subota, 8. prosinca 2018.

Dragan Uzelac | Egzistencijalisti - boemština i apsurd besciljnog guranja kamena...



,,U jednom svetu u kome odjednom nestaju iluzije i svetlosti, čovek se oseća kao stranac. To je izgnanstvo bez izlaza, s obzirom da u njemu nema uspomena na izgubljeni zavičaj, niti nade da će se najzad stići u neku obećanu zemlju“.
                       Jean Paul Sartre, francuski filozof i pisac, egzistencijalista


   Individualnoj svesti modernog čoveka spoljašnji svet ostaje stran, neuhvatljiv i nedokučiv, a društvo ga tera da nevoljno odigra komediju apsurda nametnutih konvencija. Sklad između pojedinca sa jedne strane, te sveta i društva sa druge, kao da su neostvarivi... Egzistencijalizam predstavlja filozofski pravac koji se bavi problemom ljudske egzistencije, njenim poljuljanim temeljima, budući da se javlja nakon Prvog svetskog rata. Suština egzistencijalizma jeste u okretanju ka pojedinačnom, subjektivnom, za razliku od dotadašnje filozofije koja je brinula o opštem i univerzalnom. Egzistencijalistička filozofija počiva na sadejstvu kategorija esencije i egzistencije. Esencija je suština, ono po čemu se stvari razlikuju međusobno i ono što biće čini bićem.

Egzistencija je ono što uobličava esenciju i što joj prethodi: postojanje, stvarnost, način života... Esencija je bit, suština, ono što je i mogućnost postojanja, a različito od egzistencije i stvarnosti. Jedino je Bog združio esenciju i egzistenciju. Egzistencija je ostvarivanje esencije, da suština postoji. Konkretna i individualna egzistencija podrazumeva čoveka, krv, pitanje slobode i odlučivanja, istorijsko vreme, geografsku i kulturnu sredinu... Ono što je moje vreme, po egzistencijalističkoj filozofiji, jeste moja istina, odnosno moja autentična egzistencija. Sasvim je prirodno da je najjednostavnija forma za iskazivanje egzistencijalističke filozofije upravo umetnička forma. Parola je ,, Živeti svoju misao“, što znači da je filozof akter u drami, da hoda, da dela. Preovladavaju strah i strepnja od drugih, kada se izađe iz sebe, od sukoba sa drugima, kako bi se došlo do slobode. Moderni egzistencijalizam započinje radovima filozofa Kjerkegora, Hajdegera i Jaspersa. Zreli egzistencijalizam pronalazimo u delima Kamija i Sartra.

    Kroz kultni roman Albera Kamija, francuskog pisca- egzistencijaliste ,, Stranac“ , egzistencijalistički pokret otvoreno progovara o (be)smislu čovekova postojanja i (ne)mogućnostima akcije u svetu besmisla. Kami daje sliku čoveka, stranca u svetu apsurda, koji ne uspeva da pomiri svoju izvornu iskrenost i spontanost sa normama jednog društva, normama formalnog morala. Njegov ,, junak“ Merso se nalazi u svetu koji je u potpunom neskladu sa zahtevima i suštinom njegovog bića. U trenutku ,, kratkog spoja“, kada Merso dolazi u kontakt sa društvom koje mu sudi , njegova otuđenost dobija radikalan buntovni izraz...

 ,, U prvoj deceniji nakon Drugog svetskog rata u Parizu, i to u njegovom Latinskom kvartu na levoj obali Sene, oko bulevara Sen Mišel, a u kafeu DEUX MAGGOTS stvorena je jedna potpuno nova boemija. Pariz je, doduše, i u ranijim epohama bio stecište različitih boemskih grupa. U njegovim salonima i kafanama 18. i 19. veka rođeno je ono što su sociolozi nešto kasnije nazvali javnim mnenjem... U periodu između dva svetska rata u Pariskim kafeima začeti su i neki novi umetnički i estetski pokreti koji su snažno uticali na tokove umetnosti, poput Dadaizma i Nadrealizma. Ali, Pariska boemija iz prvih poratnih godina bila je istinski nešto novo u Evropi. Stare boemske grupe bile su malobrojne i autsajderske po svom socijalnom statusu... Nova egzistencijalistička boemija predstavljala je upravo po svojoj masovnosti novu pojavu. Pored Sartra i Simon de Bovar, kao inspiratora, pokretu boema iz prvih posleratnih godina pridružile su se i mnoge estradne zvezde... Uz ovaj umetničko-intelektualni nukleus okupili su se brojni mladi sledbenici životnog stila zasnovanog na filozofiji i umetničkim postavkama egzistencijalizma... Uz filozofiju egzistencijalizma, odakle je izvučena i celokupna filozofija svakodnevnice, melanholično obojene šansone i poeziju izrečenu u nešto tamnijoj gami, egzistencijalisti su oslikavali i posebni paramodni trend, široke karirane flanelske košulje, preširoke crne vunene džempere, nešto šire pantalone ili farmerke, naočare s crnim masivnim okvirom, đubretarce i velike šalove“.

    U otuđenom svetu čovekov postupak biva osuđen na apsurdni nesporazum jer unutar društva ne nalazi adekvatan odjek i tumačenje, ne nalazi na očekivano razumevanje i saosećanje, milosrđe i oprost. Nemogućnost komunikacije je dvostruko uslovljena: s jedne strane čovek je, ne prihvatajući društvenu igru pod maskama, osuđen na samoću, nerazumevanje, nesporazum i sudbinu odbačenog stranca, a, sa druge strane, društvo je, po pravilu, zaslepljeno konvencijama i krutim, nehumanim normama na kojima, tonući nepovratno u propast, i počiva...
    Na kraju, pobunjenom čoveku, strancu u svetu apsurda i hladne zlobe, ostaje samo da neprihvatanjem smelo i svesno odbaci pravila društvene igre koja su mu nametnuta i odbije kompromisnu nagodbu zarad opstanka istine – gole, egistencijalne, nasušne i suštinske potrebe svog bića... Ili, kako to uglavnom, nažalost, i biva da konačnim padom u beskrajno ništavilo nestane poput ,, Stranca“ u ponoru vlastite istine!

ALBERT CAMUS (1913.-1960.)

    Alber Kami, tvorac neponovljivog egzistencijalističkog romana ,, Stranac“ i filozofskog eseja ,, Mit o Sizifu“, ,, pobunjeni je čovek“ koji prikazuje život kao niz apsurda, pred kojim je čovek kao društveno biće nemoćan, ali kao pojedinac može da ostvari svoju slobodu ako takvo stanje prihvati svesno i odbaci tradicionalne društvene i moralne vrednosti. Na taj način slavni francuski pisac gradi vlastitu filozofiju apsurda i daje prikaz modernog života i čoveka unutar njega. Apsurd, revolt, pobuna, očajanje, otuđenje, usamljenost, nezadovoljstvo sobom, svetom i sobom u svetu, ravnodušnost, atrofija, apatija i odustajanje od komunikacije sa svetom razarajući su segmenti apsurdnog čoveka u apsurdnom svetu. Čovek je sapet između početka i kraja, života i smrti, ali ako on prihvati, razume tu poziciju, prihvati i razume smrt kao sopstveno rešenje, otvorena je mogućnost da se pobedi besmislenost trajanja. Jedina smislena stvar u sveopštoj besmislici jeste smrt budući da je i kraj i početak, jer sve je apsurdno u dodiru iracionalnosti sa nostalgijom za smislom i skladom...
    Kamijev ,,antijunak“ odbacuje sve lažne norme građanskog sveta, ogoljava istinu- pristaje i da umre za nju. Ne kao heroj, već kao običan čovek simbolizujući ljudsku poziciju. Čovek strada u svakom slučaju – bilo da hoda lagano, pa dobije sunčanicu, bilo da hoda brzo, oznoji se i na kraju nazebe u crkvi...

ALBER KAMI – biografija i dela:

         Alber Kami je rođen novembra 1913. godine u Mondovi, provincija Konstantin, Alžir.Vrlo rano ostaje bez oca, poreklom Francuza, te brigu o njemu preuzima majka, Španjolka, baveći se zemljoradnjom.Ona mladom Alberu usađuje ljubav prema lepim pejzažima Mediterana , prema ritmu i lirskim zanosima Lorke i Kalderona. ,,Moja majka ne podnosi Pariz, kao što poljsko cveće ne podnosi staklenu baštu”, setno bi se prisećao budući pisac. Pričajući o detinjstvu i zavičaju Kami je jednom prilikom rekao: ,, Rodio sam se siromašan pod srećnim nebom,u prirodi sa kojom se čovek oseća u harmoniji, ne u neprijateljstvu. Dakle, ja nisam započeo život sa razdiranjima,već sa punoćom”.
         Tokom školovanja, živeći siromašno, Kami se bavio najrazličitijim zanimanjima: radio je kao trgovački putnik, meteorolog, činovnik u brodskoj agenciji i prefekturi, mnogo čitajući i baveći se sportom. Družio se sa mladim intelektualcima unutar doma kulture ,,Maison de la culture”, intenzivno proučavajući književna dela Andrea Žida, Malroa, Dostojevskog, Tolstoja i Kafke(kojem će u svojoj zreloj stvaralačkoj fazi posvetiti znameniti esej Nada i apsurd u delu Franca Kafke). Značajno je pomenuti i Kamijevo interesovanje za Melvilovo remek-delo ,,Moby Dick”, koje mu po prvi put otkriva temu koju će kasnije opisati unutar svog filozofskog opusa. Poseban uticaj na mladog intelektualca u razvoju izvršiće njegov tadašnji profesor književnosti Žan Grenie. Tokom studija filozofije javlja se njegov snažan interes za pozorišno stvaralaštvo: potreba umnožavanja kroz tuđe živote,težnja za postizanjem punog intenziteta življenja. Kami osniva pozorišnu trupu,,L Eqipue, postajući režiser i glumac. Piše i prikazuje dramu o pobuni rudara Ovieda Pobuna Asturićana 1934. godine, adaptira Malroovo Vreme prezira i Eshilovog Prometeja, a potom sa trupom izvodi Džonsonovu Ćutljivu ženu i Braću Karamazove Dostojevskog, sam igrajući ulogu Ivana Karamazova.
         Kamijev zanos i talenat veoma rano dolaze do izražaja: on je jednostavno opijen životom, u stalnom pokretu praćenim smehom, zainteresovan za ljude i sva zbivanja oko sebe. Naročite pasije predstavljaju fudbal, jazz i putovanja, koja omogućuju višestruko življenje. Fasciniran i zanesen stalnim pokretom, jednom će zapisati:,, Putovanja ogoljuju dušu...Ono što čini cenu putovanja,to je strah. On lomi u nama jednu vrstu unutarnjeg dekora. Više nije moguće varati, maskirati se iza kancelarijskih časova i radionica. Upravo zbog ovih časova osećam želju da napišem roman u kome će moji junaci kazati, šta bih ja bio bez mojih kancelarijskih časova. Putovanje nam oduzima ovaj zaklon. Daleko od rodbine i prijatelja,od našeg jezika, otrgnuti od svojih oslonaca, lišeni naše maske, mi smo čitavi na površini nas samih”.
         Dolaskom u Francusku, u vihoru Drugog svetskog rata, Kami potpomaže stvaranje ,,Francuske unitarne fronte”. U Parizu se snažno razvija njegova novinarska karijera, započeta tokom godina provedenih u Alžiru. Postaje članom francuskog pokreta otpora i urednik ilegalnog lista ,,Combat”(iz kojeg posle rata prelazi u izdavačku kuću ,,Gallimard”, u kojoj će delovati do svoje tragične smrti 1960.godine). U posleratnom periodu nastaviće politički angažman pišući političke uvodnike u Kombatu(Borbi) o najvažnijim pitanjima posleratnog života.Vremenom njegovo polje delovanja biva sve više književni rad:ističe se kao pripovedač, dramaturg i mislioc.

         ,,Ja nisam filozof, uistinu, ja znam da govorim samo o onome što sam doživeo. Ja sam doživeo nihilizam, kontradikciju, nasilje i vrtoglavicu destrukcije. Ali, u isto vreme, ja sam pozdravio moć stvaranja i čast života, ništa me ne ovlašćuje da sudim o veličini jedne epohe sa kojom sam sasvim solidaran”.

         Književni rad Kami započinje u Alžiru, pišuči iz početka lirske crtice - dela na razmeđi između eseja, putopisa i pesničkih meditacija. Dekor prvih piščevih knjiga predstavljaju impresije s brojnih putovanja, a naročito su upečatljivi opisi zavičaja: proleće, koje se naslućuje u obrisima prisutnog mora i mirisu mediteranske flore i vazduha, impresivni je dekor za radosno življenje čija svetlost naglašava moguće trpljenje i smrt, dovodeći ih u totalni nesklad s raspevanošću prirode.
         Prva njegova knjiga ,,Lice i naličje” iz 1937. godine, predstavlja zbirku sastavljenu od 5 eseja, splet autobiografskih fikcija i lirskih meditacija. Sledi je nova zbirka, ovaj put od 4 eseja ,,Pirovanje” 1939. godine, takođe neka vrsta lirskih meditacija, pejzaža koji odražavaju piščev mediteranski zavičaj:delo prožima dah topline, ovozemaljskog kraljevstva jedinog dostojnog čoveka. Moćnim slikama Kami dočarava veličanstvenu prirodu koja isijava značaj Sunca, mora i jedinstvene prirode Alžira, priobalja Sredozemnog mora oivičenog svetlom, ravnodušnim plavetnilom neba, toplinom plaža i mirisom cveća. Bile su to samo lirske uvertire, Kamijev ogledni prolog u delo koje će razornom simbolikom i otvorenošću ogoliti tamu sveta zaglibljenog u haos stravičnog rata. Godine 1942. pojavljuje se njegov kultni roman prvenac ,,Stranac”, monumentalni spomenik suštinskih egzistencijalističkih nemira čoveka u ponoru apsurdnog sveta.
         Književnost je za Kamija predstavljala napor da se izrazi besmislenost života i sveta. Po njemu, ona je čovekovo povlašteno iskustvo, pokušaj oblikovanja stvari i dosezanja jedinstvene umetničke lepote. Kamijevo delo ostaje dosledna i kompleksna slika vremena, njegovih naravi i duha. Na putu napornog traganja za osmišljenošću sveta Kami duboko proživljava tragiku čovekove bespomoćnosti u naporu da svet racionalizuje, da spreči njegovu propast u kalu apsurda. U potrazi za ljudskom srećom, iz čitavog kontrapunkta pobune i borbe, on hita ka radosti kao jedinoj pokretačkoj snazi.


         ,, Danas je majka umrla. Ili možda juče, ne znam. Primio sam telegram iz staračkog doma: Majka preminula. Sahrana sutra. Iskreno saučešće. To ništa ne znači.To je možda bilo juče”.

         Kratka, škrta rečenica, hladna, formalizovana, bolno objektivna slika jednog tragičnog događaja, uvodni su ,,kadrovi” romana Stranac, redovi koji ogoljavaju primarnu sliku čoveka, glavnog junaka – Mersoa i naznaku njegove izvorne iskrenosti suprotstavljene formalizmu društva u kojem egzistira ili barem to nastoji. Zloslutni kontrast između sveta podvrgnutog krutim beživotnim normama i jednog sasvim običnog, spontanog i iskrenog čoveka, uvodi nas u tragiku sudbe savremenog čovečanstva.
         Kamijev roman u vreme svoje pojave delovao je kao jedinstven šok. Kroz jedinstvenu i bolnu pripovest Kami razlaže kako se subjektivna istina i pravda razlikuju od objektivne slike koju nameće prećutnost sistema. Merso, glavni lik romana, običan je činovnik. Njegov svakodnevni život predstavlja istovetan niz dana koji se automatski ponavljaju. On oseća da njegov život gubi smisao i da je on sam nošen zbivanjima, protivno svojoj volji. Ta misao budi u njemu nesvesni revolt. On sahranjuje majku, stupa u vezu sa daktilografkinjom Marijom i na sam dan majčine sahrane odlazi s njom u bioskop da bi pogledali izvesnu komediju, što sveukupno skandalizira javno mnenje. Oni pronalaze još niz beznačajnih optužujućih detalja protiv bezočne Mersoove ,,bezobzirnosti i nemorala”, ne želeći da shvate njegovu iskrenost i spontanost.Vrhunac drame nastupa u neslućenom, naizgled banalnom trenutku životne nepredvidivosti u kojem Merso, razdražen suncem mediteranske plaže, ubija izvesnog Arapina. Mersoa potom osuđuju na smrt.
         Spoljašna struktura romana jednostavne fabule precizno je produbljena kroz prikaz buđenja i kulminacije revolta protiv apsurda življenja. Kroz Kamijev egzistencijalistički okular pratimo Mersoa koji bitiše u potpunom neskladu sa zahtevima i suštinom njegovog bića.Vidimo ga bespomoćno suočenog sa konvencijama građanskog društva i nedokučivom ravnodušnošću sveta. U trenutku kada Merso dolazi u kontakt sa društvom koje mu sudi njegova otuđenost dobija radikalan karakter. Neprihvatajući nametnuta pravila društvene igre Merso ostaje usamljen, neshvaćen i potpuno izopšten. Društveni mehanizam, perfidno zlo koje je opsednuto rutinsko-bezdušnom logikom koja nikad ne zadire u suštinu problema, lišena svake emocije ili empatije, ostaje slep za svaki oblik životne realnosti i potrebu tzv. običnog čoveka. Glavni tužilac u famoznom procesu koristi retoriku klišeiziranih birokratskih fraza sračunatih na efekat, braneći ,,moral” koji predstavlja sistem konvencionalnih ispraznih simbola lišenih svakog smisla: u ponoru takve sračunatosti i ravnodušnosti nestaje lik nesretnog antijunaka Mersoa. ,, Praznina koju nalazimo kod ovog čoveka postaje ponor u kome može iščeznuti čitavo društvo”, zloslutne su i ironične reči tužioca koje najbolje slikaju atmosferu apsurda, zla i odsustva bilo kakvog milosrđa i nade. Kamijevo vanvremensko delo na savršen način nam prikazuje kako je čovekov postupak u otuđenom svetu osuđen na apsurdni nesporazum, jer u svojoj okolini ne nalazi adekvatan odjek, tumačenje i razumevanje. Nemogućnost istinske komunikacije, taj suštinski problem svih sukoba, nesporazuma i opšteg zla, dvostruko je uslovljena: s jedne strane, ne prihvatajući perfidnu igru pod maskama, čovek je osuđen na samoću i sudbinu stranca, dok je sa druge strane društvo po pravilu zaslepljeno vlastitim konvencijama i normama.

         Filozofsku ideju romana Stranac Kami je razradio u znamenitom eseju ,,Mit o Sizifu”, objavljenom 1943. godine. Ova nas spekulacija o apsurdu i problemu samoubistva vraća na sam početak teksta i mukotrpnu kaznu koju nam je Bog dodelio: beskonačno guranje kamena na vrh planine i odsustvo bilo kakvog smisla i cilja...uporno, sizifovski. Esej se između ostalog bavi razmatranjem teme banalnosti ljudske svakodnevnice, ništavila ljudskih želja i pokušaja, potom prisustva smrti i ravnodušnosti prirode, tražeći izlaz iz začaranog kruga uz ključno filozofsko pitanje: šta ostaje čoveku nakon raspada hrišćanskih i građanskih vrednosti?
         Turobno osećanje apsurdnosti i besmisla sveta neprestano provejavaju kroz istoriju čovečanstva. Trenutak kada nestaju i poslednje iluzije o smislenom poretku sveta, kada se urušava krhka racionalna struktura i slika sveta, rađa ključno filozofsko pitanje: čemu sve?, koje u sumnju dovodi samo postojanje. Kami prethodna pitanja transformira u osnovni problem filozofije-samoubistvo, postavljajući opravdanost samoubistva kao središnji problem. Poigravajući se kroz esej smislovima termina apsurd, Kami ga definiše kao osećaj besmisla sveta i probuđenu svest o tom besmislu. Kami se potom pita: ,, Ako je svet besmislen, šta preostaje čoveku?”A odmah zatim daje i jedan od mogućih odgovora: herojski, buntovni pesimizam sizifovskog tipa; izdržati bez nade, činiti što od nas zavisi, delovati bez iluzija, ne za večnost, nego za danas. Kami, kao hroničar bolesti svoga vremena i raspada svih sistema vrednosti, propoveda herojsku budnost nepomirljiva buntovnika kao držanje jedino dostojno čoveka intelektualca.

         Drugi Kamijev roman - ,,Kuga”, objavljen 1947., isto kao i esej ,,Pobunjeni čovek” iz 1951. godine, prikazuju čovekovu pobunu uzdignutu do moćne sile i kolektivne solidarnosti. Roman postavlja zlo kao realnost koja je izvan čoveka i kao izlaz nudi borbu i otpor protiv zla. Nalazeći smisao življenja u samoj toj borbi i u sizifovskom guranju kamena uzbrdo, Kami na kraju romana ipak upozorava: ,,Slušajući radosne poklike koji su dolazili iz grada, Rije pomisli da toj radosti uvek preti opasnost. On je znao ono što ova vesela rulja nije znala, a što se u knjigama može naći: da bacil kuge nikad ne umire i nikad ne nestaje, da može desetinama godina da spava u nameštaju i rublju, da strpljivo čeka u sobama, podrumima, sanducima, maramicama i starim hartijama i da će, može biti, doći dan kada će na nesreću ljudi i njima za pouku, kuga probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u kakvom srećnom gradu”. Na taj način, više nego simbolično i metaforično, Kami je dao sliku dolaska fašizma i svih ostalih inih izama koji su odneli na milione ljudskih života. Poruka je zauvek poslata u etar!

,, Kada bukne rat ljudi obično kažu: ,, Neće dugo trajati, to je suviše glupo“. Svakako da je rat suviše glupa stvar, ali mu to ne smeta da traje. Glupost ne popušta nikad i ljudi bi to primećivali kada ne bi mislili samo na sebe“.
 ,, Sva nesreća ljudi potiče otud što oni ne govore jasno“.
 ,, Čovek nije sposoban da pati ili da dugo bude srećan. Nije, dakle, sposoban ni za šta što bi vredelo“.
 ,, Vremenom, prosto sam primetio da čak i oni koji su bolji od drugih ne mogu danas da ubiju ili da ne dopuste da drugi ubijaju, jer je to u logici života, i da u ovom svetu ne možemo učiniti nijedan korak a da se ne izložimo opasnosti da ne ubijamo...“.

    Kroz priču o zaraznoj bolesti zvanoj kuga koja ,, niotkud“, preko zaraženih pacova ulazi u život jednog francuskog gradića, njegovih žitelja, malih života i još sitnijih duša, slavni predstavnik romana i filozofije apsurda, egzistencijalista Alber Kami uvodi nas u jednu mnogo težu, dramatičniju i kompleksniju priču o čovekovom padu i jednoj mnogo opasnijoj, zarazi ljudske duše koja je, počevši od dvadesetih godina dvadesetog veka dobila svoj najstrašniji pojavni oblik u jednom od najrazornijih zala sveta – nacizmu. Koliko malo je potrebno prostora i vremena da se zaraza ,, neprimetno“ inkubira, a potom perfidno eksplodira u pravom trenutku, koji je uvek tu, duboko u nama, vešto i bolno je prikazano u još jednom remek-delu francuskog ,, pobunjenog čoveka“ Kamija...

 ,, I najzad, čovek primećuje da niko nije sposoban ni na koga stvarno da misli, pa bilo to i vreme njegove nesreće. Jer ako se na nekoga stvarno misli, onda se na njega misli iz minuta u minut, ništa ne treba da otklanja pažnju, ni domaće brige, ni muva koja leti, ni obedi, niti kakav prohtev. Ali muva i prohteva ima uvek. Zato je i teško živeti. A svi to dobro znaju“.
 ,, Da, i dalje me je bilo stid, i saznao sam da smo svi zaraženi kugom i izgubio sam mir. I danas ga još tražim, pokušavajući da razumem svakog i da ne budem nikom smrtni neprijatelj. Jedino znam da treba učiniti sve što se može da ne budemo zaraženi i da je to jedini način da se nadamo miru; ili, ako njega ne bude, pristojnoj smrti. To može da olakša ljudima teret života i, ako ih bude spaslo, učiniće im bar manje zla, pa čak ponekad i pomalo dobra. I zato sam odlučio da odbijem sve ono što izbliza ili izdaleka, s razlogom ili bez razloga, ubija ili opravdava ubijanje“.

    Kamijev izvanredni roman donosi bolnu sliku čovekovog najdubljeg moralnog pada, gde je kuga kao jedna od najgorih srednjovekovnih pošasti ogoljen simbol zla i nesreće svetskog rata i njegovih gasnih komora, koncentracionih logora, miliona leševa, opšte ljudske moralne propasti i zla oličenog u genocidu i stravičnoj klanici. Nakon opšte ravnodušnosti i zloslutnih znakova, ,, uginulih pacova“ ili ljudskih emocija, saosećanja, dobrote i ljudskosti u nama zaraza se veoma brzo širi uz veoma fatalne posledice po većinu. Zato, ,, objavite kugu, zatvorite grad“ jeste upozorenje koje je uglavnom zakasnelo – zanemareni bacil u nama tada je već nepovratno oslobođen i koban!

         Pre nego pomenem posleratni Kamijev dramaturški rad, nekoliko reči o njegovom trećem romanu - ,,Pad”, objavljenom 1956. godine. To je priča o intelektualcu, tzv. heroju našeg vremena. Pisac nam kroz formu monologa, žestokom ironijom i virtuoznim stilom, govori o osečaju bespomoćnosti književnika 20.veka.
         Posleratna dramska dela Albera Kamija dosledno su vezana uz egzistencijalističku filozofiju. Drame su nastale pod snažnom impresijom šokantnosti rata i fašizma, kao i suočavanja sa užasima totalitarnih režima. Drame: ,,Nesporazum”, iz 1944. i ,,Kaligula”iz 1945. godine predstavljaju moćne ideološko-filozofske komade sa snažnom psihološkom razradom. One čine Kamijev osoben pečat vremena i viđenje sveta apsurda. Buđenje čoveka iz haosa besmisla odigrava se u trenutku njegove pritešnjenosti automatizmom i rutinom rada. I naredne dve drame: ,,Opsadno stanje”-1948. i ,,Pravednici”1949., čine potragu za vizijom humanističke solidarnosti kao jedinog izlaza iz beznađa.
         Za sam kraj ostaju da se napomenu još neka od eminentnih Kamijevih dela: biografska zbirka tekstova ,,Leto” iz 1953., zbirka novela ,,Izgnanstvo i kraljevstvo”-1957., zatim ,,Pisma jednom nemačkom prijatelju” 1945. i posthumno objavljen roman ,,Sretna smrt” iz 1971. godine, posvećen Kamijevoj tragičnoj smrti u automobilskoj nesreći 4. januara 1960. godine, kraj Montereaua.
         Godine 1957. stigla je zaslužna nagrada za sav Kamijev rad i društveno angažovanje - Nobelova nagrada.

POST SCRIPTUM:

         Univerzalno delo Albera Kamija decenijama posle njegove smrti ne prestaje da bude aktuelno: vreme koje je prošlo samo je još više potvrdilo snagu i istinitost pisane reči i svih mogućih piščevih angažovanja. Pitanja  koja nam je Kami postavio pre pola veka zastrašujuće i dalje vise iznad naših glava kao Damoklov mač, ne nalazeći nikakve relevantne odgovore uprkos nepodnošljivoj lakoći civilizacijskog progresa i sveopšte sreće...bogatih i zlobnih. Svet u kojem smo sve više stranci jedni drugima tone sve dublje u glib apsurda... A otpor, ukoliko ga uopšte još ima, čini samo iznimku i bledu senku nekadašnjih nadanja. Kamen koji smo izgurali na vrh nedostižne planine nanovo se skotrljao u dolinu očaja - na tugu ili sreću mnogih.



Nema komentara :

Objavi komentar