petak, 21. prosinca 2018.

Dragan Uzelac | Charles Bukowski: ,,Proza“


     
Sa korica knjige koju prvu otvaram i prelistavam, stresajući vremenom nataloženi zaborav, smeši se čovek čije lice, prošarano ožiljcima i surovim tragovima burnog života na margini, odaje pisca neverovatnog duha, pronicljivosti i neponovljivog smisla za humor. Cigareta u ruci, zadah alkohola koji se naslućuje, seda, unazad začešljana kosa i boemski neuglađena brada, lice koje odaje čudesnu smirenost i nemar za sva jebena iskušenja ovoga sveta, okvir su slike čoveka čiji pogled i šeretski osmeh govore o nekome ko je odavno otišao predaleko, izvan svih nametnutih granica uokvirenih ljudskom glupošću i zlobom...
    Naravno, reč je o legendarnom američkom andergraund piscu i boemu Čarlsu Bukovskom i njegovoj autobiografskoj trilogiji epskih dimenzija- romanima o odrastanju, šljakanju, alkoholisanju i lutanju diljem slobodarske Amerike i njenog sna o uspehu svakog pristojnog pojedinca...


,,Po ceo dan sam spavao i odmarao se za posao. Subotom i nedeljom sam pio da zaboravim...Pa, kako se ono kaže, moraš nešto da radiš. I onda radiš bilo šta. To ti je mudrost robova... Dok traje novac, traješ i ti.

    Malo je književnih dela koja na tako neposredan, jednostavan, duhovit i pronicljiv način govore o životu, o svemu onome što čovek ,,mora” da prođe u iznudi koju nameće sistem prepun lažnog morala, gluposti, demagogije, izrabljivanja i mora nepotrebnih stvari nametnutih kao lažna potreba čoveka današnjice i bezvredni ukras malograđanštine.
    Priče starog pokvarenjaka o sasvim običnom ludilu, od perioda ranog detinjstva, odrastanja, sazrevanja, besmislenog rada i skitanja, alkoholisanja, bluda, klađenja na konjskim trkama, službe u pošti, pa sve do prvih literarnih ostvarenja-priča za andergraund časopise, prve zbirke poezije ,,Cvet, pesnica i zverski jauk” i romana ,,Pošta”, kroz piščev alter ego-Henrija Kinaskog vode nas bespućima Amerike 20. veka i na brutalno iskren način govore o stvarnom životu sa neodoljivom dozom humora i cinizma, dovodeći čitaoca do suza i zapitanosti o smislu svega-istovremeno.

,,Odbojna mi je bila svaka pomisao da postanem nešto, od toga mi je bilo muka...Da se oženim, napravim decu, odlazim nekud na posao svakog božijeg dana i vraćam se.Ni u ludilu...Zar je čovek samo zato stvoren:da izdrži sve to i onda umre?

    Kultni autobiografski roman-,,Bludni sin” prati detinjstvo i odrastanje Bukovskog, doseljenika iz rodne Nemačke, u zadahu bede i ekonomske krize, tridesetih godina 20.-og veka. Groteskni otac koji ,, zaklanja sunce”, usamljenost, banalnost i sivilo svakodnevnice sačinjavali su mizanscen jedne tužne mladosti...

,,Bio sam smešten u ništavilu. Nisam ni postojao u neku ruku i to sam prihvatao. Posmatrao sam ljude sa distance, kao u pozorištu. Samo, oni su bili na bini, a ja  jedini u publici...
Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno, kao i dan u koji sam se rodio. Osim što sam mogao da pijem s vremena na vreme, mada nikad dovoljno. Piće je bila jedina stvar koja je činila da se čovek ne oseća večito zblanut i uzaludan. Sve ostalo je samo kljucalo i kljucalo, rijući sve dublje. I ništa nije budilo interesovanje, ništa...

    Prisećam se prvih dodira sa delima Bukovskog, osećaja radosti i smeha, prepoznavanja i ponovnog susreta sa nekim koga osećate veoma bliskim sebi, a da nikad niste imali priliku da ga sretnete, popričate s njim, popijete i zalijete sve ono što vas tišti, raduje i veže. Stari, dobri, ,,pokvarenjak” Buk i njegove zabeleške...neko tako nepopravljivo iskren, lucidan, kreativan, satiričan...putnik-lutalica koji se nigde ne zaustavlja dugo i ne veže, kotrljajući kamen unutar moderne džungle izobilja za povlaštene, lakmus-papir koji bez pardona razotkriva pritvorne laži, glupe ideale, mrtvilo konformizma, uzaludnost izmišljenih vrednosti licemernog društva...Usamljenik, saputnik kurvi i klošara, kockar, alkos, otpadnik od sistema, buntovnik s razlogom, pisac koji razobličava...

,, Ljudi su bili ograničeni i oprezni, svi isti. A ja sam morao da živim sa tim govnarima ceo život, mislio sam. Jebo ih bog, svi su imali svoje čmarove i polne organe i usta i pazuha. Kenjali su i ćaskali i bili tupi kao sopstvena noga. Devojke su dobro izgledale sa distance, sunce je blistalo kroz njihove haljine, njihovu kosu. Ali priđeš li im bliže i čuješ njihovu svest dok im izlazi na usta, dođe ti da iskopaš rupu pod bregom i sakriješ se unutra s mašinkom u ruci...

    ,,Faktotum”(sluga za sve poslove, večiti pomoćnik pomoćnika) i ,, Pošta” nastavak su šljakerskog putešestvija i ludila Bukovskog, jedna od onih retkih dela koja vas trajno vežu svojom vitalnošću i neposrednošću, kojima se večno vraćate. Dela koja nikad ne ubiraju plodove književnih nagrada i pljeskanje većine, ali jednostavno ostavljaju bez daha i dovode do suza britkim humorom, dosetljivošću i prodorom u bit problema, te sagledavanjem sveta iz nekog manje uobičajenog, prećutnog ugla, razotkrivajući pri tom svu laž i besmisao nametnutih vrednosti i ljudskih stremljenja, koja to u suštini i nisu. Britka energija naprosto varniči iz svake ogoljene rečenice i urnebesnih dijaloga, zapisa iz podzemlja stvarnosti i margine nepodobnih...

,, Kada sam se vratio u Los Angeles, našao sam jeftin hotel u Hoover streetu, legao u krevet i pio. Pio sam tako neko vreme, tri-četiri dana. Nisam se mogao prisiliti da zavirm u mali oglasnik. Nisam mogao podneti pomisao da sedim pred čovekom za pisaćim stolom i da mu tupim kako tražim posao, kako sam kvalifikovan za taj posao. Istini za volju, grozio sam se života, svega onoga što čovek mora raditi samo zato da bi mogao jesti, spavati i obući se. Stoga sam ležao u krevetu i pio. Dok sam pio, svet je i dalje postojao tamo vani, ali me trenutno nije držao za gušu...

    Dugogodišnje druženje i upoznavanje sa Henkom pretvorilo se, u mom slučaju, u jedno trajno prijateljstvo, relaksirajući put ka samom sebi, shvatanjima života i ljubavi prema pisanoj reči, neizbrisivim tragovima titraja duše i srca. Bio je to dug i trnovit put traganja i pronalaženja, putovanja na kraj noći, tamo gde sviće zora smirenja i pravih, istinskih vrednosti koje vam niko nikad ne može oduzeti, bez obzira na sve zamke koje vas lažnim osmesima i darovima privlače ka propasti.

,, Šta sam radio pre svoje 35.-e godine, kada sam počeo da pišem poeziju? Umirao, dragi moj, umirao. Na neki način sam to i voleo. Počeo sam sa kratkim pričama, gledajući po malim sobama, širom ove zemlje i pijuči previše jeftinog vina, slao te stvari časopisima i, kad bi mi ih vratili, cepao sam ih. Samo sam pisao te priče i pio koliko god sam mogao...




Nema komentara :

Objavi komentar