ponedjeljak, 17. prosinca 2018.

Dragan Uzelac | Charles Bukowski: ,,Poezija“


,,Hod kroz vatru života“
   
Iz izmaglice brutalnih alkoholnih isparenja i socijalnog dna materijalne bede, na ivici incidentnog putovanja na kraj noći bulevarima Los Anđelesa, izranja dobro poznato lice američkog underground pisca Charlesa Bukowskog, lice kultnog stvaraoca, čiji duboki ožiljci na licu i duši svedoče o jednom, ,, najtežem od svih vremena“ i čiji šeretski osmeh, uz praskavi zvuk otvaranja još jedne u nizu limenki piva, govori o neverovatnoj, silnoj životnoj energiji i unutrašnjoj ravnoteži čoveka ,, koji je previše znao“... Stari dobri Buk, alias Henry Chinasky, postao je ikona druge polovine dvadesetog veka unutar sveta istinskih buntovnika, odmetnika i pisaca koji nisu pristajali ni na kakve unapred utvrđene šablone i tupa pravila i koji su svoje burne i beskompromisne živote velegradskih marginalaca američkog društva u potpunosti pretočili u jedinstvenu prozu i poeziju ,, ulica strave i agonije“...
    Oduvek sam voleo i istinski cenio ovog neobičnog, duhovitog, iskrenog i hrabrog čoveka, oduvek sam voleo i istinski cenio ovog darovitog poetu čudesnog senzibiliteta i izraza, uz čije sam slavne romane i ,, zabeleške starog pokvarenjaka“ nekad davno odrastao, hraneći dušu budućeg usamljenog marginalca ,, sokovima čudesnog voća“ otpadništva i nepristajanja na ultimativna pravila i priče zlog starog licemernog sveta... Poezija je došla kasnije( ali ne i prekasno), na putu ka ,, savršenom osmehu“ kada čovek napokon odluči da ,, tera do kraja“...
                            ... Svi su saglasni da je ovo teško vreme,
                                možda najteže od svih vremena:
                                velike grupe ljudi u gradovima
                                širom sveta
                                protestuju jer ne žele da budu
                                tretirane kao smeće,
                                ali ko god da je na vlasti
                                neće da ih sluša.
                                Vidljivo je, naravno, da se
                                jedna moć bori protiv druge
                                dok je stvarna moć, naravno, u rukama
                                nekolicine koji vladaju nacijama
                                i njihove potrebe da zaštite te silne stvari
                                koje im pripadaju.
                                Shvatljivo je da će tih nekoliko vladara
                                pobeći
                                kad finalna erupcija krene;
                                pobeći će u svoja bezbedna skloništa
                                odakle će posmatrati
                                erupciju do kraja,
                                a onda se, posle razumne pauze,
                                vratiti i početi da grade
                                novu besmislenu i
                                odvratno nepravednu budućnost,
                                što, po meni, nije baš
                                najsrećnija misao
                                dok s praskom otvaram limenku piva
                                u vreloj julskoj noći ...

    Prvo što je objavio legendarni američki poeta Charles Bukowski( 1920.-1994.), bila je nezaboravna zbirka pesama ,, Cvet, pesnica i zverski jauk“(1960.), a nakon nje, još nekoliko desetina knjiga poezije... Za većinu, ipak, on je pre svega ostao autor niza kultnih romana: ,, Pošta“, ,, Faktotum“, ,, Bludni sin“, ,, Žene“, ,, Holivud“ ili pak priča ,, Zabeleške starog pokvarenjaka“ i ,, Priče o običnom ludilu“...

                            ... Nije bilo šporeta
                                pa smo potapali konzerve pasulja
                                u vrelu vodu u lavabou
                                i čitali smo nedeljne novine
                                ponedeljkom
                                vadeći ih iz kanti za đubre
                                ali nekako smo nalazili
                                pare za vino i kiriju.
                                Novac je stizao sa ulica
                                iz zalagaonica, niotkuda,
                                i važna je bila samo nova boca.
                                Pili smo i pevali i tukli se,
                                lazili i izlazili iz
                                ćelija za pijance
                                iz saobraćajnih udesa i bolnica,
                                dizali smo barikade
                                između nas i policije
                                i ostali stanari su nas mrzeli
                                a nastavnik nas je plašio
                                i to je trajalo i trajalo
                                i bilo je to možda
                                najlepše vreme
                                u mom životu ...

                            ... U suštini, kad se stvarno napijem, šetao sam po
                                sobi u prljavim iscepanim gaćama i pokidanoj majici
                                i govorio više u očajanju nego što sam verovao u to:
                                ,, ja sam jebeni genije i niko to ne zna osim mene!“.
                                Mislio sam da je to prilično duhovito, ali ona bi rekla:
                                ,, Ljubavi, mnogo kenjaš, sipaj nam još po jedno!“.
                                I ona je bila luda, pa bi tu i tamo prazna flaša
                                doletela ka mojoj glavi( uglavnom je promašivala)
                                ali
                                kad bi me zveknula nekom u lobanju ignorisao sam to
                                i sipao novo piće, jer,
                                na kraju krajeva, kad si besmrtan, ništa nije važno.
                                Osim toga, imala je možda najbolji par nogu
                                koji sam ikad video,
                                na tim visokim štiklama, ti nežni
                                članci i prelepa kolena što svetlucaju u
                                zadimljenom pijanom svetlu.
                                Pomogla mi je kroz neka od najgorih vremena, i da je
                                sada ovde, oboje bismo odvalili guzice od smeha
                                znajući da je sve bilo tako istinito i realno, a da ipak
                                uopšte nije bilo stvarno ...

    Uprkos uspehu njegovih ultimativnih underground-beat remek-dela, Bukowski je počeo i zatvorio krug jednog jedinstvenog života i stvaralaštva kao neobični i veoma plodan pesnik – poezija je vremenom postala njegov način življenja, razmišljanja, kreacije i bolno brutalnog izraza... Poezija je postala njegova fatalna ljubav, ,, zamena“ za Džejn, ženu koju je neizmerno voleo, rano izgubio i sa kojom je postao ,, stvaran“, doživevši neke od trenutaka zbog kojih je vredelo ugledati ovaj naš nemilosrdni svet – svet bez iskrene ljubavi, sadržaja, stava i ideje...
                            ... Svi smo živeli zajedno
                                u jednoj kućici
                                u centru Los Anđelesa
                                žena je tada bila u krevetu
                                sa mnom
                                a veliki pas
                                pored kreveta
                                i dok su njih dvoje spavali
                                slušao sam kako dišu
                                i mislio: oni zavise od mene.
                                Kako je to čudno...
                            ... I mada bi neki
                                kritičari nazvali ovu pesmu
                                običnom
                                meni je zaista draga...

                            ... U ovoj sobi
                                sati ljubavi
                                još bacaju senke.
                                Kada si otišla
                                uzela si
                                gotovo sve.
                                Klečim u noćima
                                pred tigrovima
                                koji me ne puštaju.
                                To što si bila
                                neće se ponoviti.
                                Tigrovi su me našli
                                i nije me briga...
                            ... Neki od kerova što spavaju noćas
                                moraju da sanjaju o kostima...
                            ... Večito si psovala kad popiješ,
                                kosa ti je opadala a ti
                                htela da eksplodiraš
                                od onog što te mučilo:
                                od trulih sećanja na
                                trulu prošlost i
                                na kraju si
                                pobegla od njih u smrt
                                i ostavila me sa trulom sadašnjicom...
                            ... Bila si jedina koja je shvatala
                                uzaludnost našeg života;
                                Džejn, tebe je ubilo to
                                što si previše znala.
                                Dižem piće
                                za tvoje kosti
                                o kojima
                                ovaj ker
                                još uvek sanja ...

    Njegov izraz je krajnje jednostavan, ogoljen, jezgrovit i neposredan, gotovo brutalan i ,, neizdrživo“ iskren, njegov stil napaja se sa izvorišta bitničkog bunta, underground šokantnosti i okretanja leđa licemernom društvu zasnovanom na mrtvilu, bezidejnosti, lažima i materijalističkim ,, vrednostima“... Jezik ulice, onaj sirovi ,, beat“ sa margina prebogatog i unezverenog društva Amerike( druge polovine 20. veka, pre svega pedesetih i šezdesetih godina) izliva se iz nemilosrdnog pera ,, starog pokvarenjaka“ plaveći u talasima svu nataloženu mediokritetsku, malograđansku, konformističku i krajnje zaglupljujuću stvarnost zasnovanu na vlastitoj ,, duboko proživljenoj“ praznini, zlobi i gluposti...

                            ... Gledam ljude koji voze
                                i vidim po tome kako
                                voze svoja kola
                                da niti vole niti su voljeni –
                                niti više mare za seks –
                                sve je zaboravljeno
                                kao neki stari film...
                            ... Na sve strane vidim one koji
                                ne žude ni za čim osim
                                za hranom, krovom i odećom,
                                usredsređeni samo na to,
                                bez snova.
                                Ne shvatam zašto ovi ljudi ne iščeznu
                                ne shvatam zašto ovi ljudi ne izdahnu...
                            ... Verovatno su već mrtvi
                                pa ipak ne mogu da se naviknem
                                na njihovo postojanje
                                jer toliko ih je mnogo.
                                Svakoga dana, svake noći,
                                sve ih je više –
                                u metrou
                                u zgradama
                                u parkovima.
                                Oni ne osećaju užas
                                što ne vole
                                ili što nisu voljeni.
                                Toliko toliko toliko
                                mojih bližnjih...

                            ... Neki ljudi su mladi i ništa više,
                                a neki ljudi su stari i ništa više,
                                a neki ljudi ni stari ni mladi
                                i samo to...
                            ... Ono nekoliko drukčijih
                                dovoljno brzo uklanja
                                policija, ili njihove majke,
                                nihova braća, ostali;
                                i oni sami.
                                Sve što ostaje ono je što vidiš.
                                Teško je ...

    Njegovo pero zariva se duboko u tkivo bolesnog društva, zaseca ga bolno, secira rezignacijom i osvetljava iznutra...

                            ... Sedim iza spuštenih roletni u zasedi
                                dok ambiciozni ljudi s novim kolima i
                                novim plavušama
                                vladaju ulicama.
                                Sedim u iznajmljenoj sobi
                                rezbarim drvenu pušku
                                crtam gole žene
                                bikove
                                ljubavne poze
                                starce
                                dečjim bojicama
                                po zidovima.
                                Na svakom od nas je da živi
                                kako god zna i ume
                                dok nas generali, doktori, policajci
                                opominju i mrcvare...

                            ... Vi
                                bez lica
                                bez ikakvog lica
                                što se smejete ničemu –
                                samo da vam kažem
                                pio sam u sobama za bednike
                                s imbecilnim pijancima
                                čiji je razlog bio jači
                                u čijim je očima još bilo svetlosti
                                čiji su glasovi očuvali neku osećajnost,
                                i kad bi svanulo
                                bilo nam je loše, ali nismo bili bolesni,
                                bili smo dekintirani, ali nismo bili prevareni,
                                legali smo na naše postelje i dizali se
                                u kasna popodneva
                                 kao milioneri ...

    A onda, na trenutak zastaje, ponesen dahom sentimentalnog prisećanja i dirljive, prelepe melanholije, na dokovima romantične prošlosti i nepotrošenih nadanja i snova, i pronalazi unutrašnju ravnotežu – način kako se postaje dovoljno hrabar i dobar u hodu kroz vatru života...
                            ... Sedeo sam u svojoj jeftinoj sobi, mladi čovek
                                totalno van koloseka u ovom svetu.
                                Jedva da sam jeo, samo su me vino i
                                klasična muzika
                                držali u životu.
                                Živeo sam kao prokleta muva, ili možda kao
                                zbunjeni pacov.
                                Ne sećam se više kako sam dolazio do para,
                                ali sećam se radnje s pločama
                                gde si mogao da menjaš tri polovna albuma za dva.
                                Kupujući poneku ploču i
                                stalno ih menjajući
                                vremenom sam odslušao skoro sve
                                ploče klasične muzike u toj radnji.
                                Ali kako sam uglavnom bio bez para
                                često sam bio primoran da puštam te dve ploče
                                koje imam
                                ponovo i ponovo i ponovo.
                                Pio sam i slušao
                                dok svaka nota i muzička fraza
                                sa tih ploča nije postala deo mene
                                zauvek.
                                Sada
                                decenijama kasnije
                                ponekad čujem
                                neku od tih meni bliskih ploča
                                na radiju –
                                isti dirigent, isti orkestar –
                                momentalno pojačavam ton
                                i s ljubavlju se sećam tog dalekog
                                melanholičnog vremena...

                            ... U mojim najgorim danima
                                na klupama u parku
                                u zatvorima
                                ili živeći sa kurvama
                                uvek sam imao određeno zadovoljstvo –
                                ne bih to nazvao srećom –
                                pre je to bila unutrašnja ravnoteža
                                prilagodljiva svemu što se dešavalo...
                            ... Važno je
                                koliko si dobar
                                u hodanju kroz vatru ...

    Savršenim, šeretskim osmehom Bukowski nas vlastitom poezijom ,, hodanja kroz vatru“ dovodi do kraja – tamo ,, gde je čovek sam sa bogovima“ i gde ,, noći gore u plamenu“...

                            ... Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.
                                U suprotnom, nemoj ni da počinješ.
                                Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.
                                To može da znači gubljenje devojaka,
                                žena, rodbine, poslova i možda razuma.
                                Teraj do kraja.
                                To može da znači 3-4 dana bez hrane,
                                to može da znači smrzavanje
                                na klupi u parku,
                                to može da znači zatvor,
                                to može da znači ruganje, prezir, izolaciju.
                                Izolacija je dar,
                                svi drugi su test tvoje istrajnosti
                                koliko zaista želiš da učiniš.
                                I učinićeš to
                                uprkos odbacivanju i nikakvim šansama
                                i to će biti bolje od bilo čega
                                što možeš da zamisliš.
                                Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.
                                Ne postoji osećanje nalik na to.
                                Bićeš sam sa bogovima
                                i noći će goreti u plamenu.
                                Učini to, učini, učini, učini
                                do kraja, do kraja.
                                Vozićeš život pravo do savršenog smeha,
                                što je jedina dobra borba ovde ...

    A ,, tamo“, s druge strane, uz ,, vino i klasičnu muziku“, jedine prave prijatelje koji čoveka drže u životu, Bukowski objavljuje: ,, ZABAVI JE KRAJ“...

                            ... Samo su biljke i životinje
                                pravi drugari.
                                Pijem za njih i sa njima.
                                Oni čekaju dok punim
                                njihove čaše ...

    Pre nego što je ,, zabavi došao kraj“, legendarni Buk je besciljno lutao od jedne do druge američke obale, nigde ne nalazeći mesta za sebe... Onda je pronašao ,, utočište“ u Los Anđelesu - ,, L.A. je bio dobro mesto, tu je živela masa bednika. Biće lako izgubiti se među njima“. Tu je godinama živeo od danas do sutra, radeći besmislene poslove, opijajući se do besvesti, okružen polusvetom – kurvama, alkoholičarima, probisvetima i ludacima svih mogućih vrsta...
    Na kraju, kada je od akohola umrla jedina žena koju je istinski voleo – Džejn, njegov se iskreni bol, rezignacija, bunt i očaj pretvorio u besmrtnu poeziju, unutrašnju ravnotežu onih retkih, izabranih, koji najbolje umeju da hodaju kroz vatru i zaplešu vlastitom nadahnutom lirikom na njenom večnom poetskom plamenu...

                            ... Ako ćeš da pokušaš,
                                teraj do kraja.
                                U suprotnom,
                                nemoj ni da počinješ ...
                                                               


Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.