Sofija Živković | Voyage, voyage

U kafeu u kraju krcato je putnicima,
Sve stalno izmiče našoj samonekontroli,
i postajemo statue kojima se menja boja očiju,
a stari vodič kroz Luvr pohaban je od kretanja muzejom,
Onda kada ne priznaješ, samo poništavaš
Oluju u sobi, onu iskonsku oluju,
Voyage, voyage, neprekidno,
A na poleđini dopisne karte stoji
Gruss aus Dortyol, Otomanska imperija, dolnji predeli Dunava,
ogrezli u krv, ogrezli u život;
Pijem hladnu kafu koja ima ukus
Kože, anemične svakako,
Neizostavni sastojak, a putovanja su od jedne tačke kafea do druge,
Pekara koja je pekla najbolji hleb, zatvorena je,
putovanja su strašna kao razularene zastave na konjima,
Prozirni zidovi da se sve bolje vidi - misli, mirisi, kratke rečenice,
Pažljivo birane reči izgovorene u polusnu,
Ne sumnjaj u mene: ja sam došla da ti kažem da volim granice,
Krećem se tuda virtuozno kao po visoko postavljenoj žici,
Odsedam uvek u hotelu koji ne radi, 
(Samim tim, sve sobe su moje),
Izna kaldrme lebdi sećanje na
Konjicu koja je protutnjala u pobedničkoj pesmi,
Voyage, voyage,
Tragam za svim jesenima koje lete nebom,
Voyage, voyage,
Svaki put kada mi kažeš sve ono, ono što već znam, poželim da odem,
stvarno poželim da odem, ali ne na neko bolje mesto, ne,
I kad god da odem negde biće novembar,
Ili bar pozna jesen,
Voyage, voyage,
Ne bih se pomakla nikada od šina što me voze do same sebe sa zakašnjenjem,
magle sa Dunava pune slanog vazduha od Panonskog mora, ali ipak,
Prihvatiti nekoga znači i
Poći gde god bilo; sa Leserom, da,
pošla bih, i nikada se ne bih vratila
U ovo mesto koje najviše volim.