatelj Džon Kits, svet uzvišene lirike koji je sam stvorio žrtvujući lagodno trajanje za trenutak večnosti ...

                            ... Vihore grubi, što ti bolan ječi
                                glas kom’ za pesmu pretužan je set;
                                vihore divlji, kad noću kleči
                                mrgodan oblak, osamljen i klet;
                                buro, što zalud suze liješ lude,
                                šumo, što grane tvoje blude,
                                ponore strmi, i vi, vode hude,
                                kukajte jer je nepravedan svet! ...

    
JOHN KEATS(Džon Kits) (31.10 1795.- 23 02 1821.)

    Engleski romantičarski pesnik, Džon Kits, bio je jedan od najvećih umetnika među mlađim stvaraocima svog vremena. Prefinjeni esteta, istovremeno je izražavao duboke misli o suštini umetnosti i o značaju lepote za čoveka. Svojim radom uticao je na obnavljanje stvarnog helenskog duha u evropskoj poeziji. Karakterisao ga je bogat izbor reči i senzualna slikovitost.
    Iako je umro veoma mlad(u Rimu, od tuberkuloze, kao i njegov brat Tom), stvorivši samo dela pripremnog perioda, dela kojima je, uglavnom, bio nezadovoljan, ostavio je dubok trag u engleskoj poetici. U toku tri do četiri godine, koliko je trajala glavnina njegovog pesničkog stvaralaštva, prošao je kroz začuđujuće veliki broj uticaja i razvojnih faza. U periodu od svoje 23. do 26. godine napisao je spev Hyperion( koji je ostao nedovršen) i tri pesme, koje se odvijaju u srednjem veku: Izabela, Uoči svete Agneze i La belle dame sans merci, kao i svoje velike ode i nekoliko soneta. ,, Izabela“(1821.) je bila neobična pesma o ljubavi, smrti i odanosti nastala po pripovetci Bokača. Narativna pesma ,, Uoči svete Agneze“ bila je izvrsna priča o mladom ljubavniku koji otima nevestu iz utvrđenja njezinih neprijateljski raspoloženih rođaka. ,, La belle dame sans merci“ je pesma na narodnu temu lepe i zle žene koja ima moć privlačenja i uništavanja muškaraca, pesma prožeta osećanjem strave i izgubljenosti.
    Rodio se u Londonu, u imućnoj porodici. Ostavši rano bez tragično nastradalog oca, Kits je tražio razne puteve kompenzacije tog gubitka. Bio je to jedan od događaja sa dubokim uticajem na njegovu psihu. Od majke je nasledio lepotu, fizičku vitalnost i intenzivnu senzualnost, ali i nažalost predispoziciju prema tuberkolozi. Tokom školovanja izučavao je prirodne i egzaktne nauke, istoriju i jezike. Čitao je Voltera i renesansne umetnike u originalu. Sa 15 godina odlučuje se za medicinu kao profesiju. Godine 1815. Kits nailazi na čoveka koji mu je za neko vreme postao duhovni otac i ideal- pod čijim je uticajem, kao početnik, pronašao izvesno mesto za sebe u svetu književnosti. Bio je to Li Hant, tada istaknuti napredno liberalni publicista, uz to esejist i pesnik. Kits se divio njegovoj političkoj hrabrosti u napadima na korumpirani režim, u listu the Examiner. Hant ga uvodi u literarno-umetnički krug i objavljuje mu prve pesme.
    Mada politički svestan i angažovan, Kits u svojim velikim delima nije direktno odražavao tamne strane društvene stvarnosti svoga doba. Zbog povezanosti sa liberalnom opozicijom trpeo je mržnju i ignorisanje vlasti i kritičara. Što se odnosa prema religiji tiče, od ranih je dana bio negativan. Možda je prvi razlog za takav stav video u svom tutoru- licemernom i korumpiranom funkcioneru zvanične crkve. Isto tako, brojne smrti unutar porodice uticale su na njegovu odbojnost i neverovanje u božansku pravdu i milosrđe- crkvena zvona podsećala su ga na grobnice i izazivale u njemu odvratnost.
    Svetlost, radost lepotu i smisao pronalazio je u umetnosti. Umetnost je, u svim svojim vidovima, za Kitsa lično značila nalaženje lepote i stvarnih vrednosti koje se uzdižu iznad ružne i mučne svakodnevnice. To je za njega bila nasušna potreba, kojoj je intenzivno, u poslednjim godinama života strasno služio.
    Prva Kitsova objavljena pesma- sonet O solitude! If i must with thee dwell (1816.) otkrva tipično romantičarski zov prirode usamljenom čoveku u gradskoj teskobi. Naporan, ali izuzetno brz pesnički razvoj Džona Kitsa odražava se već u njegovoj prvoj knjizi pesama Poems by John Keats (1817.). U toku te godine počela je i Kitsova emancipacija od Hantovog uticaja. Plodnost, toplina, slasti i bogatstva što ih sva ljudska čula povezuju s jeseni oživljavaju u tri strofe Kitsove Ode jeseni, u kojoj su slike zlatne bogate godine isprepletene sa scenama iz svakodnevnog života i tradicije...

                            ... Doba magle, doba berićeta štedra,
                                drugo zrelog sunca omiljenog ti,
                                da skupa blaženstvom ispunite nedra
                                lozi oko slamnog krova što ste svi;
                                da jabuke pognu mahovinom grane
                                obrasle, da sočnost u plodu se stiče,
                                da krupnjaju tikve, lešnik letorast
                                da zajezgra slatko, i da stalno niče
                                pozno cveće, da bi pčele užurbane
                                pomislile da će večno trajat dane
                                toplo leto što im puni saća slast ...

        Sledi epski spev Endimion (1818.), čije izvorište pronalazi u grčkoj legendi o pastiru Endimionu i njegovoj ljubavi prema Sintiji- boginji meseca. Smisao speva se najčešće tumači kao alegorija Kitsovog estetskog kulta- služenja idealnoj lepoti ili traženja nadzemaljskih večitih istina koje prevazilaze prolaznost života. Novi spev- Hiperion, još jedno viđenje grčkog mita o Hiperionu, bogu Sunca, odražava revolucionarnu duhovnu klimu. Bio je to spev sa temom ljudskog napretka, izraz želje da vlast preuzme jedna nova generacija, neopterećena predrasudama i sebičnim interesima starih božanstava. Hiperion predstavlja Kitsovu ličnu identifikaciju sa Apolonom, koji od sanjara postaje kroz saosećanje sa drugima pesnik, a svojim znanjem i razumevanjem čitavog toka razvitka čovečanstva od smrtnog mladića postaje bog.
    Kitsove ode s pravom spadaju među njegova najčitanija dela. U njihovoj relativno kratkoj i beskrajno bogatoj formi Kits je dao neke od svojih najboljih dela. U virtuoznoj Odi slavuju (1819.)Kits se, na dramatičan način , identifikuje sa glasom slavuja kao glasom besmrtne lepote. Kits slavi pesmu koju peva slavuj. Ona je za njega simbol vanvremenskog i beg iz sveta promena i propadanja. Kompozicija je bogata, milozvučna i ritmički raznovrsna.Lepoti i melodičnosti doprinose složena simbolika slavuja: on je idealizovano prirodno biće, simbol umetnosti (besmrtna pesma) i umetnika(smrtni pesnik). Jednako moćna Oda grčkoj vazi velika je apoteoza umetnosti, koja rešava na planu nestvarnosti nezasitu i beznadnu ljudsku čežnju za srećom i postojanošću. Ona je ujedno i himna mašti koja nadmašuje stvarnost. Kits se bavi trenutkom lepote koji u umetnosti postaje besmrtan. To je trenutak kad se lepota i istina spajaju zauvek i bez promene, trenutak kojeg nema u prolaznoj stvarnosti.
     Mada sa ostalim odama i pokušajima na polju drame nije dosegao visine prethodnih dela, Kits ostaje jedan od najznačajnijih pesnika romantičarske epohe. Lepotu stvaralaštva njegove zrele poezije malo ko je uspeo da nadmaši. Ostaće upamćen kao veliki esteta i jedan od najvećih pisaca soneta u Engleskoj 19. veka.
    Iza Džona Kitsa je ostalo vanvremensko delo, težnja ka trajnosti i sva njegova senzualna toplina ljudske prolaznosti. Kao što je to pretočio u stihove njegov prijatelj Šeli: Mir, mir, on nije mrtav, samo je utonuo u san o životu... Veliki san o životu koji je svojom lirikom tako lepo naslikao.

FRIEDRICH HELDERLIN(1770.-1843.)

    Nemački pesnik, jedan od najvećih mislilaca svog vremena. Podržavao oblike klasične grčke poezije, bio je romantični vizionar koji je rekao neke od presudnih stvari o duhovnoj situaciji modernog čoveka.

                            ... U danima mlađim radovah se jutru
                                i plakah s večeri;
                                sad, budući stariji,
                                počinjem sumnjom svoj dan,
                                no svet i vedar
                                njegov mi je kraj ...

FRIEDRICH VON HARDENBERG – NOVALIS (1772.-1801)

    Nemački pesnik, romantičar čija se poezija kreće u simbolima i sanjarenjima. Odiše religioznom čežnjom za smrću, a u materijalnoj stvarnosti vidi simbole, šifre, mistične brojeve. Pesnik mističnih, sanjarskih zanosa.

                            ... Jednom, kad brojke i znamenja
                                ne budu ključ za sva stvorenja,
                                kad svak što peva, ljubi, sanja
                                imao bude više znanja
                                od svakojega učenjaka,
                                kad svet iz dubokoga mraka
                                počne kroz stvarni svet da hodi
                                prema životu i slobodi,
                                kad svetlost se sa senkom spari
                                u pravu jasnost sviju stvari,
                                kad se uvidi da večna
                                zbivanja svetska neizrečena
                                u bajci i u pesmi leže –
                                namah će tada da se razbeže
                                samo od jedne reči tajne
                                prilike mrske i očajne ...

HEINRICH HEINE(Hajnrih Hajne)  (1797.-1856.)

                            ... Jedna jaka crna barka
                                na turobni jedri put
                                u njoj ćute poniknute
                                straže mrtvog, ko kam krut.
                                Lica snena, otkrivena,
                                leži mrtav pesnik bled;
                                Još dva modra oka s odra
                                u sjaj neba dižu gled.
                                Sa dna zvoni kao boni
                                verenice nimfe klik,
                                a valovi o čun ovi
                                lome se ko bol i krik ...

   
    Hajne je rođen 13.decembra 1797. u Dizeldorfu. Između 1807. i 1814. pohađa licej, kojim rukovode katolički sveštenici. Nakon neuspešnog bavljenja bankarstvom i trgovinom, provodi neko vreme na univerzitetima u Bonu, Getingenu i Berlinu. Uz obrazovanje, piše pesme i biva rado viđen u kulturnim krugovima. Godine 1822. objavljuje zbirku Pesme.

                            ... Imaš biser, dijamante
                                i sve za čim svet uzdiše;
                                Ti najlepše oči imaš-
                                moja mila, šta ćeš više?
                                Tvoje mile, divne oči
                                iz srca mi izmamiše
                                bezbrojne i večne pesme –
                                moja mila, šta ćeš više?
                                Tvoje mile, divne oči
                                mnogim bolom mene biše:
                                ti me njima upropasti –
                                moja mila, šta ćeš više? ...

    Godine 1823. dovršava tragedije Almanzor i Viljem Ratklif, a dve godine kasnije, nakon što doktorira na Univerzitetu u Getingenu, piše pesme Severno more i Slike s putovanja. Usledila je 1827. godine izvanredna zbirka Knjige pesama. Hajne je romantičarsku lirsku pesmu doveo do savršenstva izražajne i jasne forme. Njegova je poezija osećajna i senzualna, duhovita i zajedljiva, a on sam spada u krug angažovanih romantičara- uz Bajrona, Puškina i našeg Jovana Jovanovića Zmaja...
                            ... Sedeli smo zajedno i pili ko braća,
                                pričali o uzvišenim tajnim predmetima,
                                uzdisali i grlili se,
                                i on me preobrati da verujem u ljubav-
                                ispih u zdravlje najljućih neprijatelja,
                                i svim lošim poetama oprostih,
                                kao što će jednom i meni oprostiti-
                                rasplakah se od pobožnosti, i najzad se
                                otvoriše preda mnom dveri spasa,
                                gde dvanaest apostola, sveta vinska burad,
                                propovedaju ćutke, a ipak razumljivo za sve narode.
                                To su ljudi!
                                Neugledni spolja, u drvenim kaputićima,
                                oni su iznutra lepši i blistaviji
                                od svih gordih levita u hramu
                                i Irodovih pratilaca i dvorana
                                zlatom okićenih, u purpur odevenih-
                                nisam li uvek govorio
                                da nije među sasvim prostim ljudima,
                                ne, nego u najboljem društvu
                                neprestano živeo nebeski kralj! ...

                            ... Noću kraj mora,divljega mora
                                stoji mladić, već čovek,
                                grudi punih sete, glave pune sumnji,
                                i turobnim usnama pita vale:
                                o, razrešite mi zagonetku života,
                                prebolnu drevnu zagonetku,
                                o kojoj već mnoge glave mozgahu,
                                 glave pod kapama s hijeroglifima,
                                glave pod turbanom i pod crnom bereom,
                                glave pod perikama i hiljade drugih
                                jadnih, znojavih ljudskih glava-
                                recite mi: šta znači čovek?
                                Odakle dođe? Kuda li ide?
                                Ko boravi gore na zlatnim zvezdama?
                                Mrmore vali mrmorom večnim,
                                duva vetar, lete oblaci,
                                svetlucaju zvezde ravnodušno i hladno,
                                a jedna luda čeka odgovor... 

    Nakon putovanja i bavljenja novinarstvom, objavljuje treći deo ,, Slika sa putovanja“, Romantičarska škola i spis Ludvig Berne. Usledili su potom zbirka Nove pesme(1844.), i epovi Nemačka- zimska bajka i Ata Trol(1847.). Naredne godine teško oboleva. Objavljuje još jednu zbirku pozne lirike Romancero(1851.). Umire 17.februara 1856. godine. Sahranjen je na pariskom groblju Monmartr. Ostao je jednim od najvećih pesnika Nemačke- liričar i romantičar izvanredne osećajnosti, duha i prefinjene izražajnosti...

                            ... Jedna se odroni zvezda
                                sa svoje visine jasne!
                                Ono je ljubavi zvezda
                                što tamo pada i gasne.
                                Sa jabuka stabla
                                padaju hrpe cveta,
                                vetri stižu i tim se
                                igraju, vesela leta.
                                Labud ribnjakom kruži
                                i peva, i pesma zvoni
                                sve tiše, i pevač beli
                                u grob vodeni roni.
                                Sve je nemo i mračno!
                                Cvet je razduvan ceo,
                                zgasla je zvezda i s pesmom
                                potonu labud beo ...

                            ... Ja ne znam šta treba da znači
                                te tako tugujem,
                                o nekoj starinskoj priči
                                jednako umujem.
                                Tu mirno protiče Rajna,
                                hladno je, hvata se mrak!
                                Na vrhu od brega igra
                                poslednji sunčev zrak.
                                A na tom bregu se vidi
                                lepote devojke stas;
                                Ona sva u zlatu blista,
                                i zlatnu češlja vlas.
                                Sa zlatnim češlja je češljem,
                                i peva još uz to,
                                a glas od pesme zvuči
                                silno i čudesno.
                                Lađara u malom čunu
                                njen divlji zanosi ton;
                                na stene ne gleda dole,
                                već gore gleda on.
                                I sad lađaru i čamcu
                                ja mislim da je kraj:
                                A sve to sa svojom pesmom
                                učini Lorelaj ...

MIHAIL JURJEVIČ LJERMONTOV (1814.-1841.)

                           ... Protiču valovi jedan za drugim,
                                pljušte uz potmuli huk;
                                Prolaze ljudi u grupama dugim
                                jedan za drugim, uz muk.
                                Slobodni val mesto studeni neće
                                ni topli podnevni zrak;
                                Ljudi bi dušu... al’ iz nje još veća
                                izbija studen i mrak!...

    Ruski pesnik i oficir, prognanik ( zbog pesme napisane povodom Puškinove smrti bio je izgnan na Kavkaz 1837. godine). Ubijen u dvoboju u 27.godini. Tipičan romantičar, melanholičan i maštovit...

                            ... Sa tugom gledam život našeg pokolenja!
                                Budućnost mu je prazna, il se mutno sivi,
                                pod bremenom od sumnji, mučnih otkrovenja,
                                u neradu će ono starost da doživi.
                                Još kolevka nas prebogata spaja
                                s očevim greškama i košmarom u glavi,
                                život nas muči već, ko ravni put bez kraja,
                                ko gošćenje na tuđoj slavi.
                                Za zlo i dobro sramno ravnodušnim,
                                pre boja, želja za bojom će nam splasti,
                                prema opasnosti sramno malodušni
                                i roblje prezreno smo ispred vlasti...
                            ... Isušili smo um od nauke besplodne,
                                krijući, ko da ih od bližnjih treba spasti,
                                najlepše nade naše, glasove blagorodne
                                neverovanjem ismejanih strasti ...

GIACOMO LEOPARDI (29.06 1798.- 14.06 1837.)

                                             
                            ... Drag mi vazda beše taj usamljen breg
                                i živica ova koja mom pogledu
                                najdalji deo vidika sakriva.
                                Ali tu sedeći i gledajući nad njim
                               prostranstva beskrajna, ja najdublji mir
                                i tišinu nadzemaljsku zamišljam,
                                i srcem skoro strepim.
                                I, huk vetra slušajući,
                                međ biljkama ovim, ja tišinu
                                neizmernu s ovim glasom
                                poredim i na večnost mislim,
                                na minulo vreme i sadašnje, živo,
                                i na zvuk mu.Tako
                                u beskonačnost se misao utapa,
                                i brodolom meni drag je na tom moru...

    Veliki italijanski pesnik, rođen 1798. u mestu Rekanata. Odrastao je fanatično učeći i široko se obrazujući, koristeći ogromnu biblioteku bogatog oca, grofa. Pored književnosti, bavio se filologijom, lingvistikom i filozofijom, uz poznavanje nekoliko jezika.
    U jedanaestoj godini piše prvi sonet- pesmu Hektorova smrt, bavi se prevođenjem, esejistikom i istorijskim spisima. Godina 1818. prelomna je u njegovom stvaralaštvu- njegova ogromna erudicija eksplodira u poeziji. Tada piše dve pesme – Italiji i O Danteovom spomeniku, rodoljubivog i slobodarskog izraza. Nagoveštaj u promeni pisanja vidi se u dve pesme nastale početkom 1819. godine, neobičnih naziva: Za jednu ženu nepokretnu od duge i smrtne bolesti i O smrti jedne žene koju je sa njenim plodom ubio ljubavnik rukom i umećem jednog hirurga...

                            ... Tvorevina ljudska kratko traje
                                i mudrost nepobitnu izreče Homer stari,
                                u sazvučju je priroda lišća i ljudskoga roda.
                                Ali tu mudru izreku malobrojni u srcu prihvataju.
                                Nemirnoj nadi, plodu mladoga srca, svi pružamo utočište.
                                Dok još klija cvet mladosti našega života,
                                tašta i ohola duša uzalud smišlja bezbroj slatkih misli,
                                ne očekujući ni smrt ni starost;
                                i nimalo se ne brine o bolestima jak i zdrav čovek.
                                Ali neuman je onaj što ne vidi kako mladost ima brza krila,
                                i da je kratak put od kolevke, pa do smrti.
                                Ti blizak da kročiš nogom na kobni prag kraljevstva mrtvih,
                                svagdašnjim radostima
                                svoj kratki život posveti... 

    U odori hroničara Leopardi daje tanana razmišljanja o lepoti i mladosti koje smrt gasi. I baš te godine es događa njegova potpuna promena tj. ,, prelaz iz antičkog u moderno stanje“. Nastaje period u kojem je stvorio najviše svojih najlepših i najboljih pesama. Septembra 1819. piše čuvenu Beskonačnost, a potom i druge ,,idile“: Mesecu, Veče prazničnih dana, San, Usamljeni život i skicira pesmu Usamljeni modrokos.Paralelno, sve do 1822. nastaju i njegove najveće ,,kancone“: Anđelu Majiju, Za svadbu sestre Paoline, pobedniku u igri s loptom, Brut mlađi, Proleće, Poslednja Safina pesma, Himna patrijarsima. Godine 1823. piše Svojoj dragoj, čime se zaključuje prvi period njegovog stvaralaštva. Bavi se prevođenjem i daje časove latinskog i grčkog...

                            ... Svaki primer ljudske podlosti
                                odmah mi gnušanjem ispuni dušu.
                                Od ovog oholog doba,
                                što se hrani taštim nadama,
                                što voli brbljanje, ane voli vrline;
                                tako ludog da korist ište,
                                a ne vidi da život
                                zbog toga postaje sve uzaludniji;
                                od njega osećam se veći.
                                Rugam se mišljenju ljudi; a šarenu svetinu
                                što ne mari za lepe misli,
                                i tvog dostojnog potcenjivača, gazim...

                           ... Sestre Ljubav i Smrt,
                                u isto vreme stvorila je sudbina.
                                Ničeg drugog tako lepog
                                nema svet ovde dole, nemaju zvezde.
                                Od ljubavi rađa se dobro, rađa se najveće zadovoljstvo
                                što se može naći u vaseljeni;
                                Smrt svaki veliki bol, svako veliko zlo ništi.
                                Ona je prelepe devojčica, slatko ju je videti,
                                nije ona takva kakvom je slika plašljivi svet,
                                često uživa da prati Ljubav to detence.
                                I zajedno lete nad smrtnim životom,
                                prve su utehe svakog mrtvog srca... 

    Krajem 1828.godine nakon seoba u Bolonju i Firencu, Leopardi stiže u Pizu, gde započinje svoj drugi pesnički period ,, Velikih idila“, pišući jednu od svojih najliričnijih pesama Silviji, kao i Preporod. Novembra 1828. vraća se u Rekanati. Nastaju pesme : Uspomene, Tišina posle oluje, Subota na selu, Usamljeni modrokos, a, po mnogima, svoju najbolju pesmu Noćna pesma jednog pastira lutalice u Aziji napisao je aprila 1830. godine. Tada zauvek napušta Rekanati. Muče ga loše zdravlje, finansije i nesrećna ljubav prema Fani Tarđoni Toceti, kojoj je posvetio pesme Konsalvo, Sebi, Ljubav i smrt, Aspazija. Godine 1831. objavljuje u Firenci svoje najznačajnije delo Pesme, koje će ga načiniti drugim pesnikom Italije, uz slavnog Dantea Aligijerija. Uprkos narušenom zdravlju, Leopardi i dalje piše. Radi na obradi Misli(objavljena posthumno 1845.) i pesmi Novovernici.Dve poslednje pesme – Zalazak meseca i Žuka ili cvet pustinje. Umro je u kući prijatelja, advokata Antonija Ranijerija 14.juna 1837. godine. 

                           ... Reci mi, o meseče, šta vredi pastiru njegov život,
                                vaš život vama zvezdama?
                                Reci mi: kuda cilja ovo moje kratko lutanje,
                                čemu tvoja besmrtna putanja?...
                            ... Ako je život nesreća zašto da ga podnosimo?
                                Nevini meseče, takav život smrtnika jeste.
                                Ali, ti smrtan nisi, i možda malo mariš za moje reči.
                                Ipak, ti, večni hodočasniče, što si tako zamišljen,
                                možda ti shvataš ovo zemaljsko življenje,
                                patnju našu, uzdisanje, šta znače;
                                šta znači ovo umiranje, ovo poslednje bledilo našeg lica,
                                i nestati sa zemlje, i rastanak od našeg društva koje smo voleli.
                                A ti svakako razumešuzroke stvari,
                                i vidiš plod jutra,večeri, nemog, beskrajnog toka vremena...
                            ... Čemu tolika svetla?
                                Šta radi beskrajni vazduh, i ta duboka beskrajna vedrina?
                                Šta znači ova neizmerna samoća? I ko sam ja?
                                Tako sa sobom zborim: ne mogu da otkrijem nikakav smisao,
                                nikakav cilj, tome neizmernom i divnome svemiru,
                                i bezbrojnim živim bićima;
                                zatim tolikom radu, tolikom kretanju svake nebeske,
                                svake zemaljske pojave,
                                što kruže neprestano, da se opet vrate na polazište.
                                Ali, ti sigurno, besmrtni mladi meseče, sve znaš.
                                Ja ovo znam i osećam, da će od večnog kruženja,
                                da će od mog krhkog bića,
                                neko dobro ili zadovoljstvo možda imati drugi;
                                za mene život je zao...
                            ... Možda, krila da imam da u oblake poletim,
                                i brojim zvezde jednu po jednu,
                                ili kao grom lutam od vrha do vrha,
                                bio bih srećniji, slatko stado moje,
                                bio bih srećniji, meseče sjajni.
                                Ili možda je moja misao
                                daleko od istine kada posmatra tuđu sudbinu:
                                možda je u bilo kom obliku, bilo kome stanju,
                                u leglu ili kolevci,
                                koban dan rođenja svakome ko se rodi...

ALEKSANDAR SERGEJEVIČ PUŠKIN (1799.-1837.)

                            ... Voleo sam vas; moja ljubav stara
                                još uvek, možda, spi u srcu mome.
                                Al zašto ona nemir da vam stvara?
                                Ja nisam rad žalostiti vas njome.
                                Voleo sam vas nemo, beznadežno,
                                pun strepnje i pun ljubomorne boli,
                                voleo sam vas iskreno i nežno:
                                Nek Bog da, tako drugi da vas voli ...

    Veliki ruski pesnik, dramatičar i prozaik. Veliki liričar, osećajan i misaon, pesnik velikih zanosa i tanani posmatrač života...

                            ... Vreme, je druže moj, spokojstvo srce prosi,
                                za danom leti dan i svaki časak nosi
                                života delić svoj, života delić krt;
                                tek spremat se da živiš, a gle, najednom smrt!
                                Na svetu mesto sreće sloboda i mir postoje,
                                već davno udes nov privlači srce moje,
                                već davno sanjam beg, rob klonuo i hud,
                                daleku obitelj i nasladu uz trud...

VICTOR HUGO( Viktor Igo)   (1802.-1885.)

                            ... Kraj nemirnih vala, videh jednog dana,
                                 sa jedrima širom,
                                brzi brod ovijen vetrom sa svih strana,
                                zvezdama i virom;
                                Slušao sam, nagnut nad nebeski bezdan,
                                što uz drugi gusne,
                                jedan glas, al nisam kroz prostor ozvezdan
                                video mu usne:
                                Pesniče, dobro je! čelo ti se zari,
                                ti sanjaš uz vale,
                                i vadiš iz mora mnoštvo čudnih stvari
                                što su na dno pale!
                                More, to je Gospod, što, sreća il tajna,
                                svu kob nosi dovek:
                                vetar, to je Gospod: Gospod, zvezda sjajna:
                                a brod, to je čovek ...

    Verovatno najveći francuski pesnik svih vremena, vođa romantičkog pokreta u Francuskoj. Pesnik velikog verbalnog i formalnog talenta, čovek koji je hteo da u svojoj poezijiobuhvati sve aspekte ljudskog iskustva, celokupnu ljudsku i kosmičku istoriju. Religiozan, politički napredan, liričar i nacionalni pesnik. Pisac velike mašte...

                            ... Večeras je sunce za oblake zašlo
                                a sutra će doći bura, noć i veče,
                                pa prozorje svetlo sa maglicom sivom,
                                pa dani, pa noći: vreme stalno teče.
                                Ti će dani proći.Kao roj će proći
                                preko mora i reka i bregova nagih,
                                preko gustih šuma, u kojima noću
                                šumi tužna himna pokojnika dragih.
                                Bregovi i reke ostariti neće,
                                nanovo će listom zalistati gore,
                                i srebrna reka, tekući iz brega,
                                uticaće opet u široko more.
                                A ja, sve to više tonući u tugu,
                                ja ću poći grobu koji mi se sprema,
                                a svet ovaj ceo, ogroman i krasan,
                                osetiti neće da mu nečeg nema! ...


... Dva veka kasnije, svet o kome su pevali i protiv čijeg zla i besmisla su ustali potonuo je znatno dublje u vlastitu laž, licemerje, brutalnost i cinizam, dovodeći i ono malo lepote i ljudske duše do mraka neprepoznatljivosti i iščeznuća. Uprkos svemu, romantičarski duh i dalje živi u srcima još poneke senzibilne osobe koja nije odustala ili se prepustila cunamiju destrukcije i trulog kompromisa koji zarad ničega okreće glavu i nečinjenje smatra opravdanjem. Mentalno ropstvo, tupost i odsustvo lepote, lirskog tananog nadahnuća najgora su kletva za poslušnost i sebičnost, prilagodljivost zlu koje na kraju ne oprašta nikom. Blejkova izreka da ,, Bog hrani hrabre lavove“ uteha je i nada za bilo koju vrstu žrtve, početak puta u neizvesno, ali... čemu ,, život“ bez dostojanstva, lepote, nadahnuća, iskrenosti, vere, empatije, ljubavi i vrednosti koje se deleći umnožavaju i čine srećnim sve nas- nesebično, bez otimanja i unesrećivanja drugih ljudi... Ranohrišćanska vatra žrtvovanja zarad ideala i vere i njena večna baklja u rukama društva sada već mrtvih pesnika romantizma  svetlost su mraku bezdušnog, podmuklog sveta koji grabeći ,,napred“ i otimajući od budućih pokoljenja nestaje u vlastitom mraku- bez ljubavi, lepote i sreće, zatrpan gomilama materijalističkog zagušljivog smrada. Korak koji još nedostaje do slobode i sreće svih nalazi se u svakom od nas i... niko ga drugi umesto nas ne može učiniti. Dovoljno je samo malo volje, snage, strpljenja, hrabrosti i ljubavi...

by Mici Zibi , nadrealni romantik i levičarski oberiut, maj 2013. Apathy city


                           

                                         






                          


   

                                                     




   



   





   

                               
                                


Nema komentara :

Objavi komentar